Malo ali za veliko zasto
Nikada me nisi pitala "zašto". Vidiš, puno vremena je prošlo i to pitanje se nikad nije postavilo samo, a ti verovatno nećeš nikada pokušati da pitaš.
Lepo ti stoji sve što imaš i sve što si ogrnula i svaka reč koju kažeš i svaka koju izostaviš, lepo ti stoji. I ovo pitanje koga nema, lepo ti paše baš.
Iako nema razloga da tinja ono što neće planuti, ja neću da gasim. Stvar je vrlo jednostavna, a ima i jedno "ali", zakačeno kao što se čičak kači na odeću, malo "ali" koje nema veze ni sa čim, a menja sve.
Malo "ali" kao mali vrh igle, koji neopreznom nanosi najveći bol.
Na oko, ništa se ne bi desilo, ali ništa više ne bi bilo kao pre. Eto zašto.
A što se posla tiče, ja neću doći, jer ja ne dolazim nikada nigde. Ti se trudi da tamo bude sve u redu, a ja te opet molim da se pobrineš za opremu. Deluje nekorišteno, što zaista nije dobro i predstavlja veliki rizik.
Kod mene je sve u redu i nemoj da te čudi što malo mešam poslovne i lične stvari. U takvim sam godinama, i nedostaje mi valjda ono čega sam se uvek odricao. Ovog proleća gasim staru firmu i javljam ti podatke za novu blagovremeno. Ti ne treba da brineš, ali nemoj očekivati da ću pristati da nas potrošim i porušim sve, zarad nekog zanosa koji će te uskoro proći.
Nadam se da sam ti ovom porukom poslao malo mira i svetlosti.
Pozdrav draga moja,
Rudi.
17.12.1952.
galeksic
Svetska kriza i mudrost suocavanja
Do sada nisam pisala o opremi jer nisam znala kako da Vam saopstim da je to Rajt nakon onog zadesnog slucaja sve zapecatio a mene prebacio da radim u arhivu. Marija ga je u par navrata gotovo molila ali je on tvrdio da je to posledica i da on tu nista ne moze. Od tada se u razgovoru oprema zaobilazi kao da je neka vrsta apstrakcije.
Ja sam Vam doduse u jednom pismu pisala o tome, ali neki put valjda saljemo pisma i na tacne adrese a ne dobijemo odgovor. Vi cete razumeti kada Vam kazem da je ocekivanje pisma bilo kao velika bolest, a ako Vam dam i taj podatak da se nalazim vec devetu godinu u arhivi, a mozda Vam je poznato (a mozda i nije) da je to dobra prilika da covek bude zaboravljen shvaticete zasto sam prestala i ocekivati bilo sta. Vi znate sta je usamljenost, pomenuli ste tu rec "Ko od nas nije zauvek sam", ali mozda vise niste usamljeni, nadam se. Ne uzdrzavam se da kazem, cemu se nadam – jednom, bilo kakvom vasem zivotopisu.
Nemam nista od Vas osim jednog lista na kome je pisalo u odeljku imenovanom kao Transsit clasificando: prolazio je razvrstavajuci. Mislim da Vas je nesto sigurno omelo, kada imate amneziju povremeno ili je to posledica od onog udarca "stolice" pa ste mi poslali samo taj deo da arhiviram. Leonid mi je rekao da ste bili zajedno u vojsci, ali je ono posle toga precutao, valjda je mislio s obzirom da imam pristup arhivi da raspolazem sa podacima.
Bojim se da ce sastanak da se odlozi, nesto je ovih dana iskrslo – a i pitanje je dana kada ce Rajt uvesti novu opremu, ja sam ionako bila svedok brzih egzekucija pa cu staru opremu samo arhivirati t(R)ajno. Ako kod nas nekada zamirise na reorganizaciju, mislim da je to samo privremeno jer ideja i ideologija koja je nasa sustinska odlika poslovanja, kod nas je drugacija i zahteva da se poslovna tajna cuva. I eto izgleda da je i u arhivi cutati tezak posao.
