Kako biti covek – juce, danas i sutra

Postoji materijal koji se u formi fotokopija dugi niz godina razmenjuje izmedju prijatelja, pojavljuje se cak i na vise adresa na internetu, stampan je i kao brosura a nasao je svoje mesto i na osamdeset prvoj strani kultne knjige Jack Ceanfield-a « Chicken Soup for the Soul» potpisan sa: «anonimni autori». Zivot se cesto poredi sa slozenom igrom, ali niko nas nije upoznao sa njenim pravilima. Mi jednostavno nakon prvog poteza, otvaranja, napredujemo po tabli u nadi da vucemo ispravne poteze. Mozemo reci da zapravo ne znamo koji je cilj te igre niti sta nam uopste donosi eventualna pobeda.

Upravo je ovo tematika pomenute brosure, ona sadrzi putokaze i instrukcije koje bi trebale da vam posluze kao duhovni prirucnik, ali i mnogo vise od toga. On ukazuje na opste istine koje su nam genetski date ali koje smo negde usput potpuno ili delimicno zaboravili. Upravo te istine su smernice da ispunimo i osmislimo zivot i postanemo zaista ono sto podrazumeva uzraz – covek.

Svaki od ovih putokaza sadrzi izazove koji su uvek za svakoga ponaosob specificni, svako ima specificne probleme i prepreke sa kojima se susrece pa samim tim i jedinstvene lekcije na putu svog duhovnog razvoja. Pravila iz ove brosure nisu nikakve naredbe ni odredbe koje ukazuju sta smemo a sta ne smemo da radimo ili govorimo. Ona ne predstavljaju nikakvu obavezu. Ona ne nude ni instant resenja za emotivne ili duhovne probleme, niti je rec o tajnama koje dovode do prosvetljenja. Njihova jedina svrha da vas potaknu da postanete svesni da vi sami birate nacin na koji cete ostavriti zelje i snove Nema nicega sto apsolutno morate da ucinite.

Juce je bila istorija, sutra je jos uvek misterija, jedini pravi poklon nam je upravo danasnji dan

Teze od osvrtanja u proslost je upravo sagledavanje sadasnje trenutne situacije spoznaja i definisanje sopstvene neadekvatnosti ili nedoraslosti trenutku. No, ako zaista trazite resenje i pravi odgovor udubite se u sve sto se desava, u citav proces. Ne zanemarite ni jedno iskustvo, vec se marljivo predajte svemu, trazite odgovore, razmotrite opcije, svoje stavove shvatite kao odraze necega, svaku kriznu situaciju posmatrajte kao priliku i verujte sebi. Verujte u sebe. Saosecanje primenite ne samo na druge, nego i na sebe. Vreme koje cete provesti na ovoj planeti je kratko, vi sami birate kako cete ga ispuniti.

Kada god postavite pitanje sebi: « Zasto se ovo dogadja meni?» ili « O cemu se ovde zapravo radi?» odgovore potrazite na istom mestu – u sebi! Zapitajte se: «O cemu je ova lekcija zivota?» Ako vam odgovor lici na odbrambenu reakciju koja u svojoj formulaciji sadrzi i reci «nikad» ili «uvek» to je najbolji pokazatelj da ste u nekoj situaciji bili neiskreni prema sebi, da niste naucili lekciju. Samo se zapitajte sta to niste hteli da prihvatite i naucite u slicnoj situaciji, koju ste lekciju odbili? Sta to niste zeleli da ugradite u vlastiti zivot?

Dokaz vaseg duhovnog razvoja je u tome sto uvek, u svakoj situaciji u kojoj se nadjete ma koliko na prvi pogled bila teska i konfuzna imate uverenje da ona sadrzi i neku skrivenu korist. Zapamtite; jedina posledica vaseg odbijanja da «sazvacete» sve sto donese danasnji dan bice to da ce se slicne situacije sasvim izvesno pojavljivati i u buducnosti. Sagledavanje svakog dana je mukotrpan posao ali je to jedini nacin da se bez straha budite, da se sa poverenjem okrecete buducnosti. Tekstovi koji ce slediti su samo tu da vas iniciraju i pomognu da sagledavanje i zivljenje u sadasnjosti bude bar malo jednostavnije.

Onoga casa kada dodjete na ovaj svet biva vam dodeljeno telo u kome je smestena vasa neponovljiva duhovna sustina. Od tog trenutka u njemu boravi vase sustinsko bice sazdano od nada, snova, zelja, strahova, misli, dilema, dubokih uverenja i verovanja, svega onoga sto vas cini jedinstvenim. Iako cete provesti nerazdvojno povezani citav vek, ipak, vi i vase telo ste potpuno dve zasebne razlicite i razdvojene celine.

Osnovna uloga vaseg tela je da vas zastiti od spoljasnjih uticaja i da vas od pocetka do kraja provede kroz skolu zvanu zivot. Ono nas veoma cesto poucava najosnovnijim lekcijama o tome sta to znaci biti covek u najizvornijem i najelementarnijem smislu. Ukoliko ste otvoreni prema onome sto vam telo nudi u vidu zadovoljstva o lekcija ono vam moze pruziti vredna i nezaobilazna znanja koja ce svojom izvornom mudroscu i uzvisenoscu biti znacajan putokaz na putu vaseg duhovnog razvoja. Telo ce vam priziti osnovne informacije i razumevanja koje ce korisno posluziti kao polaziste oslonac, neophodno utociste iz koga cete se otiskivati u svaki dan bitisanja.

