Kultura, lepo ponasanje, bonton Životni stil

Roditelj kao model lepog ponašanja detetu

Primena bontona se ne odnosi samo na ponašanje deteta u sterilnim situacijama kao što su odlasci u bioskop ili goste, već se jedno od najvažnijih pravila ponašanja odnosi na ponašanje za stolom i uopšteno na pravila kućnog reda. Deci je ovo jedan od najtežih zadataka jer ponašanje za kućnim stolom često nije primenjivo u restoranima.

Ponašanje u restoranu

Neka od glavnih pravila ponašanja za stolom zabranjuju pričanje viceva, pljuckanje hrane, razgovaranje punih usta, meškoljenje u stolici koje kod kuće roditelji ponekad i mogu da tolerišu, ali u restoranima se od dece ipak traži besprekorno ponašanje.

Podrigivanje je u nekim kulturama dozvoljeno, ono je negde čak i očekivano ponašanje posle dobrog jela. Ako vaša kultura ili porodica ne poštuju ovakva pravila, ni vi ne biste smeli da ih dozvoljavate. Ali, ako vam se slučajno omakne, posle podrigivanja se obavezno izvinite. Izvini je zlatna reč koja će deci dati do znanja da je ovakva vrsta ponašanja zabranjena. Ukoliko podrigivanje ispratite smehom, deca će tu radnju povezati sa zabavom i istu će zabavu primenjivati i na večeri u gostima.

Isto tako, decu bi trebalo da naučite da nikome ne upadaju u reč. U ovom slučaju deca će naučiti dve stvari – da pristojno saslušaju sagovornika i da potisnu svoj ego (moraju znati da ne mogu uvek biti u centru pažnje i na prvom mestu).

Decu još možete naučiti i da poklone pažnju drugima. Naime, pisanje razglednica i čestitki, zahvaljivanje i pristojne fraze kao što su hvala, molim, pozdravljanje s dobar dan i doviđenja predstavljaju obrasce ponašanja koji se uče od malih nogu i traju ceo život. A, kao što stara poslovica kaže, lepa reč i gvozdena vrata otvara.

Ponašanje u školi

Koliko god svoje dete želite da naučite da bude dobro i pristojno, postoje određene vrste ponašanja koja bi trebalo da izbegavate. Iako želite da vaše dete s prijateljima deli igračke, morate da ga naučite da se neke stvari ipak ne dele. To su sendviči, sladoled, žvaka, jabuka i slično. Napomenite im da se tako najlakše prenose virusi i bakterije i da deljenje žvakaće gume nije higijenski.

I ponašanje u školi ili vrtiću ima svoja pravila. Mnoga deca ne poštuju svoje učiteljice, vaspitačice ili decu iz razreda. Razgovor o poštovanju odraslih i autoriteta morate potkrepiti i primerima.

Evo šta bi trebalo da imate na umu:
-Budite pristojni prema komšijama i poznanicima. Učite decu da ne rade ništa što ne biste hteli da drugi čine njima. Na primer, ako znate da vaš sin ili kćerka ne vole da ih prekidate u igri, a on/ona to isto radi drugima, onda ih opomenite.

-Podjednako je važno suočiti decu s posledicama ponašanja. Pomozite im da razumeju koliku štetu odredenim ponašanjem mogu da nanesu sebi i drugima. Upitajte ih: "Kako biste se vi osećali da neko u vas uperi prst i smeje vam se iz sveg glasa?" U početku možda nećete dobiti rezultate, ali vremenom će deca sama uvideti odgovor na takvo pitanje i izbegavati ružno ponašanje, nepristoje reči i podrugljivost.

-Usmerite svoje dete. Svako dete čini sve da bi dobilo ono što želi. Često to čini bez vašeg nadzora i to često zvuči vrlo gadno. Obično se radi o podeli igračaka ili uloga u nekoj igri, kada padaju jako ružne reči. Igrom zamenjenih uloga možete da im pokažete kako da vladaju situacijom.

Dozvolite im da postave pitanje ili se da ponašaju kako žele, a vi im odgovorite onako kako bi i oni sami odgovorili. Ubrzo će uvideti da ružnim ponašanjem neće postići željeni rezultat.

