Knjizevnost za decu i mlade – bajke, price, pesme

U decijoj knjizevnosti pedagoski momenat je linija sa koje se ne silazi ni zbog umetnicke forme ni zbog podilazenja malom citaocu pisati za decu uvek iziskuje veliku iskrenost jer mali citaoci uvek prepoznaju s velikom preciznoscu foliranje od pravog stosa. Pisati za najiskrenije citaoce mogu samo najbolji medju najboljima, jer treba umeti zarad dopadljivosti izbeci kreveljenje, njihova iskrenost je nemilosrdna zato i jesu najzahtevniji auditorijum.

Iako su jos uvek u potrazi za svojim identitetom deca kreiraju svoj svet prema kordinatama koje dobijaju od odraslih. Svako slovo namenjeno ovoj citalackoj publici ima vekovnu tezinu, i iziskuje odgovornost od pisca jer se njima tka svest onih koji produzavaju zivot. Tamo gde se formiraju emocije vracamo se ceo zivot po odgovore. Svaki se covek rado vraca u detinjstvo to je nesto iskonsko, zato nam i price iz detinjstva izgledaju bajkovito jer vise nije vazno da li je verodostojno – u detinjstvu je sve istina.

Deca se mogu smatrati narodom, pa je i knjizevnost za decu kao narodna, razumljiva za sve, jednostavna, naivna i vedra. Vedrina! Ona je za mene, najpre, znak detinjstva, zatim znak duhovnog i dusevnog zdravlja, i, dalje, vedrina je i povod i smisao mog bavljenja literaturom. Vedro misliti i vedro pisati, u smislu - jednostavno, bistro, pregledno, citko, kratko i jasno, to, bezmalo, znaci biti saradnik Sunca.
Dusan Radovic

Dobra decija literatura daje deci mesto u svetu, za svu decu koja vire preko vaseg ramena dok vi caskate u Inter-caffeu, i za decu u vama gradicemo ovaj deciji kutak pazljivim odabirom bajki, pesama, prica - zajedno na misiji da kod malih citaoca razvijemo ljubav prema pisanoj reci udjite u ulogu pomocnika saradnika Sunca.

Kad si sretan udri dlanom ti o dlan

Kad si sretan udri dlanom ti o dlan
Kad si sretan udri dlanom ti o dlan
Kad si sretan i kad želiš s drugim djelit sreću tu,
Kad si sretan udri dlanom ti o dlan.

Kad si sretan prstima pucketaj ti
Kad si sretan prstima pucketaj ti
Kad si sretan i kad želiš s drugim djelit sreću tu,
Kad si sretan prstima pucketaj ti.

Kad si sretan koljena potapšaj ti
Kad si sretan koljena potapšaj ti
Kad si sretan i kad želiš s drugim djelit sreću tu,
Kad si sretan koljena potapšaj ti.

Kad si sretan lupi nogama o pod
Kad si sretan lupi nogama o pod
Kad si sretan i kad želiš s drugim djelit sreću tu,
Kad si sretan lupi nogama o pod.

Kad si sretan ti poviči tad "Hura"
Kad si sretan ti poviči tad "Hura"
Kad si sretan i kad želiš s drugim djelit sreću tu,
Kad si sretan ti poviči tad "Hura"

Kad si sretan ti ponovi ovo sve,
Kad si sretan ti ponovi ovo sve,
Kad si sretan i kad želiš s drugim djelit sreću tu,
Kad si sretan ti ponovi ovo sve
Hura!

Mozda malo razvodnjavam sa ovom pesmicom, ali ne mogu da odolim jer ne mogu ni da zamislim detinjstvo i dete bez ovih stihova, bez ove melodije. Kad se setim... heheh niko nas nije ovo ucio, samo izasla uciteljica i raspali, pevaj. Jedni pevaju cetvrtu jedni trecu strofu, jedni uvatili prvu pa je ne pustaju, teraju istu do kraja.