Zanjte da je telo koje vam je dodeljeno bez obzira da li vam je mrsko ili drago, da li ga prihvatate ili odbijate, jedno jedino koje cete imati na raspolaganju tokom celog zivota – od prvog placa do poslednjeg otkucaja srca. Posto ne postoji mogucnost «reklamacije» ukoliko bilo cime niste zadovoljni, neophodno je da ga ne dozivljavate kao puko bezlicno sredstvo koje vam je dato na raspolaganje, vec da ga iskreno podignete na nivo svoga zivotnog partnera i bliskog saradnika jer je odnos izmedju vas i tela zapravo najvazniji najsustinskiji od svih odnosa koje cete imati tokom zivota. Stavise, taj odnos ce biti reper i osnova koji ce u mnogome odredjivati i vrstu i kvalitet svih drugih odnosa u koje cete se upustati.

Svako od nas se razlicito odnosi prema svome telu. Mozete ga smatrati za idealno dizajnirano zdanje, potpuno odgovarajuce vasem duhu ili dusi, ili misliti da ono uopste nije u skladu sa vasom unutrasnjom sustinom, pa cete se osecati zarobljenim u neadekvatnom kavezu. Mozda cete imati jaku povezanost sa svojim telom i osecati da ste u zadivljujucoj vezi sa njim. Mozda cete biti nezadovoljni i zeleti da je drugacije – jace, vitkije, zdravije, atraktivnije ili manje nezfrapno. Mozda cete biti otudjeni od njega, pa ce vam izgledati kao da je doslo do greske pri raspodeli. Bez obzira na to sta osecate prema svome telu i kako ga dozivljavate ono je vase i vas odnos prema njemu vrsi snazan uticaj na kompletan kvalitet vaseg zivota.

Izazov ovoga odnosa koji je nuzno nauciti je pomirenje. Ono je tu, vama dato takvo da bi izvrsilo svoj zadatak i prenelo vama vazne lekcije o prihvatanju, samopouzdanju, postovanju i zadovoljstvu koje morate savladati da biste koracali kao covek kroz smislen zivot. U nastavku cemo napraviti osvrt na svaku od navedenih kategorija ponaosob, kretacemo se postepeno da bi svako imao dovoljno vremena da u medjuvremenu zastane, razmisli i osvesti svoje emocije i stavove kako bi mogao raditi na njihovom unapredjenju.

Sta je to covijek, a sta je bio?

Nekada zastrasujuci lovac, nekada casni borac, nekada saman, a SADA lopov.
Lopov,ne kao materijalista, nego lopov koji je otkrio vampirizam. Kraduci energiju, silu,znanje, sva su vrata otvorena, a put je lak. Put, kojim se cesce ide.

Zato ljudi gube moral, traze lazi i varke, kako ih istina ne bi izmijenila. Zato promijena nema. Sve se ljudi vise ponose onoga sto su nekada bili. Rijetko je po koji covijek ponosan na ono sta jeste. A takav covijek ne koristi metode sadasnjosti, to je covijek koji je proslost ukrotio i postao sadasnjost.

Nije svako covijek, ali svako spada u covijeka, jer je to jedna od lazi koji su ljudi trazili, jedna od mnogih, jedna od beskrajnih dvorana velikog zamka. Njegova vrata su zakljucana. Put ka njima je put bez povratka, put bez nagrade.
Put, kojim se rijedje ide.

Pa zasto bi iko i isao njime? Jer svako ko je sposoban da ide tim putem je slobodan tih lazi, pa zasto bi se onda uputio. Da "Herojski" umre za druge ljude koji nisu sposobni da bore svoje bitke? Da se zrtvuje za manipulisane ljude koji ce ga proglasiti ludim i osuditi ga na smrt?

Zar je to uopste heroj, zar je to uopste mudar covijek? Ko je taj manijak?
Sila koja ide tim putem je sila koja je istinski umrla za druge, za sijecanje, da bi postala sijecanje koje i dalje zivi.

To znaci da neko ipak pokusava da pretvori ljude u covijeka, a da li uspijeva??
To niko ne vidi, jer nikoga nije briga, ljudima je samo vazno da im se mole da bi mogli da nastave da lazu i zive u tudjim lazima.

Sta je to covijek? Da li cu ikada saznati? Da li cemo ikada saznati? Ja idem drugim putem, ja idem za sebe, ni ja nisam covijek, ja sam van te norme, jer ne zelim da njoj pripadam! A sta ste vi? Odgovorite sebi.

Prihvatanje je prisutno ako ste sposobni da bez gorcine, otvoreno prigrlite sve sto vam zivot donosi. Nasa tela su napozvanija da nam pokazu upravo ovu vestinu. Naime, za vecinu ljudi njohovo telo je predmet najstrozijih kritika i mera kojom ocenjuju svoju vrednost. Posto je fizicki izgled prvenstveni kvalitet kojim se predstavljamo svetu veoma cesto na osnovu njega dozivljavamo sami sebe, a takodje, na osnivu njega nas dozivljava i okolina.

Prihvatanje

Upravo zbog nezadovoljstva svojim telom cesto sebe uskracujemo za mnoga prijatna iskustva. Zastanite na cas i samo razmislite sta ste sve propustili da uradite jer ste mislili da ce pravi trenutak za to biti kada budete izgledali drugacije. Ne prihvatanje sostvenog tela u ma kojoj sekvenci predstavlja kocnicu da se uzme puno ucesce u svim aspektima zivota. Vecina nas je bar nekada u zivotu bila opterecena nekim segmentom koji se nije uklapao u idealnu sliku formiranu u mislima o svom projektovanom izgledu. Ovakav odnos koji u svakodnevnici poprima karakter pravog intimnog rata karakterise odbacivanje i osudjivanje, odnos koji se nikako ne moze nazvati "miroljibivom koegzistencijom."

Iako se cini na prvi pogled da je ova problematika prvenstveno vezana za zensku populaciju ako pazljivo gledate muske clanove oko sebe shvaticete da i one vode hladni rat. Vidjamo ih u svojim akcijama po teretanama kako besomucno podizu nezamisliv teret zarad malo misicne mase. To se ne cini iz ljubavi vec zbog proganjajuce zelje da se dostigne projektovani izgled koji treba da obezbedi da se prikazu u pravom svetlu. Cime ovu tvrdnju dokazati - pa nihovim izmenjenim nastupom u drustvu pre i posle.