Zaključak je, dakle, da ste vi svom detetu model lepog ponašanja. Zato, ako želite da se vaše dete lepo ponaša i pristojno izražava, i vi morate činiti isto. Uvek kažite hvala, molim i doviđenja, priznajte svoje greške, izvinjavajte se, a ljudima se uopšteno obraćajte i prilazite s poštovanjem. Za nagradu ćete dobiti dete okruženo prijateljima i porodicom.

I deljenje je obrazac ponašanja koje će deca prvo učiti od roditelja i tako lakše razumeti važnost deljenja s drugima. Takvo ponašanje uvek morate da nagradite rečima pohvale.

Ljubaznost učite i primjenjujte u svojoj najbližoj okolini kako bi je deca mogla primjenjivati u školi i kasnije u životu. Svaka želja i molba trebalo bi da bude popraćena rečju molim, a dete bi dobilo ono što je tražilo samo pod uslovom da je ispoštovalo ovo pravilo.

Pristojno dete bi trebalo da nauči sve o lepom ponašanju prema drugima. To se može vežbati i pisanjem čestitki i zahvalnica, ili poruka ozdravljenja prijateljima. Pokažite detetu kako se pišu čestitke i kako se zahvaljuje na lepom poklonu. Najlepše od svega čemu decu možete naučiti je da imaju topao odnos prema prijateljima i okolini.

I za kraj budite dosledni i uporni. Bonton se ne može naučiti u jednom danu! Bonton se uči ceo život. Vaša taktika ne bi smela da se temelji na pretnjama i zabranama - to može da izazove revolt, što će voditi još gorem ponašanju.

Korišćena literatura:
Bonton - Pravila lepog ponašanja za decu
Slavoljub Milojković

Bonton – primereno vladanje

Kraj je prvog polugodista jos jedne skolske godine i verujem da se svi prisecate nakon liste predmeta i ocena stajalo je “vladanje”, iako na kraju nije bilo manje vredno od svih gore postrojenih trojki, cetvorki i petica. Očekivalo se uvek samo jedno: "Vladanje – primereno". To je jedino mesto gde se vase vladanje sluzbeno ocenjivalo, odatle je kasnije i nikla potreba za knjigom o lepom ponasanju.

Pred nama su novogodisnji praznici i po nepisanom pravilu nakon rodjendana najcesca prilika da darujemo one koje volimo ili pak, one na koje cesto mislimo a nisu nam fizicki u blizini pa nemamo priliku da to pokazemo svakodnevno. Takodje, ovo su i prilike kada se daruju i oni koje manje poznajemo ali smo na neki nacin upuceni jedni na druge u odredjenom vremenskom period. Kao i svaki cin tj. ljudska radnja i poklanjanje treba da je sa stilom.

Nekoliko sugestija u prilog dobrom ukusu:

1. Novac po pravilu se nikada ne poklanja. Pruziti "gole" novcanice je demontracija ravnodusnosti i izrazaj da nam je previse da potrosimo vreme da bi smo izabrali prikladan dar. Izuzetak mozemo praviti kod darivanja clanova najuze porodice (deca, mladi) ali ni tada nemojte izostaviti omotnicu i cestitku.

2. Iako je povoda za darivanje mnogo, pocevsi od rodjendana, preko godisnjica, postignutih rezultata u skoli, poslu… imajte meru. Ne dozvolite da vasa osecanja uvek budu izrazena kupljenim predmetom, ali samo ukoliko ste bliski sa osobom koju darujete. Pitanje: "Kada se poklanja?" ima samo jedan odgovor – kada zelite posebno da obelezite neki trenutak ili izrazite svoju zahvalnost.

3. Ukoliko ste u poziciji da birate dar za vecu grupu ljudi, vodite se uvek onim sto je zajednicko za sve clanove. Iako ovakvi pokloni na prvi pogled jesu tipski, donekle depersonalizovani vi izbegavate najvazniju stvar a to je da – poklonom povredite osobu. Uvek solidan izbor jeste kozna galanterija: futrole za olovke, vizit karte, zatim, knjige, bombonjere i sl… Ono sto daje pecat ovakvim poklonima jeste prateca cestitka imenovana na licno ime primaoca.

Ponasanje u zajednici pa i ovoj virtuelnoj nikada nije izgubilo svoj bonitet, jedino od vas zavisi kako cete popuniti nevidljivu rubriku sa "primereno" ili "lose" ?!