Rajt jos cuva u ormanu porcelansku figuru koju je doneo iz Moskve, ali od kada joj se onda slomio vrat pa je u Houston-u jedva uspese zalepiti vise je ne dotice. Kaze da je ona relikvija, a orman je njegov i zakon je jasan. On polaze sva prava, pa i pravo da je ne dotice. Videla sam da je samo o zute dane u kalendaru celiva u ram, cini mi se ponekada na nesto sapuce kao molitvu, ali nisam se usudila da ga pitam. To ionako nije posao nekoga iz arhive.
Predstave ce se odrzavati i sledece godine, mada ima tendencija da ce objekat po svemu sudeci na desetogodisnjicu biti pretvorenu muzej.
Ako Marija bude ponovo putovala poslacu Vam po njoj dnevni preglednik, ovaj put zuri i nema vremena da svraca do Lotte.
Ljubim Vas prijatelju moj,
Vasa p.
P.S
Srela sam Anu. Oh, Petre pa ta zena je izdala i rodjenog brata zarad one flasice parfema sto je dugo stajao u izlogu. Sad i ona stoji u izlogu, samo ne mirise. Promena cene nikoga nije uznemirila, "troskovi menija" su porasli i njihov razvojni sektor ce sigurno zavrsiti "Velikom Depresijom" kao one 1929-e u SAD.
9. septembar 1966, Solovjecka ostrva.
majra
Izabrani
- Četrdeset godina, sedam meseci, sedamnaest dana, sedamnaest sati i četrdesetjedan minut mi niko nije rekao da me voli.
- U tom četrdesetdrugom se desilo i to, dakle.
- Desilo se u tom četrdesetprvom.
- Aha. Pa ipak... mnogo je to minuta.
- Da, jeste. To je dvadesetjedan milion tristašezdesetdevet hiljada i dve stotine dvadesetjedan ukupno.
- Toliko traju neki životi.
Johan se nasmejao i rekao "da". Strašno je mršav, i dok priča o ljubavi je zadovoljan i gadan kao prizor.
- Pa dobro, isplatilo se i sad ste srećni.
- Bićemo, ona je trenutno udata.
Hteo da pogleda u njega, ali je sebe uvežbao da ne govori pokretima, Rudi koristi jezik. Zna više nego što mu Johan govori, ali sve mu ovo zvuči strano kao da prvi put čuje.
Johan pali cigaretu za cigaretom i ima naviku da drži upaljač u rukama, vrti ga izmedju prstiju. Oni drhte i smrde.
- Rudi, mislim da je i naše vreme došlo.
- U redu. Trebaš mi.
- Za šta?
- Za jedan posao.
- Šta treba da uradim?
- Ne brini, kada dodje vreme saznaćeš. Moraš čekati da dodje tvoj čas.
- Zašto bih ja ovde čekao da ti meni kažeš?! U redu, ali reci mi onda šta čekam.
Johan je odvratan po svojoj prirodi. Svaki put kad ima stav, odvratan je. Malopre je pričao o ljubavi i bio je odvratan, i kad je prestao bilo je sve u redu. Sada opet ima stav - isprsio se i dejstvuje nekom mlitavom silom prema Rudiju i ponovo je odvratan.
Liči na gmizavca, a veruje da svojim povišenim glasom može da prepadne, da mrkim pogledom može da uplaši, da neizvesnošću koju ubaci u svoj govor može da zbuni. Neprestano po rukama okreće upaljač, vrti točkić iz kojeg zapršti njegova nervoza, a on glumi odlučnost. To je strašno.
- Johan.
- Molim?
- Ti si izabrani.
- Ja?
- Kako to nisi primetio do sada? Sve se uvek vrtelo oko tebe, a u ovom trenutku si ključni čovek, nezamenljivi i jedini. Od tebe zavisimo. Od tebe, tvojih reakcija, tvojih instinkata i iskustva.
- Reci mi onda.
- Johan?
- Da?
- Tebi ne treba niko ništa da kaže, ti znaš sve.
- Dobro.
Iz pravca grada su stigle kočije, iz njih je izašao par. Rudi je rekao "uvedi ih u kuću i sprovedi brzo u podrum", Johan je opet rekao "dobro", prebacio svoj upaljač iz desne ruke u levu.