Poriv za poboljsanje vlastitog izgleda je zdrav kada potice od vaseg zadovoljstva samim sobom, a ne od suprotnog, neprijateljskog osecanja. Pitanje koje je uvek dobro postaviti sa ciljem da se uverite u prave motive i razloge u pozadini vase zelje da, naprimer promenite frizuru ili povecate obim svojih misica je: "Da li je ovo neophodan uslov da se osecam dobro?" Ako je odgovor potvrdan pokusajte biti maksimalno posteni prema sebi - pogledajte istinu. Tek kada uspete da se uvek zadovoljno nasmesite sebi u ogledalu ima smisla potom, eventualno utrositi vreme i novac da spoljnim sredstvima oblikujete ono sto je po prirodi svojoj kao takvo dato - za oblikovanje.

Sagledavanjem da je bez obzira na vase zelje sve nepromenjivo i onakvo kakvo jeste i da jedino u vasoj svesti pociva kljuc kojim cete se osloboditi iz nezadovoljstva dovodi vas do toga da napravite konacan izbor: ili cete se i dalje suprotstavljati realnosti neprihvatanjem svoga izgleda sto ce vas sve dublje vuci u samosazaljenje i osudu, ili cete se suprotstaviti i preduzeti naizgled neveliki, ali u svakom pogledu veoma efikasan mentalni napor je realnost jedna, jedina i neumoljiva. Vase prihvatanje ili odbijanje ima znacaj srazmeran zanacaju koji vi spoljnjem izgledu pridajete u svesti. Na vama je da odlucite: da prigrlite ili da plivate u problemima i bolu odbijanja.

Samopouzdanje

Samopouzdanje cini da se osecate vrednim i sposobnim za frontalno suocavanje sa svim zivotnim izazovima. Ono je neophodno i nezamnenjivo poput vazduha koji disemo i isto tako neuhvatljivo i neobjasnjivo. Potice iz same nevidljive srzi naseg bica i jasno se nazire iz svakog naseg gesta. Ono je sustina na osnovu koje procenjujemo vlastitu vrednost a ujedno i najvazniji temelj na koji se oslanja nasa psiha.

Jedan od nacina na koji vas vase telo moze poducavati samopouzdanju je i proveravanje vase spremnosti da, bez obzira na to kako ono izgleda i funkcionise ni u jednom trenutku ne izgubite samopostovanje. Nema te estetske hirurgije koja ce vam izgraditi rezom samopouzdanje, iako napravite korekciju recimo dojki pitanje je dana kada ce vas osecaj inferiornosti naci "rupu" na brani i provaliti svom snagom i ponovo obojiti bitisanje. Nije presudno kakve vas nedace snalaze vec kako se vi odnosite prema njima. Svojom kompletnom svakodnevnom egzistencijom morate dokazati vas integritet.

Proces izgradjivanja samopouzdanja se sastoji iz tri etape.

Prvi korak je pravilna identifikacija prepreka odnosno onoga sto percepirate kao smetnju na putu ka zeljenom. Posto osvestite faktore koji bas ogranicavaju prelazite na drugi korak - preispitivanje sebe. Nuzno je otkriti sustinsku odrednicu koja vas na istinski nacin karakterise i cini osobom kakva zapravo jeste. Treci korak je preduzimanje konkretne akcije sto moze biti pomirenje i prihvatanje sebe u punom opusu ili pocetak mukotrpnog rada i brusenja sebe, svoje licnosti.

Neophodno je da sebe cesto podsetite na to da je samopozdanje promenljiva kategorija, da ga morate negovati, to nije nesto sto se dostigne kako deca kazu 'zauvek', to je kao vasa frizura da bi je imali morate je odrzavati.

Ono sto je vazno je da spoznate odakle crpite osecanje sigurnosti. Izvoru se vracajte ceo zivot sve do trentka spoznaje vasih jedinstvenih sustinskih vrednosti koje vam jedine pruzaju samopouzdanje. One su tu, "kopajte" marljivo sistematski tunele kao mrav da sve lepote vaseg duha ugledaju svetlo dana.

Bez vaseg pristanka niko vas ne moze uciniti inferiornim
(E.Ruzvelt)

Najpre zapamtite sledece: prvi zakon psihologije kaze da u svakoj bici izmedju volje i imaginacije - imaginacija uvek pobedjuje. Dakle, uvek zamislite da nesto mozete da uradite, ako to dovoljno snazno zamislite - moci cete. Moci cete da uradite bilo sta. Sve. Evo jednog primere:

Sta god zaista zamislite da mozete uciniti - mozete, ma koliko to tesko ili nemoguce izgledalo. Ako vam masta kaze da je nesto nemoguce, onda je to za vas nemoguce, ma koliko se volja upinjala da vas na to navede.

Razmisljajte o ovome na sledeci nacin: postoje dve kuce koje su visoke po deset metara, tri metra udaljene jedna od druge. Izmedju njih je postavljena greda na nivou krova. Daska siroka, recimo, pola metra. Ako biste namerili da se njome prosetate masta bi vam slikovito predstavila sve opasnosti - vetar koji vas zanosi, ili cvor na dasci na koji se saplicete. Moze vas, kaze vasa imaginacija, uhvatiti vrtoglavica, ili bilo sta ustvari, ona vam porucuje da vi to ne mozete, da biste pali i ubili se. Bez obzira na to koliko se trudili, za vas ce to ostati nemoguce ako samo jednom zamislite da to ne mozete. Ta prosta setnja preko siroke daske bila bi za vas prosto nemoguca. Nikakva kolicina volje nece vam pomoci da je bez opasnosti predjete. A da je ta daska prostrta po zemlji, prosetali biste se po njoj bez oklevanja. Dakle sta pobedjuje u ovakvom slucaju? Volja? Ili imaginacija? Ako, pak zamislite da mozete da sprovedete u delo tu visinsku setnju, onda cete to sa lakocom moci, bez obzira na najjaci vetar ili najzesce vibracije. Pa ljudi prelaze preko zategnutih konopaca, mozda cak na biciklu, ali u tome im ne pomaze nikakva snaga volje. Samo masta, vera, imaginacija.