A okicama samo saramo okolo i citamo sa usana, trazimo ko medju nama zapravo zna sta radi. Tj. zna sta peva, zna tekst.

I mislim da vise od pola nas nikad nije ni naucilo redosled, dal je prvo puc ili tup ili pljas ili tapš, tako da evo pod stare dane mozemo da se izedukujemo. dakle:

1. dlanopljes
2. prstopuc
3. kolenotapš
4. nogotup
5. hura
6. pa sve nanovo

napomena: uvod dopisala majra

Pevali smo im od obdanista na svaki 8. mart secate se, zar ne?

"Odakle nam usi? Rodila ih majka,
Odakle nam ruke? Rodila ih majka,
Odakle nam oci? Rodila ih majka,
Sve na svetu rodila je majka.

U svom zivotu ja sam sre(o/la)
Mnoge, mnoge dobre zene,
Al' je samo jedna majka
Htela da rodi bas mene!

Dobra mama (klap-klap-kalp)
Lepa mama (klap-klap-klap)
Samo jedna (klap-klap-klap) nasa mama (klap-klap-klap)
Blago vama (klap-klap-klap)
Blago nama (klap-klap-klap)
Blago svima (klap-klap-klap) sa mamama! (KLAP-KLAP)"

Dete i Leptir

Dete:

Leptiricu, sarenicu,
hodi k meni amo!
Evo imam lepu ruzu,
pomirisi samo.

Leptir:

Ja bih doso, al se bojim
kakve igle klete;
stisnuces me, probosces me,
p' onda, zbogom svete!

Dete:

Necu, lepko, necu, lepko,
zivota mi moga.
Samo hocu da izbrojim
kol'ko imas noga.

Leptir:

E, pa to ti mogu kazat
i izdalje malko:
Leptir ima sest nozica,
- a sad zbogom, ranko!

J. J. Zmaj

Ina i Tino su se voljeli igrati na livadi. Jednog dana vidjeli su u travi veliku zelenu gusjenicu. Bila je dlakava i izgledala je strašno.

- Bljak, kako je ružna! Zgazit ću ju! - viknuo je Tino.

- Nemoj, Tino, pa nije ti ništa skrivila. Igrat ćemo se malo dalje. - rekla je Ina.

Uspjela ga je nagovoriti da pusti gusjenicu na miru. Navečer je Ina pričala tati o toj gusjenici i kako ju je Tino htio zgaziti. Tata je uzeo s police jednu knjigu i rekao Ini da mu sjedne u krilo. Knjiga je bila puna slika. Tata je okretao listove dok nije pronašao ono što je tražio. Pokazao je Ini slike. Na jednoj slici vidjela je strašnu zelenu gusjenicu koja je sjedila na listu. Na sljedećoj slici gusjenica se omatala nekakvim tankim koncem. Kao da joj je hladno ili kao da se željela sakriti. A na zadnjoj slici je iz tog smotuljka u kojeg se sakrila gusjenica izašao prekrasan šareni leptir.

- Što je ovo, tata! Otkuda sad ovaj lijepi leptir? Pa gdje je ona užasna gusjenica? - zbunila se Ina.

Tata joj je objasnio.

- Vidiš, mišiću, gusjenica se pretvorila u leptira. To nije čarolija, to se tako stvarno događa. Ako netko zgazi ružnu gusjenicu, to je isto kao da je zgazio lijepog leptira u kojeg bi se ona pretvorila.

Nakon nekoliko dana Ina i Tino su se opet igrali na livadi. Sjedili su u travi. Tino je štapom kopao rupu u zemlji a Ina je napravila vjenčić od tratinčica i maslačaka i stavila ga na glavu.

- Gle, Tino! Sviđa li ti se moj vjenčić?

Kad ju je Tino pogledao, začudio se.

- Stvarno je lijep! Ali, otkuda ti sad ta žuta mašnica na glavi? Pa nisi ju imala malo prije. - rekao je.