U trenu kada je Johan sa muškarcem i ženom ušao u kuću i zatvorio vrata, desilo se neočekivano onima kojima je bilo namenjeno. Spustili su se spolja nekakvi zastori od asure na sva vrata i prozore, u kuću je to unelo mrak, mrkli mrak i bilo je jako neprijatno, pod je bio vlažan, u vazduhu je bilo nešto oštro.
Johan se osetio dobro, taj jedan trenutak mu je bio sasvim dovoljan da on - oseti kako on razume. Razume taj oštar miris kao razlog zbog kojeg je Rudi rekao da ih brzo sprovede u podrum.
U sledećem trenutku, krećući u teskobu mraka, Johan pali svoj upaljač i celu kuću pretvara u plamen.
Rudi nije dozvoljavao ono što bi se moglo zvati klasičnim uklanjanjem. Smatrao je da djubre treba samo sebe da ukloni. Izabrao je Johana da obavi prljav posao, a Johan je to odradio vrlo precizno i za nepune dve sekunde.
Svako djubre prvo razmišlja o sebi. Johan je mogao da bira, ali je ignorisao mrak i oštar miris benzina koga je toliko puno proliveno po kući da mu je posle tih par koraka ušao u cipele, i priuštio je sebi zadnji luksuz. Luksuz odlaganja suočenja sa okruženjem: opijen rečima, koje doživljava kao velike, je greškom shvatao i shvatio kako sve može da shvati i tako potrošio tih nekoliko ključnih trenutaka. Odložio je trenutke raspleta za kasnije, a njih za njega nije bilo.
On je bio izabrani.
galeksic
Od definicije normalnog, pa naniže
- Drugo si ti. Ti ne voliš Ejba.
- Ja sam učinila sve što je do mene, a i volim ga. Stvar je vrlo jednostavna. Svako treba da ima ono što mu pripada.
Ana ništa nije rekla.
- To je tako, nisam ja to izmislila.
- Ti se tu ne pitaš ništa, ti si samo servis?
Megi se glasno nasmejala.
- Učinila si sve što je do tebe, usput ga čak i voliš, i čekaš. Ukoliko on nasedne na tvoje štosove i postane gad kao što si i ti, onda ćeš njime oprati ruke, baciti ga psima i to će ti ulepšati dan. A ukoliko pak on istraje, uživaćeš gledajući kako se troši i propada onaj kome zavidiš, onaj ko nešto vredi.
- Ana, u čemu je tvoj problem?
- Problem je u tome što će, po svemu sudeći, od sutra Leo i Rudi da sede u kolima i čekaju da im pošaljem materijal, koji ne mogu da im pošaljem, jer si ti Ejba u potpunosti onesposobila. Čovek se ponaša kao biljka!
- A ne, draga moja, nije tačno! Problem je u tome što si ti Vilija uvredila!
- Ne, ja Vilija nisam uvredila. Vili je samo servis, kao ti. Nikad nije imao svoju volju, uvek je pratio ili naredjenja, ili impulse koji mu stižu iz gaća.
Vili je Ejbov čovek. Ejb sa ovim svetom komunicira preko njega. On sedi ispred kancelarije i odredjuje šta je to što će da stigne do Ejba, ili neće.
Ali, Vili je i srećan čovek. U taj prostor u kome radi, povremeno ulaze lepe žene. On uživa u njihovom prisustvu. One stave nogu preko noge, on im gleda kolena i oseća da je na pravom mestu, da mu to što vidi pripada. Njima je nekada vruće i palcem i kažiprstom uhvate, pa protresu to malo tkanine što nose u predelu grudi, i ceo prostor onda zamiriše i zatreperi. A tokom treperenja, u svakom deliću sekunde se kroz dekolte ukaže, pa nestane, ona divna traka na čijem donjem kraju visi grudnjak. Držač držača.