Steta sto ovu pojavu moramo nazivati imaginacijom, jer - narocito na zapadu - taj pojam ima konotaciju neceg fantasticnog, iluzornog, neverovatnog, a imaginacija je najjaca snaga na zemlji. Imaginacija nas tera da verujemo da smo zaljubljeni, i tako ljubav postaje druga najjaca snaga. Kako god nazivali ovu fantasticnu pojavu moramo uvek imati na umu sledece: u svakoj bici izmedju volje i imaginacije, imaginacija uvek pobedjuje. Mi sa istoka uopste se ne bakcemo sa snagom volje, jer ona je zamka koja coveka lancima vezuje za zemlju. Mi se oslanjamo na kontrolisanu imaginaciju, i uspevamo.

Ako morate da odete do zubara da vam izvadi zub, zamisljacete uzase koji vas tamo cekaju, grozote i agoniju, zamisljacete svaku fazu ekstrakcije. Mozda cak i ubod igle, trzaj dok se upumpava anestetik, a onad - do detalja - zubarevo prckanje po vasim ustima. Zamislicete kako se onesvescujete , ili vristite, ili kako na smrt iskrvarujete, ili vec nesto slicno. To su sve same gluposti, naravno, ali vama su vrlo stvarne, pa kada se naizad nadjete na stolici vi nepotrebno propatite strasne bolove. To je primer kako ne treba koristiti imaginaciju. To nije kontrolisana vec razuzdana imaginacija i to niko sebi ne bi smeo da dopusti.

Zenama su verovatno pricane sokantne price o bolovima i opasnostima koje sa sobom nosi porodjaj. Zato su one pred porodjaj neverovatno napete, ukocene, i zaista osete jake bolove. Ovo produbljuje uverenje da je porodjaj po prirodi jedna jako bolna stvar, pa se zena jos vise napinje i oseca jos jace bolove. Sve u svemu los provod. Na istoku nije tako. Ljudi zamisljaju/veruju da je lako poroditi se, lako i sasvim bezbolno. I tako bude. Zena na istoku rodi dete i vrati se kuci da nastavi da radi u kuhinji ili u polju posle samo par sati. Zena na istoku ume da kontrolise svoju imaginaciju.

.....

Da li shvatate osecaj bola? Hajde da razmotrimo svojevoljni ubod igle u prst. Prislonicete iglu uz kozu i sa zebnjom iscekivati bol u momentu kada igla probada kozu, sve to obogaceno plasticno zamisljenim prizorom krvarenja. Ali da vas u tom momentu jako zaboli stopalo, sasvim biste zaboravili na celu stvar. Celu svoju imaginaciju covek skoncentrise na taj prst i vrh igle. Zamisljamo bol koji ce uslediti i to iskljucuje sve ostalo. To nije slucaj sa istocnjacima koji su istrenirani.

Oni nece razamisljati ni o tom prstu ni o penetraciji, oni ce rasuti svoju imaginaciju, onu kontrolisanu! - po citavom telu, tako da se bol koji se oseti na prstu deli na sve tacke na telu i time postaje skoro neosetljiv. To je kontrolisana imaginacija. Video sam ljude probodene bajonetom koji se nisu onesvescivali, niti vristali, jer su, znajuci predhodno da ubod sledi, zamisljali nesto drugo - opet kontrolisana imaginacija - tako da se bol prelio po celo telu umesto da bude lokalizovan, tako covek prezivljava bol od uboda bajoneta.

....

Evo jos jednog dobro poznatog primera, jer kontrolisana imaginacija je najvaznija stvar koju ikada mozete razumeti. Ona znaci svu razliku izmedju uspeha i neuspeha, zdravlja i bolesti. Dakle: da li ste ikada vozili bicikl na apsolutno ravnom, sirokom putu, a zatim ispred sebe, na mozda metar, ugledali kamen? Mozda ste pomislili: "Uh, ne mogu da ga izbegnem!" I, naravno, niste. Vas prednji tocak se zaklatio i, ma koliko ste se trudili, sasvim sigurno ste naleteli pravo na njega kao magnetom privuceni. Nikakva snaga volje nije vam pomogla da zaobidjete taj kamen. Ali, da ste zamislili da mozete - sigurno biste ga zaobisli.

Zapamtite najvaznije pravilo, jer ono moze predstavljati upravo onaj zivotni pomak koji cekate. Ako pokusavate da se naterate da uradite stvar kojoj se vasa volja protivi, izazvacete nervni slom. Ovo "cepanje" je pravi uzrok mnogih mentalnih oboljenja. Danasnji uslovi zivljenja su zaista jako teski i covek se trudi da svoju imaginaciju (umesto da je kontrolise) podredi volji. Dolazi do unutrasnjeg konflikta, konflikta uma, i ne izostaje ni nervi slom. Mozete postati samo neuroticni, ili cak zaista poludeti. Ludnice su pune ljudi koji su se voljom terali da urade nesto protiv "volje" imaginacije. A kontrolisati imaginaciju je tako lako! Ucinite da ona radi za vas. Upravo kontrolisana imaginacija omogucuje coveku da se ispne na najvise vrhove planina, ili da, vozeci avion vrlo brzo, obori rekord, ili ucini bilo koji, svaki onaj podvig o kome citamo. Kontrolisana imaginacija. Zamislite da mozete uciniti ovo ili ono i moci cete. Upregnite imaginaciju koja vam govori da nesto mozete i volju da to uradite. Uspeh zagarantovan.

