Filigranska kapija od stihova - Dejan Milenković Umetnost

Penjanje uz Pad

Neke sam oblike potrošio
tražeći među ženama
sonet o rođenju
razvrstao belu
po dubini traga životinje
koja trpi razmišljanje
i ustanovio gledanje u vazduh
koji ne umem da dišem
promenio se
do jedne od poslednjih nijansi
u glasu kojim
izgovaram nepostojeće istine
pred skupom obnaženih
na neki način
umorio se
od upornog neznanja
šta može da se promeni
u svetu trenje
između imati i biti
i kako postati blizak početku
zastao
pred silinom tuposti
kretanja
koja je upravo srazmerna
brzini
pred nepostojanjem osvrtanja
(zar već nismo stubovi od soli)
pred prostorom
neoivičenim erosom i sujetom
pred ogledalom od paučine
usamljenost je objektivna
jedino
promenio se
prilagodio rastinju
i počeo da slušam merom uzdaha geometrije
van izrečenog
misleći samo čulom mirisa
gledao sam
disanje boja
i uglove dolazaka
mesto
na kojem postoji
vreme bez obzira
a u mene su gledale
ptice sasvim okruglih očiju
mada je većina već imala potomstvo
i auru brige
i bile su toliko blizu
da sam pomislio da mogu da shvatim
i pogrešio
pogrešio sam
u svetu negrešaka
ali nisam ispustio glas
niti sam skrenuo pogled
ni izneverio kičmu
čak ni nazuo misao
nisam
i ptice su ostale
ptice su ostale.

Marina

Na mestu otvora
crtež rupe o kojoj
govori priča
pričana deci
sa očima od mekanog straha
od ptica i voda.
Ja sam ćošak
koji može da proguta prašinu
sa vazduha probušenog
svetlom što ne ume da hoda.

Glas mi se vidi
slutnjom od perja
koja na onaj vazduh pada,
a um mi je od stakla
presavijenog po širini
koja vazda
od iste dubine strada.

bgd
blizu muzeja
u ovo doba

Pizga

Čudesan vazduh slušam
Dim prorok
se uzdiže
iznad života od lima
i ćuti

Čuje se samo zima

svrgnutih boja
i očerupana pokušajima
da se savlada
razbacana

zora odbegle sluškinje
s jednim stopalom bosim.

I mrak se umorio
od trajanja bdenja.

Po retkim snovima
neku brzo naraslu travu
kosim
a majka značenje,
kad oči sklonim, traži
Sprema.
Februar je blaži
i trebao je biti žensko
Sad visi
o isti vazduh-maglu,
dok sumpor dole čeka

Gospodar strpljenja.

Škrgutom se sa ljudima čujem
a oni- u limenkama
niko da hoda
ništa da se menja.

Kad bi da budem bolji
siđem do voda,
oblačim prašinu
i zakrivljujem pogled
da mogu videti vreme

šakom napadam vetar
i u lice mu neko besno
bacam seme.

Gospodar blizine

(dve pesme)

Dok pišem ne jedem
Razgovaram sa slikama
Nastalim van ideja
A misli kojima ne mogu ništa
Spuštam na astal, go
Lagano.

Ne lažem
Jer sam ustao iz govora
Dugo negovorenog
Nemi Lazar
Probuđen
I izujedan vazduhom
Koji ima oči
I koji stoji

Koji stoji na naslagama ničega
I stoji

Nema tu šta da se shvati
Reč je prestala
Možda broj
Ili hodanje još čeka
Na čoveka
“Znanje ne znači znati”

Zurim u ispražnjeno ogledalo
Sa druge strane zuri zid
Koji o slušanju sve zna
Naslon za moje bolesno uvo
Nem kao mit, spori put naviše

Dat da trpi
Da pokrene drugi vid
Da izdrži pad
Da sakrije stid

Dat da ne da
Dok pišem ne jedem.

(mart 2020.)

*****

Od soja sam
Koji razume samo soj
Slavlje tišine je poziv na ruganje
A teret broja
Nosi svaki iskorak iz kruga

Odlazim
Kad-god učim o imenima tame
Ili probam da dodirnem
Tužno lice zla
Nadomak rajskog vrta
U kojem ne beše
Ni jednog drveta ikad
Sad znam

Jer zanoćih na međi
Koju je, valjda davno,
Postavila kuga.
(1992. Beograd)

O jahaču

Osloniti se na cvet
-pa to je element mudrosti
o kojem bi valjalo pričati,
kad ne bi bio
toliko vredan ćutanja, da...

Ja Kihot,
utamničen na prestolu
od kamena, žice, malo krvi
I golubijeg izmeta
Koji ne ume da sanja,
ali je vidovit
jer zna da gleda bez glasa, daklem,
slušam o tome od samog sebe
Narod je nepouzdan
i ostavljen, sklon,
čak više nije ni sklon, ipak,
pitam se
koliko dugo
ovoliko ili onoliko
svetlosti pravog svetla,
mora da bude zatvoreno
u nečemu,
što bi, naposletku,
nazvali- Pomračenim.

Bavim se razlikovanjem
šapata od cvrkuta
od lepeta od dosluha
od zveketa
od pomisli
od duha i bezduha,
na običnoj zemlji,
koja rađa,
jer, šta bi drugo trebalo, još
Propuštam čekanja
koja nadolaze iz pravca odlaženja
Ja Sveum,
zaboravljen od sinova i svađa
igram se nastupa pred sobom,
oblikujem izgovor priznanja
i objašnjavam grm
onima koji se još uvek čude.
Molitve delim na beskorisne
I beskorisne
Od slobode
oslobađam lude

Ja Nekrst

jer konja sam terao
zemljom bez voda,
staze probijao grdne
pa im imena po kletvama davao,
a onda se nekim drugim vraćao,
i sam od nebesa,
koja su ostavili oblaci,
bio klet
da ženu ne nađem,
pa nisam ni spavao,

Samo sam znao

samo sam znao
da jedino je važno
osloniti se na cvet.

Vinsent nije mogao više

Težak oblik leta.
Elementi su ustuknuli
Usred vremena.
Mirna i uporna smrt.
Samo.

Crteži se smenjuju tako
da boje ne dopiru do
Misli izviru iz
naopačke otvorenih rupa
malim ranama nalik.
O brzini ne znamo.
Ništa.

2020. Leto