I Viliju je nekada vruće, i voli da se igra. Majstor je da iscenira situacije u kojima profitira intimnost. Smisli neki zatureni dokument i onda ga sa svojom gošćom zajedno, navodno traži, a zapravo po uskim prolazima izmedju regala tokom "mimoilaženja" istražuje mekoću, nežnost, i divi se mirisu i slabosti tela koje mu je dopalo.
To je malo čudno kako one govore o tome. Pominju to sa gnušanjem, ali i to obrazloženje gnušanja gnusno zvuči, jer je obavezno iz dva dela. "Vili se ponaša odvratno, Vili je odvratan". Tako se žene sporazumevaju, i razumeju jedne druge. Da Vili nije odvratan, dakle da je naočit i poželjan, onda isto ono ponašanje ne bi bilo odvratno.
Ako želiš da razumeš ženu, onda moraš da imaš jak želudac.
Ana ga ne voli nikako. Samo jednom je imala tu sesiju prolaženja izmedju regala, i nju je naprasno prekinula. Nije to nju zanimalo, nije htela ni da razmišlja o tome, ni da reaguje. Već jednostavno, od tada nije ulazila više Viliju u kazneni prostor.
Vili to nije ni primetio, on ne vodi evidenciju o tome koja žena ga izbegava, a koja ne.
- Ja Vilija nisam uvredila. On je uvredio mene.
- Kako?
- Rekao je da je Rudi pijandura.
- Uvredio je Rudija dakle, a ne tebe.
- Svejedno.
- Ali ja sada ništa ne razumem! On je pred tobom ružno govorio o Rudiju, i sada zbog toga neće da komunicira sa tobom?!
- Ti glumiš neobaveštenost.
- Ne, samo velim da mi nije jasno.
Ana je bila šokirana kada je Vili, u razgovoru sa Anom, za Rudija rekao da je pijandura i da neće Ejba da uznemirava fiks idejama jednog bivšeg čoveka.
Nije ništa rekla par minuta. Onda se nasmejala.
- Vili, pa ti imaš mladež ispod levog oka?
- Da.
- Vili...
- Da. O čemu se radi?
- Radi se o tome, Vili, da život prolazi pored nas.
- Da, to nije ništa novo.
- Klizi nam niz prste, Vili, a mi to ne primećujemo. Ne primećujemo tako neke sitne stvari jedni na drugima.
- Ana, zašto mi ovo govoriš sada?
- Stavi se na moje mesto, i shvatićeš.
Vili se zamislio.
- Teško je biti sam, teško je nemati oslonac, Vili. Pitam se koliko toga mi je još promaklo, toga kao što je taj tvoj mladež. Nemoj ovo da shvatiš lično, malo sam potresena. Slaba sam, Vili, sama sam.
- Nisam o tebi nikad razmišljao tako, kao slaboj.
- Niko o meni ne razmišlja nikad. Nije li to tužno?
- Pa dobro, ne znam. Razmišljam šta mogu da učinim za tebe.
- Možeš mnogo, a ja ne tražim puno.
- Naprimer?
- Ti baš tražiš da ti se sve nacrta? Kako ne primećuješ?
- U redu, pomozi mi da razumem.
- U redu, evo polica mi je jutros pala na stalaži. Ja sam bila bespomoćna, plakala sam.
- Gde?
- Eno dole, ovde, tu kod mene.
- Ah, ja mislio kući.
- Ne, tu kod nas. Hoćemo li da se igramo i da to sredimo, Vili?
- Naravno, hajdemo.
Krenuli su kroz hodnik i ušli u arhivu. Na sred arhive je stajao niz nekih stalaža, oko njih je bilo puno prostora. Na najbližoj je nedostajala donja polica, u visini grudi odprilike.
- Ove nisu kao moje, moram malo pogledam kako se pričvršćuju.
- Vidi ovako. U ovaj usek sa strane treba potrefiti ove žljevobe sa police i onda udariti odozgo celu stalažu da osigurači legnu, i onda polica stoji.
- Aha, da u pravu si, ali trebaju nam merdevine.
- Ma ne, sad ćemo mi to. Hajde klekni dole u stalažu, i drži policu iznad glave, a ja ću da se zaletim, skočim i da udarim odozgo stalažu, da osigurači padnu. Može? Da probamo?
