Onako, slučajno okrenuta ka Suncu - Branka Zeng Umetnost

Branka Zeng, rođena je 1955. godine u Pančevu gde i danas živi kao krojački radnik u penziji. Poeziju i prozu piše od 1997. godine. Brankine prve tekstove, na temu socijalizaciji invalida i njihove okoline objavljivao je 1997. lokalni nedeljnik „Pančevac“. Pesme Vraćena i Ja objavio je zrenjaninski časopis „Ulaznica“ 1998. Časopisi „Naš put“, MD Vjesnik“ i „Preokret“ objavili su u više brojeva Brankine pjesme i priče, kao i subotički „Suncokret“.

U časopisu „Zlatna greda“ 2008. objavljene su pjesme Ram i Reka. Branka se okušava na festivalima. 2001 pjesmu Palić, Ja i On osvojila je treće mjesto. 2002. U Novom Sadu pesmom Grad osvojila je drugo mjesto.

2002. u Beogradu, pesmom Zaklinjem se zastupljena je u zbirci pesama „Terazije“. Koji mesec kasnije objavljuje joj se pesma Reka. 2003. u zborniku „Grad“ objavljena joj je pesma Moja senka.U brojnim zbornicima su tokom narednih godina publikovane Brankine peme, kao sto su "Panoski galeb", "Najlepse ljubavne peme", "Radnicka vrela", "Garavi sokak"...

2008. godine priča Aga banatski, objavljena je u zborniku „Nešto novo na staroj adresi“ biblioteke iz Žitišta, a priča Susret u zborniku, „Najkraće priče 2008“ izdavačke kuće „ALMA“ iz Beograda. U izdanju iste kuće 2009. u zborniku „Od priče do priče“ objavljene su kratke priče Starac i San.

Ja

Rađajući se, sa suncem,
budim jutra, nova, nepoznata.
Ja, bez imena.
Nestajem za planinom,
u more ponirem.
Rađam se ponovo, osmehom krštena.
Svoj krst nosim bez suza,
nasmejana.

Zaklinjem se

Stvoriću novo korito reke.
Bezbroj virova biće zamke
u koje Te neću hvatati.
Puštaću svoje vode
tvoja kolevka da postanu.
Teći ću mirna, troma,
da Te ne probudi udar talasa,
a obala koja me oblikuje
Tebi put neka bude.
Teći ću mirna, troma,
neću Te u zamke
virova hvatati.
Skrenuću tok proticanja.

Jutro

Svakog dana probudi me
jasnim tonovima.
Obučeno u svetlost
boje života
Raširi krila
i poleti, čikajući me
da pođem s’ njim.
Miriše kao cvet loze,
kao smola na obali reke.
Kao zvuk se širi,
nestaje i vraća.
Jutro me svakog dana
probudi.
Nasmejano, novo.
Zapljeska krilima petla.
Obučeno u svetlost.
Umiveno i namirisano,
ogleda se u tvojim očima.

Palić, ja i on

Meškoljim se u postelji
nameštajući jastuk od
vodenog bilja.
Pospano se osmehujem
Mesecu.
Zamišljam
vetrom namreškanu površinu
Palićkog jezera.
Poželim tada sa Mesecom
da zaronim u tu mirnu vodu.
kao on da kupam svoj odraz
sa ribama i školjkama.
Sanjivo sklapam oči,
sanjam Palić!
Kupam se sa Mesecom,
dok ribe plivaju,
presijavajući kao srebro
dok ostavljaju trag svog
sjaja na mojoj kosi.
Ronim ka školjkama
tražeći biser.
Izranjam iz jezera
ruku pruženih ka Njemu.
Mesec se igra sa kapljicama
jezerskim koje beže
sa mojih ruku.
U postelji uspavana mirisom
vodenog bilja kojim odiše
jastuk pod mojom glavom.
Sanjam jezero i Mesec,
On se kupa samnom.
Srebrni zraci mrse mi kosu.
U snovima mojim skupa smo,
Palić, ja i On.

Put

Predstoji inspiracija
U susretu sa imenom
Izgovaram ga
Ali
Tajno.

Leto

E, to je
Pravo doba
Majca
Bez rukava
Kratke pantalone
Poneka suknja
I vidi njega
Kralj leta
Kupaći kostim
Iz jednog dela
A može i dvodelni
Nije ni toples loš
Miriše kao more.

Jesen

Siva i crvena
Stavljam džemper
Zatim kišobran
Gle, na kapi list
Suv
Umire na krilu
Godina života
Sećanja pakujem.

Zima

Džemper i kaput
Tople pod-košulje
Poneki duks
I
Termo čarape.

Proleće

Onako
Promenljvo
Naočare za sunce
Perjana jakna
Buđenje
Veselo.