Prema tome, ako zelite svoj zivot da ucinite lakim i prijatnim na nacin na koji to radi covek sa istoka, zaboravite na snagu volje, ona je - ponavljam - samo zamka i zabluda. Drzite se samo kontrolisane imaginacije. Sto zamislite da mozete - mozete. Imaginacija, vera, zar one nisu jedno?

Zasto smo na ovom svetu? Koja je nasa uloga? Cinjenica je da na ovakvo slozeno pitanje ne postoji jedan jedinstven odgovor – smisao zivota se razlikuje od coveka do coveka, za svakoga je razlicit. Svako ima svoj zivotni put, potpuno razlicit i ni nalik putevima drugih jer iznosi pred nas specificne, jedinstvene zahteve, moze se reci i ekskluzivne jer su namenjene samo nama; njihovom elaboracijom i akcijom da se rese je pravi put da otkrijete i da svom zivotu date vrednost i znacaj. Ni jedan dogadjaj ni akcija nisu usamljeni uvek ih prati "rebus" koji morate da resite, nema nacina da izbegnete ono sto se postavlja pred vas, niti postoji nacin da "zabusavate" da promenite put. Posto okusite bol naucicete i lekciju koja ide uz njega. Nakon prevelike radosti cete spoznati druge nijanse sebe. Tokom zivota cete mozda biti prisiljeni da prodjete iskusenja i teske trenutke ili periode kojih su neki drugi postedjeni, jedino sto u ovom osvrtu moze da umiri coveka je spoznaja da se drugi ljudi bore isto sa nedacama koje vas nikada nece dotaci.

Nikada nemojte porediti vlastiti zivot sa zivotima drugih ljudi, vec radije obratite paznju na sve razlike izmedju zivotnih zadataka postavljenih pred njih i pred vas – neophodno je biti svestan da se ispred svakoga od nas kao prepreka pojavljuje bas ono neophodno za nas licni razvoj i duhovno napredovanje. Ukoliko uspete da odgovorite izazovima koji se postavljaju pred vas, vi cete na pravi nacin sagledati smisao postojanja i prakticno na pravi nacin ziveti svoju egzistenciju – prestacete da budete zrtva sudbine ili sticaja okolnosti, vec cete ojacati tako da vise nikada nece moci da se kaze da vam se nesto u zivotu "jednostavno desilo samo od sebe". U ovoj "borbi" da otkrijete i naucite sto vise o sebi, najverovatnije ce te se susretati sa situacijama u kojima ce biti preispitivan vasa predstava o otvorenosti, izboru i pravednosti.

Otvorenost

Otvorenost je sposobnost za primanje svih sadrzaja koje vam zivot svakodnevno "servira". Ukoliko ne budete otvoreni za sve sadrzaje i ukoliko ne prepoznate i ne smognete snage da ih sagledavate kao prilike ili putokaze na vasem putu ostvarivanja vlastitog zivota i pune afirmacije svoje licnosti, bicete samo vi na gubitku. To je situacija u kojoj najcesce kada sumirate kazete "korak napred, nazad dva." Sagledavanje i shvatanje vrlo cesto ped nas postavlja zadatak da menjamo svoj nacin gledanja na njih. Najlakse je kada je iskusenje koje prigrlimo dozivljeno kao dobra prilika jer nam donosi aktivnost i dobit, biti otvoren prema njima iako iziskuju kompromis i poverenje, ili traze strplenje i disciplinu nije ni najmanje tesko, naprotiv...

Mnogo je zahtevnije kada bivamo suoceni sa preprekama koje su grube, ali ako imate osnovni prilaz i stav otvorenosti i sacuvate trezvenost uvidecete da transformacije kroz koje prolazite bez obzira na patnju donose dobrobit vasoj licnosti jer su to upravo i one najvece prepreke koje stoje u vama, zato izazivaju kod coveka frustraciju i odbrambeni stav. Ako ih posmatrate tvrdoglavo suprotstavljajuci im se samo stvarate sansu za odlaganje i reprizu. Zasigurno ste culi nekoga da kaze "Meni se stalno desavaju iste stvar." I desavace se sve dotle dok se otpor ne zameni otvorenoscu.

Koji je najblji nacin da se otpor zameni otvorenoscu? Prvenstveno svakako pravilnim prepoznavanjem osecanja i sadrzaja otpora. Otpor se uglavnom manifestuje ocigledno i fizicki na prvi pogled – stisnute vilice, grc u grudima i isprekidan dah. Mentalno on se manifestuje u stilu : „Zasto ja uopste moram da se bakcem sa ovim? Pa, ja to ne zelim, nije mi nuzno, a i ne svidja mi se!“ Jednom kada otkrijete gde je u vasim mislima ili telu najvise utemeljen otpor mnogo lakse cete ga sledeci put prepoznati i obraditi.

Sledeci korak je da podsetite sebe da imate izbor: ili mozete nastaviti sa otporom i pri tome se osecati lose kao do tada, ili mozete zauzeti fleksibilniji stav i biti otvoreni za promenu dotadasnjeg stava. Podsecanje samoga sebe na mogucnost izbora vam moze pomaze da shvatite da vi zapravo imate kontrolu i nad otporom i da vi zapravo mozete da izaberete nacin na koji cete se suprotstavljati zivotnim iskusenjima. To je jedini nacin da se razvijate i postanete osoba kakva zelite da budete.

Izbor

Izbor znaci preispitivanje vlastitih zelja i na osnovu njih biranje akcije koju cete poduzeti. U svakom trenutku se moze birati: da li cete delovati i nacinu na koji cete delovati. Cak i najmanji moguci gestovi i cinovi imaju u sebi i usmerenje – to je tako bez obzira da li ste u stanju da sagledate pozadinu i pravac vaseg delovanja.