- Misliš da može tako?
- Ma radile smo to ovde hiljadu puta, hajde.
Vili je kleknuo dole, u stalažu, uzeo policu i odigao iznad glave, skroz se opružio uvis.
- Zašto stavljaš stvari odozgo, ne mogu da držim, teško je.
- Mora, da bi bilo u horizontali, biće ti lakše, videćeš.
- Nemoj mnogo, molim te, pašće mi na glavu.
Ana se odmakla, izuva papuče i obuva sandale.
- Nema potrebe da hvataš toliki zalet. Pa, srušićeš stalažu! Daj molim te, skini mi ovo da potražimo merdevine.
- Vili, opusti se.
Stajali su licem u lice, kao dva revolveraša. Ana do zida, u sandalama na kojima se video ogroman metalni broš, a Vili je klečao raskrečen i rastegnut uvis, jedva je držao policu visoko iznad glave.
Nagla se napred, jedan skok, drugi, treći... Vili je napeto očekivao finalni skok, ali njega nije bilo. Ana je na kraju trka, umesto skoka izvela šut. Uletela je u policu i u njega, šutnula ga medju raskrečene noge.
- Ti nisi normalna.
- A ti?
- Ali, Ana, mogla si da ga ubiješ. Šutnula si ga svom snagom u prepone.
- Ne znam ja kako se to zove, znam da mu je tamo onaj organ njegov, a da li su na tom mestu i te prepone, to me ne zanima, to je njegov problem.
- Ti nisi normalna.
- Ja to isto mislim o tebi, ali nisam toliko puta ponovila.
galeksic
Najlakša stvar na svetu
To je ono jutro kakvo svi izbegavaju. Mračno, vlažno i hladno. Svi spavaju do nekih sedam ili osam sati, da izbegnu deprimirajuće iskustvo mračnog, vlažnog, hladnog jutra u četiri, pet, šest.
Kroz blagu jezu na kontakt sa hladnoćom tek probudjenog organizma pomalja se i panika u nagoveštajima. U kurvanjski nepoštenim obrisima, napetost bez napetosti, sijalica sa užarenim vlaknom je upaljena i pali oči, smeta, u sobi je već puno svetla, trebalo bi je ugasiti, ali ako je Rudi ugasi, onda će mu biti mračno i prozor je otvoren, zato što Ana više voli čist vazduh nego što Rudi voli da se smrzava i drhti, i tako dalje.
Jutru se lepo vidi ko je ko. Njima dvoma ovo nije prvo jutro, njima dvoma je svaki dan samo pakovanje u kome su zajedno upakovani. I po tome se vidi valjda da je Ani ovaj tu pravi Rudi, i da je tom Rudiju ova Ana baš ona koja treba da bude sad tu. Jer oni imaju svoj sistem vrednosti koji ni jedan dan i ni jedno jutro ne može da naruši.
Rudija je prilično iznerviralo što mu je četkica za brijanje puna pene pala na pod. Rudi retko psuje, ali eto, desi se. Medjutim to su neke sporedne stvari, to njega ne pogadja puno. Glavni jutarnji dogadjaj je za njega ono kad Ana namešta grudnjak. Rudi u glavi ima ugradjen radar i tačno zna kad će to da počne, i svaki put se tada slučajno zatekne u hodniku, tik uz poluotvorena vrata kupatila pregleda svoje cipele, glanca ih navodno.
Ana je primetila koliko on voli da gleda njene (da izvinete) grudi i u početku joj je bilo smešno, posle se navikla i počela čak i da saradjuje. Nije ona toliko baš spetljana, isprsi se i pozadi nategne patent zatvarač, ali ga pre uškljocavanja namerno pusti i sve odleti na svoju stranu, jer ona zna kako njega taj prizor raduje. To kada iz sputavajuće kompresije jednog grudnjaka, dva divljaka pohrle radosno u slobodu koju nudi gravitacija.