Inspiracija

Budi skrivene
Misli pakujem
U orman
Jednu na drugu
Slažem ih kao
Godišnja doba.

Život

Je
Kao slika
Koja se rađa
Negde u nekom
Dalekom sećanju
I živi za sutra
A trenutak sadašnji
Krije se u uglu
Svesti
Raste postaje
Novi dan
Biće.

Iz zbirke, Suncokret - Branka Zeng

Tako je lepo kad ,,naletiš,, na nekog svog i njegove pesme... :D

Čekam

Postavila sam zamku snovima,
mrak je, tišina pravi galamu.
Kažem joj:
„Ćuti, oteraćeš snove!“
Javi sam kazala:
„Idi zbogom!“
Postavila sam zamku.
Moram da uhvatim san,
pre nego ga jutro ukrade,
sa moga jastuka.
Čekam!
Uhvatiću san.
Kad-tad.

Iz zbirke, Suncokret - Branka Zeng

Juče, danas, sutra

Srela sam te, juče.
Nisi znao.
Pitao si me:
„Kako si,
kako su ti prijatelji,
rodbina, posao?“
Srela sam te danas.
Nisi primetio,
da smo razgovarali.
„Dugo sam razmišljao,
- kažeš mi, gledajući u izlog-
da li me se sećaš?“
Pitaš.
A sutra?
Sediš na klupi,
čekaš,
a sreli smo se
juče.

Iz zbirke, Suncokret - Branka Zeng

Jutro

Svakog dana probudi me
jasnim tonovima.
Obučeno u svetlost
boje života
Raširi krila
i poleti, čikajući me
da pođem s’ njim.
Miriše kao cvet loze,
kao smola na obali reke.
Kao zvuk se širi,
nestaje i vraća.
Jutro me svakog dana
probudi.
Nasmejano, novo.
Zapljeska krilima petla.
Obučeno u svetlost.
Umiveno i namirisano,
ogleda se u tvojim očima.

Iz zbirke Suncokret - Branka Zeng

Knjzevno vece, "Suncokreti" - Branka Zeng

Da sam ja autor, zbirku, međutim, nikada ne bih nazvao „Suncokret”, po završnoj pesmi koja odiše vojvođanskom ravnicom, vrancima, žetvom i suncem, nego bih joj dao potpuno drugačije ime. Zvala bi se „Moj naklon”, po istoimenoj pesmi iz ciklusa „Ram”. I ovaj tekst jeste moj naklon Branki Zeng.

Kao što ona u društvu pesnika skida kapu i dubokim naklonom pozdravlja moć koju ima prijatelj reči, tako i ja skidam kapu pred njom. Oku ne dam da trepne dok osluškujem kako iz duše govori reči koje se pamte.

Pročitao sam i uvodno slovo priređivača i recenziju, ali sve vidim nekako drugačije.

Nemoguće je u zbirci od 170 strana imati podjednako snažne i upečatljive pesme, nemoguće je uopšte o njoj govoriti kao jedinstvenom delu. To je skup različitih ciklusa, koji se neminovno razlikuju i kada autorka govori o gradu koji ostavlja na usnama ukus gorčine, dok pesak škripi pod zubima a pred crkvom vidi ispruženu ruku, teško je oteti se utisku da je to njena posveta Zoranu Duškoviću. Kada piše o Vojvodini, ravnici, mirisu zemlje, znoju vrednih paora, jasno je da se priseća Miroslava Antića. To su njene literarne posvete. S druge strane, ima potrebu da progovori o Margiti, skrivenim sećanjima na detinjstvo, sokacima, klupama, musavoj deci kojima su dudinje obojile usne i obraze.

Te, prašnjave Margite, odavno više nema, ali na Tamišu se još može videti čaplja na panju i ova pesma će ostati jedno od najlepših zapisanih sećanja na Gornju varoš. A zove se „Moja senka”. Možda bi i to mogao da bude naslov knjige Branke Zeng...

A možda bi mogla da se zove i „Feniks” po istoimenoj pesmi u kojoj autorka otkriva da, i pored svih svakodnevnih nedaća, uspeva da podigne sa zemlje svoje sagorelo telo.

Čini mi se da je najupečatljivija pesma pod naslovom „Dlan”. Koliko gatanje iz dlana može biti dirljivo, svedoči ova relativno kratka priča u stihu jer ona govori o razmeni ljudskih darova, o ljubavi i toplini, o skrivenoj suzi, o radosti davanja i primanja.

Prva zbirka Branke Zeng ne može se pročitati u jednom dahu. Naprosto ne verujem onima koji su kazali da su je pročitali dva puta, pa onda još jednom. Ona treba da se prima u malim dozama. To je ispovest delikatne duše, a delikatesi se ne gutaju naveliko.