Ispravno i cisto delovanje poput provodjenja vremena u drustvu vaseg dragog prijatelja – vas ucvrscuje na pravom pravcu, dok pogresni cinovi poput provodjenja vremena sa nekim koga istinski ne volite, ali prema kome osecate obavezu ili zavisite od njega – vas otudjuje i skrece sa istinskog puta. Svaki vas izbor sadrzi i tezinu pravilnosti odluke.

Iako se smatraju gotovo za sinonim izbor i odluka nikako nisu jedna te ista stvar. Odluka nastaje racionalnim, svesnim preispitivanjem situacije, dok je izbor utemeljen u sustini vase licnosti i u skaldu je i sa onim najuzvisenijim u vama. Zastanite na trenutak i razmislite o svim onim istinskim izborima i odlukama koje ste nekoc doneli u zivotu. Kako vam je bilo i kako ste se osecali dok ste delovali u skaldu sa vlastitim izborom? Zapamtite taj osecaj, on predstavlja sustinu pravilno usmerenog zivota.

Pravednost

Nas osecaj pravednosti je zapravo ocekivanje jednakosti, pretpostavljamo da su sve stvari ravnopravne i da ce pravda uvek da pobedi. Zivot, na zalost nije uvek fer i mozda ce vas zivot zaista zasluzili to ili ne biti mnogo tezi od vecine ljudi iz vaseg okruzenja. No, konstantno isticanje principa „nije fer“, i upornim isticanjem nepovoljnih uslova u kojima se nalazite vi, stalno poredjenje sebe sa drugima „trosite“ sebe i propustate mogucnosti. Zalopojke se moraju zaboraviti kao modus ako se ide ka zrelosti bica.

Koju ste vi nepravdu uocili kao kocnicu koja vas usporava? Stavite je na jedan tas, a na drugi stavite sve ono sto umete, sve vase istinske vrednosti. Sigurna sam da iako postoji ocigledna nepravda kojom ste pogodjeni, da i sami uocavate da zbog toga ne treba doveka patiti, prosto napustite princip "nesto nije fer", ima toliko drugih stvari u cemu ste dobri i koje ako izbacite u prvi plan mogu da vas cine izuzetnim. Ukus osecaja da smo dobri nema alternativu, imajte puno poverenja u sebe, delajte i delujte istinski, jer samo tako cete s osmehom proci i kada je nepravda na sceni.

Pravilno sagledavanje iskustva su vrata koja vode u prostor duse
Jon Kabat - Cin

Mozemo da budemo veliko dobro ili veliko zlo, sve zavisi od nasih misli. Mi nemamo svoj zivot, zivot nam je darovan, kao jedinki data nam je slobodna volja za opredeljenje. Ako ne bismo imali slobodne volje, bili bismo kao zivotinje, ne bismo odgovarali za svoje postupke. Mi sami treba da rasudjujemo sta cemo, kako cemo, da li dobro postupamo ili ne. Mi u sebi imamo sud - to je savjest.

Umni ljudi i intelektualci... da li su intelektualci razbili osnovnu celiju drustva, a to je porodica? Ili to jos nije u vlasti intelektualaca? Svuda, i na istoku i na zapadu prosirile su se razne filozofije sa svojim ucenjima, kako se rasteretiti suvise brzog tempa zivota, ljudi vjezbaju nervni sistem... ali mislim da smo izgubili u stvari jedinstvo sa samim sobom i drugima. Tjelesni covjek ne moze razumjeti duhovnog, jer je za njega sve sto duhovni covjek govori izmisljotina. Tako mora da bude, jer je logika iskonskog svijetla sasvim drugacija od ove zemaljske. Ovdje je sve u disharmoniji i na zalost, nista ne moze da se sastavi kako treba, da poprimi oblik kakav bi trebalo da ima. Ugrozen je zivot na planeti, ljudi sve vise zagadjuju i planetu i atmosferu i sopstveni zivot. Da li je treci svjetski rat vec poceo? Za mene jeste... omladina je upropascena, a na mladjima svijet ostaje. Na svijetu se nista ne desava na bolje - ne postuje se bracna sveza, ne zna se ko sa kim zivi, ubistva, kradje... na zapadu je to vec obicna stvari na zalost - nas jedino nevolja moze da ujedini, kad smo u miru, nema jedinstva.

I odakle poceti, i sta uraditi? Treba prvo poceti od sebe, izbaciti zlo iz sebe jer sve dok imamo zle misli i zelje, znaci da preovladava zlo svuda, jer nase se misli ostvaruju. To je ogromna snaga, jer mi zracimo, mi smo velika, nevjerovatno jaka mislena cenrala, prijemna i otpremna.Nase misli nevjerovatno djeluju. Naucnici su otkrili da nase misli djeluju ne samo na razumna bica i na zivotinjski svijet, nego i na biljni svijet. A mi tako malo paznje obracamo na sebe same, na svoj duhovni svijet, ne obracamo paznju na nase misli niti na to da se one ostvaruju. Krivimo sve i svakoga a u svari smo sami krivi .

Nema mira u nama, a zemljom idu nase misli. Kada nema mira u nama, nema ni oko nas, nemir je svuda, jer su nase misli ogromna snaga i moc. Jer sve je misao, cak je i nase sjecanje misao. Nase misli ipak nisu tajne, one su javne, nas zivot je u mislima, mi smo stalno u mislima. Cim neko pomisli o nama, vidimo sta misli, sta zeli, kakve nam misli upucuje, jer sami vidimo i ne treba niko da nam kaze da li nas neko voli ili ne. To se osjeca i to zraci iz covjeka.Zato se treba prikljuciti na centralu zivota, na svjetlost... njenu snagu i energiju... tad se postiize mir i nikakvo zlo vam ne moze nista, jer samo oni koji nisu ukljuceni u zlo mogu darovati mir sebi i onima oko sebe... put samopoznanja...z a svakoga.