Kultura drzanja tela, govora i razgovora

Bonton je (Bon Ton – dobar ton) je knjiga pravila ponasanja kojih bi trebalo da se pridrzavaju svi clanovi drustva. Nepostovanje bontona izraz je loseg vaspitanja. Donosimo jos neke izvode iz pravila lepog ponasanja koja se odnose samo na neke situacije iz savremenog svakodnevnog zivota.

Ljudi su lepsi kad se lepo ponasaju

“Covek je zaista veliki kad je uveren da je malen, dobar je kad oseca da mu treba biti bolji, naucen je kad zna da treba jos mnogo nauciti, da mora uciti dok je ziv.”

• Postovati svakog, bez obzira na njegov polozaj i znacaj, jer: “Nista na ovom svetu nije tako bedno, da ne bi bilo bar neceg vredno” – kaze Turgenjev.
• Nikad ne zaboraviti svoje roditelje, niti se stideti njihovogpolozaja, ako steobrazovaniji ili vise postizete u zivotu od njih, kao i ako su oni jednostavni i skromni.
• Sto su roditelji stariji to sa vecom ljubavlju, paznjom i postovanjem treba pristupiti njima. Mora se uvek imati na umu da sve sto roditelji cine za nas, cine iz ljubavi i zelje da nama bude dobro (pa i kada su nevesti u tome i kada grese i preteruju).
• Ne treba drzati ruke u dzepovima od pantalona dok se razgovara sa damom (pogotovu ne da se cese kroz pantalone!). Neukusno je.
• U nevoljama ne ostavljati na cedilu blidke ljude, maker das mo u tom trenutku i posvadjani.
• Ne iznositi tajne svojih prijatelja, vec uvek o njima govoriti s postovanjemi ljubavlju.
• Izvinimo se drugome ako smo prema njima nesto pogresili ili zaboravili, jer se tako popravljaju male nesuglasice.

Kultura drzanja tela

“Nije moguce da je covek dobar a da nije uctiv, jer njemu je prirodna uctivost kao telu senka”.

Drzanje tela u raznim prilikama treba da je sto prirodnije, neusiljeno. Nezgrapnost je vrlo smesna I zato je potrebno nauciti se lepom drzanju tela. Evo male pomoci:

• U hodu treba koracati odmereno, bez lupanja petama, drzati telo uspravno, koracati meko i tiho, noge ne vuci i ne praviti smesno male korake.
• Pri sedenjune valja kociti se, ali ni suvise siriti, sto znaci da treba na stolici sedeti sigurno – ne plasljivo (na kraj stolice), ni bahato (raskrecenoiI zavaljeno).
• Prilikom sedenja za stolom laktove treba skupiti uza se, ali ne previse (da ne bi delovali plasljivo).
• U hodu ne treba mnogo mahati rukama (mlatarati), ali ne treba ih ni drzati ukoceno uz telo, jer covek ne sme da izgleda kao da je od drveta.
• Nije lepo u drustvu neprestano nesto “raditi po sebi” – na primer: pipkati po licu, noktima, kosi i sl. To nepristojno deluje, ai privlaci paznju u negativnom smislu, to jest, odvlaci misli od teme.

Kultura govora i razgovora

“Ne reci nista cega se mozes posle zastideti i ne ucini nista o cem se mozes raskajavati”.