- Kakva mašnica? - začudila se sad i Ina.

- Pa ova! - rekao je Tino i prstom htio dodirnuti mašnicu.

Ali čim je došao prstom do nje, mašnica je - odletjela! Kad ju je Ina vidjela, pljesnula je rukama i veselo povikala:

- To je ona tvoja ružna gusjenica koju si htio zgaziti! Ja sam ju spasila! To je moja Mašnica!

Ispričala je zbunjenom Tinu što je vidjela u knjizi i što ju je tata naučio.
A žuta Mašnica sa plavim i bijelim točkama na krilima je malo kružila iznad njih a zatim odletjela dalje, i još dalje, sve dok ju više nisu mogli vidjeti.

(Ivica Smolec)

Svasta umem,
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja cuvao, ljudi, ovce
tamo negde nakraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta...
Sve im smeta.
Ja do skole pesacio
i po kisi i po snegu,
moje kceri ko kneginje,
ko da se u svili legu:
jednom smrknu,
dvaput kinu
i beze u limuzinu.

Svasta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja krcio s ocem sumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu - gospodinu
tesko i da djubre prospe.
Kad mu mati nesto rezi,
mislim: zensko pa nek rezi.
A on odmah: kupi stvari
i od kuce u svet bezi.
Jos mi zvrlja neka pisma
oprostajna,
puna bola.
Ispadenemo pred njim krivi
mi i skola.
Trazi novac, kuka, moli
nema cime stan da plati,
a ja sasav,
pa ga pustim
da se mirno kuci vrati.

I sve divno, divno umem,
samo - sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih steko.
Niko hvala nije reko.
Ko da moram da se zboram
i da ledja vecno krivim
zbog princeva i princeza.

Ko da samo zato zivim.

A ja zivim, jer se nadam
da me i sad negde ceka
jedna suma iz detinjstva
i vedrica vruceg mleka,
i tisina ispod brega,
i plav lepet pticijih krila,
i ogromne zute zvezde
kao sto je moja bila.
Al' putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose decje stope.

Isao sam i ja u svet
bez rezanja,
bez bezanja.
Isao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali sta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrosio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slucajno sam.

Igrali bi, pricali bi nesto,
trcali bi, skakali bi vesto
ja i dobar, a slucajno sam.

Kad bi meni dali kisobran,
ja ga ne bih potrosio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar a slucajno sam.

Kisilo bi, dok mi koracamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kisobran
ja i dobar, a slucajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrosio sam.

Mesec obukao čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
Dole u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.

Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.

Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
- Otkad postoji med i pčele,
otkad postoji sunce i veče,
nismo videli takvo meče.

-"Šta ćeš da radiš - mama ga pita -
kad lišće sasvim, sasvim požuti
i sneg napada iznad rita?"
A meče ćuti.

-"Ćta ćeš da radiš - baka mu veli -
kad svet od snega sasvim pobeli?"
Tata se ljuti, mama se ljuti,
a meče ćuti.

Odjednom meče ljutito reklo
šta ga je peklo:
-"Neću da spavam, neću i tačka.
Zašto ne spavaju zec i mačka?
I ptica iznad naših glava
zašto ne spava?"

A oda tiho, tiho reče:
-"Baš mi je krivo što sam meče."

Sad mama ćuti, i tata ćuti,
i svi su strašno zabrinuti.

Meče se ljuti:
-"Uzeću - kaže - trotinet,
idem međ' decu, među svet.
Neću da spavam. Neću i tačka!
što ne spavaju zec i mačka?"

Mesec obukao čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
Neće da spava. Gleda u zvezde.

Smješak je jedna
čarobna stvar.
Smiješak je čisti
Božji dar!

Smješak je poput hipnoze,
smješkom tjeramo strašne viroze,
smješkom tjeramo crne slutnje
i smirujemo ljudske pomutnje.

photo by Eva Jurkovic

Smješkom tjeramo strahove slijepe
što nam se za srca lijepe.