Ponovo sam se vratila na ovu temu, upravo me je privukao naslov teme: "Kako biti čovek?". Čitala sam ranije postove u temi, ne bi bilo loše da ih ponovo pročitam, ali ću pisati sada, onako "iz glave i srca", jednostavno imam potrebu da pišem ne oslanjajući se ni na čija mišljenja.

Čovek se rađa, ne svojom voljom, rađa se što je tako Bog želeo i tamo negde u deliću svemira spojio nečije tanke niti, i za tren, samo u jednoj ekspoziji, u hiljaditom delu sekunde nastaje čovek. Čovek! Da, baš zvuči gordo.

Šta se podrazuma pod pojmom "Biti čovek"? Da li se podrazumeva biti lep, pametan, bogat, imati društveni status, dobru porodicu, biti hrabar, poseban, neka od ovih osobina, ili sve zajedno, a u jednom čoveku?

Da bi čovek bio čovek, da li je dovoljno da ima samo dušu? Zna li se sta je duša? Da li je pojam "duše" objasnila nauka, religija, ili tu nema šta da se objašnjava, to se ne opipava, jednostavno se oseti?

Ima li u svakom čoveku sposobnosti da prepozna nečije tuge, radosti, brige, sreću, da oseti nečiju suzu, iako još nije kanula i skliznula niz lice? Ima li svaki čovek sposobnosti da oseti kada je pravi trenutak da nasloni ruku na tudju ruku ili rame, i da svojim dodirom prenese impuls iz duše i da podršku čoveku koji je trenutno u silaznoj fazi raspoloženja? Ima li u čoveku sposobnosti da prepozna svoju grešku kada je slučajno ili namerno povredio nekoga, i samo jednom toplom rečju može, kao gumicom, izbrisati nelagodnost koja je postala kamen spoticanja? Ima li u čoveku sposobnosti, da nekada, kada stvari nisu onakve kakve izgledaju, zadrži svoje dostojanstvo, i izdigne se iznad situacije? Koliko sposobnosti treba da ima čovek da bi opravdao naziv Čovek?

Moje vidjenje Čoveka je samo moje, možda imam istomišljenika, možda ima onih koji će se delimično složiti, a možda će nekom ovo izgledati suludo u vremenu kada se materijalno visoko izdiglo nad duhovnim, u vremenu kada sve više postajemo brojevi umesto imena, u vremenu bez vremena, u vremenu gde je čovek sve manje prisutan.

Ne želeti zlo drugome, jedna od božijih zapovesti, je samo zapovest pisana na papiru. Ne želeti drugome zlo je nešto sa čim se čovek radja, to se ne uči, ili se teško uči, to je jednostavno deo nečije duše i drugačije ne može biti.

Ne želeti drugome zlo, znači ne biti opterećen tudjim uspesima, radostima, materijalnim stanjem, znači gledati sebe, svoju emociju i snagu usmeriti na sebe u smislu pozitivnog zračenja, samim tim imaćemo mnogo više od svih čiji je osnovni cilj novac, i sve što se vrti oko novca. Novcem može da kupi skoro sve, ali ne ono što nam ispunjava dušu. Imati dušu, to je privilegija odbranih. Čovek si samo ako imaš dušu!

Dolaskom proljeća, nekako se u nama uzburka puno osjećanja, i sve se poprilično izmiješa. U vazduhu kao da treperi neki novi početak, sve dobiva namah svoju uzlaznu putanju i puno započetog u ovom periodu odmotava se polako tokom godine, te tako donosi konkretne doživljaje u naše živote.

Medjutim, ukoliko se osvrnemo unazad, i poželimo sačiniti retrospektivu, na način šta smo učinili sa svim svojim ranijim proljećima, onda će, nažalost, neki od nas naići i na visoki zid. Zašto? Zato što čovjek može biti i drugačije živ. Sam je sebi u stanju dodijeliti ulogu statiste u komadu koji se „Život“ zove. Kazaljke znaju bezglavo da jure, i svojim zaglušujućim klopatanjem zapinju nam na putu stvaranja vlastitog rama za sveprisutno zadovoljstvo i sreću, odnosno istinski doživljaj i poimanje sebe i svijeta oko sebe. Kad shvatimo u kakvoj se buci nalazimo, a da pritom ‚stojimo‘ zakovani u mjestu, onda je došao trenutak da si postavimo par pitanja.

Prošlost i budućnost u odnosu prema sadašnjosti

Zašto je tako važno živjeti "sada" ili u ovom trenutku? Zato jer inače uopšte ne živimo. Anselmo Grin, pred svoje čitaoce postavlja pitanje kada bi živjeli još samo jedan dan - da promisle na trenutak što bi sve učinili, kako bi se ponašali? Činjenica je da uglavnom živimo kao da nikada nećemo umrijeti, ali to znači da ne živimo u trenutku, dakle da ne živimo u potpunosti.

Primjer za tu trvdnju možemo pronaći u načinu kako se bavimo s našom prošlošću, ili s budućnošću. Ispravan način bavljenja s prošlošću bi bio učenje na greškama. Pogrešan način je kada žalimo da nismo mi ili drugi drugačije postupili; da se prošlost naša nije odvijala onako kako mi mislimo da je trebalo. To sve znači mijenjanje prošlosti, ali mi nismo toga svjesni kada tako činimo. Jer svako zna da se prošlost ne može mijenjati, ali se u svojim emocijama drugačije ponaša.

Ispravan način bavljenja s budućnošću je planiranje, o čemu god da se radi. Medjutim, strahovanje da se naši planovi neće ispuniti je pogrešan način bavljenja s budućnošću. Pretjerano planiranje, predvidjanje onoga što se ne može predvidjeti je takodjer pogrešan način. To je kontrola života zbog straha, umjesto da učinimo ono što smo danas mogli, a za sutra ili buduće vrijeme činimo kada dodje. Tako da smo ili na krivi način u prošlosti, ili u budućnosti. Koliko smo onda vremena prisutni u onome što se zove "sada"?

