Filigranska kapija od stihova - Dejan Milenković Umetnost

Penjanje uz Pad

Neke sam oblike potrošio
tražeći među ženama
sonet o rođenju
razvrstao belu
po dubini traga životinje
koja trpi razmišljanje
i ustanovio gledanje u vazduh
koji ne umem da dišem
promenio se
do jedne od poslednjih nijansi
u glasu kojim
izgovaram nepostojeće istine
pred skupom obnaženih
na neki način
umorio se
od upornog neznanja
šta može da se promeni
u svetu trenje
između imati i biti
i kako postati blizak početku
zastao
pred silinom tuposti
kretanja
koja je upravo srazmerna
brzini
pred nepostojanjem osvrtanja
(zar već nismo stubovi od soli)
pred prostorom
neoivičenim erosom i sujetom
pred ogledalom od paučine
usamljenost je objektivna
jedino
promenio se
prilagodio rastinju
i počeo da slušam merom uzdaha geometrije
van izrečenog
misleći samo čulom mirisa
gledao sam
disanje boja
i uglove dolazaka
mesto
na kojem postoji
vreme bez obzira
a u mene su gledale
ptice sasvim okruglih očiju
mada je većina već imala potomstvo
i auru brige
i bile su toliko blizu
da sam pomislio da mogu da shvatim
i pogrešio
pogrešio sam
u svetu negrešaka
ali nisam ispustio glas
niti sam skrenuo pogled
ni izneverio kičmu
čak ni nazuo misao
nisam
i ptice su ostale
ptice su ostale.

Marina

Na mestu otvora
crtež rupe o kojoj
govori priča
pričana deci
sa očima od mekanog straha
od ptica i voda.
Ja sam ćošak
koji može da proguta prašinu
sa vazduha probušenog
svetlom što ne ume da hoda.

Glas mi se vidi
slutnjom od perja
koja na onaj vazduh pada,
a um mi je od stakla
presavijenog po širini
koja vazda
od iste dubine strada.

bgd
blizu muzeja
u ovo doba