Smješkom opraštamo,
sa smješkom maštamo,
uz smiješak zamolimo,
sa smješkom volimo.

A gunđalice - neka gunđaju
i sebi u bradu zvrndaju,
nek vječno prigovaraju
i u pol glasa brundaju.
Mrgudi neka se mrgode,
smješak je samo za vedre ljude.

Kažem vam:
smješak je jedna
čarobna stvar.
Smješak je čisti
Božji dar!

Nije lako bubamarcu
zum, zum, zum, zum
Bubamarinom muškarcu
zum, zum, zum, zum
Između tolikih bubamara
zum, zum, zum, zum
Iste boje, istih šara
naći koja je njegova Mara
zum, zum, zum, zum

Bubamarac mora vrijeme gubiti
i sve bube redom ljubiti
Buba Daru, buba Klaru, buba Baru
zum, zum, zum, zum
Buba Daru, buba Klaru, buba Baru
zum, zum, zum, zum
Dok ne nadje svoju Maaaaaaaru
zum, zum, zum, zum

Kad ti je teško,
mati zajedno s tobom pati.
Ona je spremna,
sve što ima, za tebe dati.

Sve puteve
ona želi da ti skrati,
u tuzi osmijeh,
na lice ti vrati.

Sve vrline koje imaš,
dala ti je mati,
kad odrasteš da ih možeš,
ti drugima dati.

Jednog dana rešio moj tata
Za rođendan da mi kupi brata

Pitao je u dućanu
Gde prodaju suvu hranu
I kupus iz Srema
Al' rekli su mu nema

Tražio je u Banatu
I u jednom internatu
Obišao Crnu Goru
Ronio po plavom moru
Posetio one vode
Što somove proizvode
Gde se šaran sprema
Al' rekli su mu nema

Onda jednog lepog dana
Dođe mama nasmejana
Pravo iz porodilišta
Kao da to nije ništa
I reče sa vrata
Donosim ti brata

A tata

A tata zborit ode
Dosta je bilo bajke
Braću ne donose rode
Već ih rađaju majke

(Ljubivoje Ršumović)

a može i ovako:

Jednog dana resio moj tata
za rodjendan da mi kupi brata.
Pitao je u ducanu gde prodaju suvu hranu
i kupus iz Srema, ali rekli su mu: "Nema."
Jednog dana resio moj tata
za rodjendan da mi kupi brata.
Pitao je u Banatu, trazio u internatu
isao do Srema, ali rekli su mu: "Nema."
Onda jednog lepog dana
dodje mama nasmejana
pravo iz porodilista kao da to nije nista
i rece sa vrata: "Donosim ti brata."
A tata?
A tata k'o tata
A tata zbori opet: "Dosta je bilo bajke.
Bracu ne donose rode vec ih radjaju majke.

(Dragan Laković)

Sve sto raste htelo bi da raste
- Neka raste i treba da raste!
Sve sto cveta htelo bi da cveta...
- Neka cveta i treba da cveta!
Neka gleda sve sto ima oko,
svako krilo nek leti visoko!
Leteti, leteti, lepo je leteti!
Ziveti, ziveti, lepo je ziveti!

Sve sto leti htelo bi da leti...
- Neka leti, i treba da leti!
Sve sto peva htelo bi da peva...
- Neka peva, i treba da peva

Neka skace sve sto ima nogu,
neka trci svi koji to mogu!
Skakati, skakati, lepo je skakati!
Ziveti, ziveti, lepo je ziveti!

Sve sto trci htelo bi da trci...
- Neka trci, i treba da trci!
Sve sto kljuca htelo bi da kljuca...
- Neka kljuca, i treba da kljuca!

Neka peva sve sto ima glas,
niko lepse, vedrije od nas.
Pevati, pevati, lepo je pevati
! Ziveti, ziveti, lepo je ziveti!

(Dusan Radovic)