Ana je to primetila i ne smeta joj, veli. Pa šta će kad čovek voli. Bolje i to nego da se drogira ili krade, ju daleko bilo. Ona učestvuje, ali nije raspoložena za igru. Njoj je teško, hladno joj je, a žuri napolje na hladnu kišu, polumračne ulice, ide kod lekara, vadiće krv i već joj bridi ruka i na samu pomisao.
Razmišlja o tome, pa zar tim lekarima nije teško da ustaju ovako rano, i da se smrzavaju, kisnu. Možda im nije teško zato što znaju da će kad dodju na posao maltretirati nedužan narod, vaditi im krv, pričati o bolesti, i o tome kako oni tu lepo u tom nalazu nalaze nešto pogrešno što se mora ispraviti pravim lekovima da bi bilo ispravno. A svi pametni i svi pričaju kontra.
Baš je teško ovo jutro.
- Rudi?
- Molim?
- Šta radiš?
- Ma spao mi onaj graničnik na pertli, hoću da ga vratim.
- Koja je najlakša stvar na svetu?
...
- Najteža je ova koju ja radim upravo. Nema šanse ja ovo da namestim.
- Lepo te pitam.
...
- Ne znam. Možda je najlakše biti pametan kad ne treba.
- Da, tačno. To je vrlo lako.
...
- Možda uvrediti se?
- Da.
...
- Uzdahnuti?
- Bravo. Uzdahnuti je najlakše, da.
Gase svetla koja možda nije bilo neophodno paliti, zaključavaju vrata, mirišljavi izlaze napolje u hodnik koji vonja na budj. Nose jedan crni kišobran, idu kod lekara.
Najlakša stvar na svetu je kišobran, po meni.
("Imam tri majke" - Ema Bernštajn, preveo Goran Aleksić)
galeksic
Na kraju rukopisa je dopisao napomenu
- Da li je promenio ime glavnom junaku?
- Kaže da jeste.
- Dobro. Da li si se ti uverio da je on tako uradio?
- Da, na kraju rukopisa je dopisao napomenu.
- Napomenu da svako pojavljivanje jednog imena treba zameniti našim?
- Da.
- I šta ako on obriše tu napomenu?
- Čekaj, polako. Zašto je to tako neophodno i važno? O čemu se radi?
- O, pa ti si zaboravio ko si. Postavljaš glupa pitanja. Od tebe se očekuju odredjeni odgovori.
- Ne znam šta da ti kažem na ovo.
- Kaži ono što želimo da čujemo.
- Na kraju rukopisa je dopisao napomenu.
- Dobro.
galeksic
Privatne stvari
Padala je neka kiša, dosadna. Sedeli smo u autu i čekali da Ana pošalje neki materijal, Leo i ja.
- Gde ćeš sad?
- Na telefon.
- Pa malopre si bio.
- Pa idem opet.
Rudi nikad nije mogao da shvati kako je Ana mogla detetu dati takvo ime, Leo. Kao da je kuče, ili stari deda, Leo. Leopold. Užas. A mislim da Leo nije nikad saznao da se Rudi zove Petar. A i da jeste, to bi samo prošlo pored njega...
Leo je tip koji ne mora da misli, on ima mamu koja misli.
Telefonirao je, vratio se.
- Koga to zoveš stalno?
- Jednu devojku.
- Koju devojku?
- Ne znaš je, ne možeš znati sve devojke, neku devojku, jednu devojku...
- Da znam koju devojku, ne bih pitao. Koju devojku?
- Megi, gore sa brda.
- Odakle tebi njen broj telefona?
- Tražio pa našao... Snalažljivost.
Rudi još od Nemačke ne koristi te neke krajnje metode, ali Leo ga baš izvodi iz takta... On je za njega predstavnik Pakla koji je došao da mu pokaže da ne možeš ništa toliko loše predpostaviti, koliko on može da zabrlja. Megi sa brda je kćerka jednog čoveka, do tog se telefona ne dolazi tako što se zatraži. Male su šanse da je Leo obrtao redom sve brojeve, pa pogodio njen. A on se nalazi u Rudijevom imeniku, koji je dostupan saradnicima.
