Sanjala sam da sam na nekoj petlji za ukljucenje na autoput. Idem negde ali nisam sigurna gde, gomila ljudi je tu i svi se guraju i idu polako, peske. Ja sam sa sestrom i drugaricom. Mi zurimo i probijamo se kroz guzvu. Ja idem poslednja.
U jednom momentu prolazim krivinu petlje i odlama se ona ogradica, a sve je to izuzetno visoko i ja padam. U momentu mislim da sam mrtva ali sam nekom srecom pala na neku travu i samo se ugruvala.
Penjem se opet gore i ovaj put dok sam prolazila tu istu krivinu gde vise nema ograde, neka starija debela zena me, ne primetivsi me, kukom gura sa te ivice. Ovaj put sam se srecom uhvatila i visim zakacena. Za mnom je palo jos par ljudi i svi se mi nekako drzimo. Uspela sam da se popnem. Posle toga se nicega ne secam.
Postoji deo sna za koji nisam sigurna da li se desio pre svega napisanog ili nakon toga.
Trcala sam da stignem na neki autobus, jedva sam stigla, samo da bih vozacu dala povratnu kartu. To mi je bilo izuzetno bitno da stignem. Bio je iznenadjen, jer to niko nije radio iako je vazilo kao da je potrebno uraditi...