Autor: Edvard Jukić.

"SUNCOKRET" je predstvljen čitoacima 12. 07. 2010. u Kulturnom Centru Pančevo. Razgovor je vodio Edvard Jukić.

MOJA SENKA
Miris dudinja probudi
Sećanja
Skrivena na dnu fijoke
Svesti
Detinjstva „Široki sokak“
„Margita“
Beli se od „oblaka“ koji
Lete
Gaču godine crvenih kljunova
Misliš
Zaborav da postoji ali ja
Pamtim
Kapidžik i na njemu venac
Ivanjdan
Na sokaku ispred kuće
Klupa
Divane komšije
S večeri
Deca plavih usana i obraza
Musava
Dudinje su obojile
Godine
Prošlog veka se rodih
Pamčevo
I grad i selo ponesoh
Prašinu
Uskovitlanu košavom
I sećanja
Na asfaltu pod vrelim
Suncem
Sabiram poznanike oni
Žive
Kao senka od koje nikada
Ne mogu
Bez sete da se setim
Onih
Koji behu koji će biti
Koji
Jesu ovaj grad moj
Život
Sa tragom na asfaltu
Pečat
Početak prošlosti grada
Ljudi
Misle za danas a sutra
Dolazi
Veče na reci čaplja na
Panju
Tabla i na njoj piše
Zabranjeno
Kupanje i pecanje a
Muzika
Talasa Tamiš
Sumorne
MISLI ODNOSI

Zaklinjem se

Stvoriću novo korito reke.
Bezbroj virova biće zamke
u koje Te neću hvatati.
Puštaću svoje vode
tvoja kolevka da postanu.
Teći ću mirna, troma,
da Te ne probudi udar talasa,
a obala koja me oblikuje
Tebi put neka bude.
Teći ću mirna, troma,
neću Te u zamke
virova hvatati.
Skrenuću tok proticanja.

Reka

Iz oka potekla je
skrivenog u tami
pre jutra i sunca
izvora pre kraja
teče vremenom
rađa smiraj
dana.
Tok svoj neprekidan
obavija oko mog tela
svilene niti sećanja
čaura bube krije
krila leptira
cvet bacaju u senku.
Reka
potekla pre buđenja
oka u tami
širi svoje tokove
u krugu ŽIVOTA!

Vajarka

Utihnulo veče umorno
od vetra udar trag ostao
ludosti neke nošene rekom
sakupljaju Mesečev sjaj.

Protiće tiha uspavanka
sneno se valja na putu
upija obalu nosi vaja
iz sebe se njemu poklanja.

Odeću strgnutu granama
kiti zvezdama prosutim
tamnim poljem prekrivena
tišina obavija šumu u snu.

More je guta nestaje
putnica reči prosipa
drhtaje uhvaćena zamkom
poklanja od sebe otrgnuta.

Daruje semenu rasutom
pustim i suvim beživotnim
smisao budi prosuta smiruje
uzdahe poput milovanja.

Februarska igra

Vezom se belim jele okitile,
ponosne vitke, u kolo se viju.
Sve su se vetru milo poklonile,
ko da mu poziv šalju, da igraju.

U frulu momče da zasvira tako,
ko fijuk tihi što sada se čuje.
Uz prozor grana, takt daje lako
vetar to jele, tek dahom miluje.

Noć tiha posta, uzdah čuti želi,
tren večnost je njihovo preplitanje.
Složno se njišu ko šlajeri beli,
vetar sad ne zna, je li to igranje.

Pritaji se, baš ko da nešto čeka,
prikuplja snagu, znaju one mile.
Tako je to bilo od pamtiveka,
na vetrove šale, one su svikle.

Zapisi

U rečima skriveni cvetovi ćute
tajne putujućih nemira čekaju
bonacu da probude vetrovi
talasi obalu da zapljusnu.

U trenutku jednom bez najave
razliće se misao kao plima
valom nošena živa postati
govorom ili na belini hartije.

U tišini koja će nastati
žubor tek poteklih pisanija
postaće znamen besmrtnosti
trenutak od prolaznosti sačuvaće.

U tami čuvane tajne proklijaće
napojene snagom buđenja
semena bačenog slučajno
stihom će pesnik, da progovori.

Branka Zeng

Novi Sad, 27. 02. 2011

Neimar

Zid podigoh
onako od šale
složile su se reči.
Jedna postade temelj
ćutanja iznuknuše
kao puzavice,
čekaju da procvetaju
onako crvene ukrasiće,
uzbrane rukom ljubavnika
postaće mirisni dar.
Usnulu ulicu budiće
šapat, kraj zida…