Rudi još od Nemačke ne koristi te neke krajnje metode, ali često poželi da napravi izuzetak kad je u pitanju Leo. Medjutim ako bi ga samo pipnuo, Ana bi ga zgromila, i na tome počiva to nešto što bi Leo mogao nazvati prividnim mirom, obzirom da je glup kao noć. Leo sigurno ne primećuje da bi ga Rudi sa uživanjem zadavio.
- I gde si ga našao?
- To su moje privatne stvari, rekao sam ti više nego što moram.
- Leo, pomozi mi da ti ne naškodim.
- Idem na telefon.
Padala je neka kiša, dosadna. Mnogo me nervira i dekoncentriše što sa njim ne mogu komunicirati. Uvek neko natezanje, i neki afekti, nisam u stanju da pomislim normalnu misao kad sam sa njim.
Ta kiša što je padala je pokvasila sav materijal koji smo nosili. Morali smo sve prekinuti i vratiti se nazad, ali tek kad sačekamo da stigne i ono što je Ana poslala.
Prepametni Leo je zaboravio da zaključa gepek. Cela arhiva se ukvasila, sva slova otišla u nepovrat.
galeksic
U noći na četvrti jul
- Zašto ti vrlo često govoriš o tim nekim krajnjim stvarima...
- Kakvim krajnjim stvarima?
- Pa tim nekim drastičnim, kako da kažem. Izjave precizne koje se naknadno ne pojašnjavaju. Dogadjaji posle kojih nema drugih, i stvari posle kojih ništa više nije isto, i...
- Mislim da si me pitala to već jednom.
- Jesam li?
- Jesi.
- I šta si mi rekao?
- Ne sećam se.
("Imam tri majke" - Ema Bernštajn, preveo Goran Aleksić)
galeksic
O korišćenju i iskorišćavanju
- Mislim da grešiš. Trebaće ti prijatelji jednog dana.
- To je tačno da će trebati, ali ne možeš napraviti prijatelje od onih koji to nisu.
- Tačno je i da grešiš kad ih teraš od sebe.
- Tačno je da su jedan plus jedan dva, ali je greška objašnjavati to nekome ko ne zna šta je sabiranje, ali ima običaj da tvoja objašnjenja upotrebi protiv tebe.
- Ne svodi li se puno toga, a možda i sve u životu na korišćenje i iskorišćavanje?
- Korišćenje bi trebalo da podrazumeva korist, i neku vrednost. Ako korišću smatramo uspešnu obmanu ili jadnu verbalnu akrobaciju kao umeće, onda bi korisno bilo sebi postaviti neko dobro pitanje.
- Naprimer - da li smo to ustanovili da glavni glumac umišlja da je glavni junak?
- Ustanovili smo naprimer da je gubljenje svačijeg vremena pokušavati napraviti prijatelje od onih koji to nisu.
- Mogu li sada da zamolim da pozoveš Lea?
- Može, ali pod uslovom koji sam ti već predočio nekoliko puta.
- Ali tako sam i radila.
- Nije tačno, svaki put kad izadješ cev je topla.
- Kako lažeš, nije tačno da je topla baš svaki put.
- Eto. Ja sad ne znam da li me ubedjuješ u to da si radila kako sam rekao, ili da nisi radila suprotno baš svaki put.
- Pa neću da duvam u nju!
- Okreni je na hladno dve sekunde, rekao sam ti bezbroj puta.
- Zaboga Rudi, pa ta gumica košta pišljiva tri američka centa.
- Za tebe je možda bitnije odakle potiču pa su američki, meni su moji, a imam i kanadske, i takodje nemačke fenige, i ni jedne ni druge ni treće ne planiram da bacam kroz prozor.
- Hajde molim te pozovi Lea, treba mi topla voda, i ne mogu dvadeset puta dnevno da se saginjem dole i da vrtim.
- Ja ću tebi gaće da napunim glistama ako još jednom zateknem toplu cev.
Mama je uživala u tome da ga izbaci iz takta, mada ja sumnjam da je to bilo iskreno sa njegove strane. On je uvek bio staložen, kao da je programiran, i pre će biti da je glumio da bi držao njenu pažnju. Jako ju je voleo. Ali joj je ipak i zaista napunio glistama gaćice, i to nije baš bio uspešan "manevar" sa njegove strane. Svi smo bili već otišli, ona je ostala sama kući i valjda je prekasno primetila. Mogu samo da predpostavim kakav je to šok bio.