• Nikada ne treba govoriti zlo i ruzno o drugome, pa ni u sali.
• U razgovoru ne analizirati spoljasnjost drugih kada su oni odsutni, vec paziti sta se i na koji nacin govori o njima.
• Ne govoriti ni o kakvim fizickim manama ljudi kad nismo sigurni da medju prisutnim osobama nema osobe sa takvim manama (velike klempave usi, sopav nos i sl.).
• Ne upadati u rec dok drugi govore i ne “otimati” rec od drugih kako bismo mi, eto, bili najpametniji.
• Ne treba ostajati uporan u svom misljenju i onda kad se zasigurno vidi da nisi u pravu, jer te cinjenice opovrgavaju.
• Ako je potrebno opovrgnuti nekog ko govori bez dobrog poznavanja onoga o cemu je rec, treba paziti da se ne povredi njegovo samoljublje. U tom slucaju najveci broj ljudi pomirljivo odgovori: ”Pa moglo bi to I biti tako”, “Mozda imate pravo”, “Pa mozda”, “Da vi to bolje zante jer ste bili tamo”.
• U razgovoru treba imat iosecaj (i negovati taj osecaj) koji nas cuva od preteranog uzdizanja svoga “JA”, hvaljenja (“Ja, paja!”) jer je to uvek dosadan i neugodan razgovor za druge.
• U razgovoru treba uvek biti prisutan duhom, a ne drmusati sagovornika za rukav ili rever, ne unositi mu se u lice, kako bi nas slusao, vec interesantnim i znalackim razgovorom, drzati njegovu paznju.
• U razgovoru se ne sme suvise blizu primaci sagovorniku, odstojanje treba da bude najmanje jedan korak.
• Nepristojno je vrteti se, cesati, cupkati nogama, lupkati predmetom (olovkom), dobovati prstima, ciniti bilo sta sto nervira sagovornika ili odvlaci njegovu paznju. Takodje, saka ne sme stajati na ustima za vreme razgovora, ne cuje se jasan izgovor.
• U razgovoru nije dobro, ni kulturno upotrebljavati uzrecice, priveske, fraze, kao sto su: “ovaj”, “kogod”, “onaj”, “e”, “fakat”, “brate moja”, “cujes li”, “cuj”, “znas”, “bogati”, “je li”, “rekoh ti”, “reci su ti jos I ovo”, “gospodine moj”, “samo jos jednu recenicu”, “bicu kratak” I slicno. Kulturan govor i razgovor ociscen je od svih nepotrebnih reci.
• U razgovoru se ne sme koristiti laz, ni laskanje u smislu po-dilazenja (to je prevara).

Bonton prilikom telefoniranja

Telefon je postao neophodno sredstvo komunikacije, zbog brzog prenošenja poruka i svih blagodeti koje je uneo u svakodnevnicu mi smo tako verni korisnici, i prijatni sagovornici ali samo kada poštujemo pravila lepog ponašanja prilikom njegove upotrebe.

Osim u veoma važnim i hitnim slučajevima nikome se ne telefonira od 22 časa do 9 ujutru i u toku dana u periodu od 14 do 17 časova. Možemo telefonirati i ako nam je onaj koga zovemo dozvolio da ga zovemo u bilo koje doba i službeni razgovori se mogu obavljati pre devet časova ujutru.

Takodje se ne moramo pridržavati pravila telefoniranja intimnim prijateljima ako dobro poznajemo njihove navike i znamo da ih nećemo uznemiravati. Ali, kad ih pozovemo u nevreme uvek treba pitati da li ih uznemiravamo, da bi se eventualno izvinili.

Kada dobijemo traženi broj i neko se javi sa druge strane, prvo se treba predstaviti, pa onda tražiti osobu sa kojom želimo da razgovaramo, ili sačekati da nas otpozdravi osoba ukoliko smo uputili poziv na lični broj i prepoznali glas osobe.

Ako smo u prostoriji sa nekim ko telefonira, treba se držati tako da mu stavimo do znanja da nas razgovor ne zanima; možemo da započnemo razgovor sa trećom osobom u društvu ili se udaljimo na kratko.

Telefonski razgovor treba da bude kratak i da prvenstveno služi prenošenju poruke. Ako prilikom telefoniranja dodje do nekakvog mešanja linija i neko nam upadne u razgovor, treba ga ljubazno zamoliti da spusti slušalicu. Ukoliko je to sporno, spustimo slušalicu i zovemo ponovo.

Ukoliko osoba koju zovemo nije kod kuće, treba ostaviti poruku sa imenom i prezimenom i brojem telefona gde može da nas pozove i razlog našeg poziva.

Ako smo primorani da telefoniramo sa tudjeg telefona treba obaviti kratak razgovor. Ako je razgovor na lokalnom području treba se samo zahvaliti, ali ako zovemo van našeg područja treba izračunati koliko košta i odmah platiti razgovor. Ukoliko smo u poseti, uvek treba prvo zamoliti pa onda telefonirati.

Prilikom razgovora rečenice treba da su kratke i jasne, da bi nas sagovornik što bolje razumeo. Izbegavajte duge razgovore ukoliko postoji bilo kakva mogućnost da sa tom osobom se lično nadjete, nemojte biti nestrpljivi ako treba sačekati neki dan ili vikend – nisu sve teme za telefonski razgovor i dug razgovor veoma često može biti i kamen spoticanja u nekom odnosu jer se sagovornici ne vide i nemaju mogućnost procene mimike, stava i drugih odlika komunikacije. Osmeh se ne vidi.