Razlog tome je zbog izbjegavanja bolnih osjećaja, dakle zbog straha od bola. Kada bismo uvijek preispitali zbog čega se nalazimo u negativnom raspoloženju, mi bismo naučili lekciju. To znači prvo, u potpunosti osjetiti sve bolne osjećaje, i drugo, kada jednostavno čekamo da to prodje, pa još uzmemo kakvu tabletu ili krivimo vanjske okolnosti, periodi depresije, tjeskobe, nesigurnosti i nesklada postaće češći i biće nam sve teže pronaći pravi unutrašnji razlog. U takvom slučaju mi ne koristimo vrijeme za rast, prosto zato što ne živimo u "sada". Dakle, sve bolne emocije su rezultat neiskorištenog vremena za rast, jer ne pokušavamo otkriti uzrok u nama takvih negativnih emocija. Svi osjećaji koji su konstruktivni i pozitivni u skladu su s vremenom, zato što tada mi koristimo vrijeme kako je predvidjeno da se koristi.

Drugi razlog zbog kojeg pogrešno koristimo vrijeme je težnja za sutra. Uvijek bježimo iz "sada" jer mislimo da će sutra biti bolje. To je nada koja proizlazi iz "ranjenog djeteta", a ne nada naše Istinske ličnosti bez koje se ne bi moglo živjeti, i ona nije razlog da ne živimo u "sada". Ne volimo svoju sadašnjost i nadamo se nečemu boljem u budućnosti, pa želimo da danas postane prošlost. Nejasne, nezrele nade u budućnost i sadašnje neugodno i neispunjeno stanje, su najčešći razlozi za bježanje od sadašnjeg stanja u budućnost, i razlog za neživljenje u "sada". Osim toga, takva težnja opet stvara sukob u nama, jer se s jedne strane bojimo budućnosti, a s druge strane, mi težimo prema njoj.

Kada bismo u potpunosti istražili u sebi razloge naše neispunjenosti i poteškoća, tj. postali svjesni tih osjećaja, bili bismo potpuno sposobni živjeti u sadašnjosti, pa tako živjeti i trenutke radosti koji dodju kada riješimo problem. Kao i uvijek, svjesnost je prvi korak. Tako moramo postati svjesni te unutrašnje težnje da bježimo od sadašnjosti. Tada ćemo i pronaći razloge zašto bježimo od sadašnjosti. S druge strane, bojimo se budućnosti kojoj težimo, a istovremeno se bojimo starosti i pokušavamo zadržati sadašnjost. Sve su to emocionalni procesi koji vuku u suprotnim pravcima i to stvara neizdrživu napetost i bol. Jedan dio nas želi naprijed, a drugi nazad.

Život do kraja u svakom "sada"

Photo by Samantha Lamb, flickr.com

Da bismo vrijeme koristili na pravi način trebamo koristiti svaki trenutak i dogadjaj za rast, spoznavanje samih sebe. Ako ne budemo bježali od budućnosti, nećemo je se više trebati ni bojati. Jedini način da to postignemo je da rješavamo ono što je u trenutku pred nama na najbolji način što znamo. I pustimo da se sutrašnji dan pobrine sam za sebe na taj način da sutra rješavamo ono što taj dan donese. Bojimo se nečega u budućnosti jer razmišljamo na današnji način, nesvjesni da ako se to nešto čega se bojimo i dogodi da ćemo drugačije razmišljati. A može biti da se uopšte ne dogodi, pa smo se uzalud bojali. Drugim riječima, napravimo danas najbolje što znamo, i recimo sebi "Budi volja Tvoja", ili biće ono što smo odabrali.

Koristeći konstruktivno sadašnjost, više nećemo trebati bježati od nje. To znači postojati. Voditi Dnevni pregled dogadjaja i opisati ih jednom prevladavajućom emocijom može biti jedan od korisnih alata na putu da potpuno proživimo svaki dan i sat u njemu. Tada ćemo moći prepoznati protivrječnu motivaciju, ili suprotne namjere u našim emocijama. To prepoznavaje negativnih stavova u nama djeluje oslobadjajuće i mi se osjećamo živima. Naravno da sama spoznaja može donijeti nešto vrlo neugodno i razočaravajuće o nama samima, povremeno čak i bolno, ali će nam ta spoznaja donijeti mir i opuštenost, sreću. Ako nismo došli do takvog iskustva, onda još nismo spoznali sve što smo trebali spoznati iz odredjenog dogadjaja.

Ako budemo koristili život kao terapiju, dakle, prošli na adekvatan način kroz sve što život donosi, živjet ćemo u sadašnjosti bez bijegova u prošlost ili budućnost. Budući da nam ništa ne dolazi što nema smisla, život je najpreciznija terapija. Svakome od nas dolazi u skladu s njegovim mogućnostima. Ako neko ima veći potencijal za rast, ali ga ne koristi, biće nemirniji i zabrinutiji od onoga koji čini manje, ali je njegov potencijal za rast uskladjen s njegovim rastom. Oni koji su više dobili, od njih će se i više tražiti. Zato, potrebno je da rješavamo upravo ono što je sada i ovdje, jer bijegom u prošlost, ili u budućnost, gubimo snagu da riješimo ono što se sad može riješiti. I tako postupno, malo po malo, kroz otkrića o našim sakrivenim stavovima i osjećajima, vodimo sebe u jedan drugačiji život, život u skladu s vremenom, “život do kraja” u svakom "sada".

Svaki trenutak neizmjerno je bogatstvo. Nemoj ga omalovažavati. Ne juri u potrazi za ne znam kakvim sutra. Živi najbolje što možeš, misli najbolje što umiješ i učini najbolje što znaš danas. Jer danas će ubrzo postati sutra, a sutra vječnost.
A.P.Gouthey