A gde je on nabavio šaku glista, to je za nas ostala misterija.
("Imam tri majke" - Ema Bernštajn, preveo Goran Aleksić)
galeksic
Odbrambeni manevar i stihija
Stajala je pored prozora bokom lako naslonjenim na podest, desnom rukom je držala slušalicu. U početku sam mislila da namerava pozvati nekoga dok nisam spazila kako joj blede zglobovi na ruci. Za svega nekoliko minuta ruka joj je bila gotovo beskrvna, činilo se da stiskom pokušava umanjiti snagu onoga što čuje. Kao da pokušava udaviti reči s druge strane.
Spustila je slušalicu ali je ruka i dalje grčevito počivala na njoj. Čekala sam da se pomeri, da primeti da sam tu. Ne sećam se koliko je vremena prošlo, obe nas je trgao zavijajući zvuk sirene spolja.
- Požar.
Progovorila je sebi u bradu tako da nisam bila sigurna da je primetila kako stojim. Iskoristih momenat da se nakašljem. Pogledala me je kao da me prvi put vidi u životu.
- Donesi mi makaze iz kutije – procedila je glasom koji nije bio njen.
Znala sam u pola noći gde se nalazi koja stvar, jer je ona insistirala da sve uvek bude na mestu shodno funkciji. Taj poredak je za nju bio kao zakon koji se primenjuje na sve stvari i na sebe. Metalna plava kutija u kojoj su nekada bile nekakve bombone donete iz Minhena, je sada bila čuvar igli, konaca i makaza. Hladna kao i njen sadržaj, spolja ljupkog izgleda kao i njena prvobitna namena.
- Ne važi Ana zakon za sve – Kako spolja tako i unutra.
- Možda.
Pružila je levu ruku a desna joj je još počivala na slušalici. Oštrica je u polumraku sobe bljesnula na tren i dok sam s nevericom gledala ona mi je levom rukom pružila kabel i pletenicu.
- Zamotaj to u salvetu i sve vrati u kutiju.
Tišinu je parala samo škripa parketa pod mojim nogama. Toliko mi se činila glasnom da sam nastojala da ne stajem celim stopalom. Vratila sam se u sobu i spustila u fotelju zatečena onim što se desilo upravo. Šta joj je rekao i ko joj je rekao to nešto, prebirala sam u glavi.
- Ana, da li si zvala Lea?
- Da, upravo.
- Da li je izdao naredbu?
- Ne, pričala sam sa njegovom majkom.
- Nisam znala da žive u istoj kući.
- Ne žive.
- Kako se to onda zove ako si pod istim krovom s nekim? Ljubav?
- Ne, to je pozicija "ljubav nije važna." Bezbednije značenje je "interes".
- Da li ti je rekla nešto novo?
- Rekla je dovoljno.
- Mislim da se Rudiju neće dopasti tvoj odbrambeni manevar.
- Obećala je da neće saznati.
- Ti joj veruješ?
- Da.
Zaglušujući zvuk sirene spolja je prevladao u sobi.
- Hoće li Leo poslati po nekome fasciklu za arhivu?
- Upali kamin. Oprema je na sigurnom, blindirana.
Okrenula se ka prozoru a plameni jezici su šibali po njenoj kosi kao stihija stvarajući iluziju da je sva još tu, samo je belina njene ruke odavala da se nešto desilo.
Reči same sebe tumače, a svako ko govori može ih i objasniti kako mu volja.
majra
Dvoje
- Zašto ti meni nikada ne veruješ?
- Nije tačno da ja tebi nikada ne verujem.
- Nije tačno, ali mislim da vrlo dobro znaš šta te pitam.
- Znam.
- I?
- Zato što nikad ne plačeš.
- Zašto bih ja morala da plačem?
- Zato što si žensko, moraš da plačeš ponekad.
- Dobro.
galeksic