I najzad pored telefona treba uvek imati papir i olovku za pisanje poruka, da ne bismo tražili za vreme razgovora i time bespotrebno produžavali vreme.

To što imamo mobilni telefon i nečiji broj telefona podrazumeva da znamo i da ga koristimo i da sve one koji su nam ukazali poverenje moramo staviti ispred svog raspoloženja, želje i potrebe. Ako ste se s bliskom osobom dogovorili da ona vas pozove, a ona nikako da se javi, nemojte ni vi da cimate nju. Možete da pošaljete SMS, ali nemojte pozivati. Ako ni na SMS ne reaguju, nemojte ih više pozivati! Ovde se ne radi o tome da je bitno ko koga zove, nego o odgovornosti - ako neko kaže da će nešto da uradi, to treba i da ispoštuje.

Nikada ne čekajte da telefon zvoni toliko dugo da vas automatska služba izbaci. Dovoljno je da telefon zazvoni tri-četiri puta; svako ko nije zauzet nečim drugim (i prema tome praktično nedostupan) može u tom vremenu da prihvati poziv. Niko nije obavezan da odgovori samo zato što može.

Ako ste negde na ulici i zazvoni vam telefon, sklonite se negde sa strane da ne smetate prolaznicima i nemojte vikati.

Ako okrenete slučajno pogrešan broj i ustanovite da ste pogrešili izvinite se i pokušajte ponovo. Ako ponovo dobijete pogrešan broj, onda sigurno nemate dobar broj telefona. Nemojte postavljati pitanja tipa: “Ko ste vi?“

Kada vas pozove neko i pogreši broj, ljubazno stavite do znanja da je u pitanju greška. Imajte tolerancije prema ljudima koji ne umeju da se ponašaju tokom razgovora ili kada okrenu pogrešan broj telefona.

Ne dižite telefonsku slušalicu i ne javljajte se kada vam se spava (pa da govorite kao iz bureta i mrzovoljno), kad ste neraspoloženi (da ne ispašta pozivalac), kad ste krenuli da izadjete (da biste rekli: "Vratio sam se s vrata") i noću kada spavate (da biste rekli: ”Šta me budiš”). Kad čovek digne slušalicu, treba kulturno i ljubazno da se uključi u razgovor i ponaša isto onako kako bi se ponašao da je licem u lice, sa sagovornikom.
Da ukratko rezimiramo bitne stavke kod telefoniranja:

• Kod telefoniranja, treba reći "dobar dan" i svoje ime, a po potrebi i prezime.
• Kada zovemo telefonom, treba odmah da kažemo ko smo, a ne "ovde taj i taj broj; ovaj i onaj; zar me ne prepoznajes...", "nisi se setio", "ajde pogodi", jer to odužuje razgovor, a i čemu te zagonetke?
• Kad se razgovara telefonom, ne viče se u slušalicu, ne žvaće (ne jede ništa) i huče u nju.
• Razgovor treba da se vodi razgovetno i glasno, ali ne toliko da nas čuje i komšiluk, kao i da se ne zadrži telefon previše zauzet.
• Ako se radi o nekoj maloj usluzi, ona se može zamoliti i telefonom, ali samo od rodjaka i bliskih prijatelja.
• Nikad vaspitana osoba ne pita telefonom: "Ko traži?", "Koga tražite?", "Ko je tamo?", "Šta vam treba?", već sačeka da sve čuje; ne ponaša se neljubazno ako ona nije tražena osoba (što mnoge neznalice čine), vec fino pruže objašnjenje.
• Bez hitne potrebe i posebnog dogovora (odobrenja) ne treba nikog zvati u ranim jutarnjim satima, za vreme ručka, večere i suviše kasno noću.
• Na kraju razgovora vaspitana osoba pozdravi sagovornika sa "dovidjenja" ili "ćao" (kad je već tako prihvaćeno); ne završava razgovor nemušto.

Kod upotrebe telefona sa malo takta i samokontrole mogu se izbeći mnoge neprijatne situacije. Telefon je aparat za čiju upotrebu nema zatvorenih vrata, nema popodnevnog i noćnog odmora i baš zbog toga, može da bude neprijatan, koliko i koristan. Od ljudi i njihovog lepog ponašanja zavisi da li će telefon odgovarati svojoj korisnoj nameni. Osnova svakog lepog ponašanja su iskrenost, dobronamernost, jednostavnost i ljubaznost – negujte ih.