Filigranska kapija od stihova - Dejan Milenković Umetnost

In extremis veritas

Na mestu sam
sa koga se
dobro vidi
odlazak.
Vazduh
na sneg
miriše,
a zeleno
u čekanju na umiranje
nalazi mir.
Samo ptice.

Pod njima drveće
proizvodi vreme
jer nema glas.
Ostali ga troše.
Ja sam oko.

Okrugla tajna rupe
nadohvat uma.
Iza njega sam slep.
Ispred su ime i lice.

Na mestu sam
gde me je čekao znamen.
Zakasnih.
Hteo sam besom
da potrošim glas
i postanem drvo
ali mi je
ostalo oko.

Da gledam vreme
kako ga troše.
Svi.
Čak i kamen.

Prolazak proleća kroz sobu sa terasom

Dolazio bi da ti gledam misli,
u doba kada bi većina zaposlenih
prvi put u toku dana
poželela da nije tu.
One žute koje bi treperele
u neradom odlaženju,
su mirisale.
I bivale vođene željama.

O tome bi pričao
sa pričama,
dok bi rutina iščezavala
skupa sa suprotnostima.

Mogli smo
da dohvatimo dijalektiku
u tim trenucima.
Bez penjanja.

Onda su neke misli
počele da bivaju crvene
i umiruće.
Teške kao
veliki mehurovi od sapunice
sa malo vode na dnu.

Muladara je simbolizovala punoću.
I obrnuto.
Stepenice su postajale
stepenice,
dolazak mraka
dolazak.

Bez ikakvog znanja smo
prilazili zlu.

Orfej

Lampu od kamena nosim
da na trag ptice kad
budem naišao
ovim mislima bosim
ne pomislim da znam
zašto sam
i gde sišao,
i ko je stazom
sad već ovom, prvi
provukao dan.
Zašto sam pristao
da zauzvrat ništa sledim
kad već u nečekanje odbeglo je
pred čarima igre trošenja
i ostacima bledim
roda Kadmanovog
usnulog u rđavom znanju
o vremenu uzdizanja
i vremenu gašenja.

Uporno kao glad
ovu lampu od kamena nosim
ispred sebe,
jer živ je mrak
koji me prima
od disanja toliko ceo
da zablista sasvim
pod nekim pogledom kosim
unazad,
i mine,
pusti da ime nade odjekne dobom
kojem nedostaje deo,
kojem nedostaje svet
što to ime, jednom, svetlosti dade
na jeziku prašine.

Ovde nema mesta za naslov

Od prostora
poznajem samo krov.

Dišem izokrenut vazduh
na trenutke tako brzo
da mogu čuti govor ptica.
Prozračan kao
vest o rođenju.

Ili kvalitetna molitva.

Teža je bacila čini
i ja sam
stopala,
gustina i sumnja u strah.
Ptica je zov.

Dosta brzo
umem da se pretvorim
u sliku predela sa drvećem
I tako izmaknem
oku nezainteresovanih
čuvara, ali me jezik
oko grla steže
Izdajnički
I klizim tad niz stajanje
sve dok se ne uhvatim
za ožiljak od šupljeg vazduha
Plav.
I visim.

Dan je kao nikad. Nov.

Suviše tela
vuče budući prah
da bi joj lepršavost
neke potetične duše
opravdala postojanje, kažu ptice
Koje mogu da se
smeju nebu.
A da ne beže. Ja
od prostora
poznajem samo krov.

U velikim tragovima

Žmure
odaslate vrhom prostora
u mrest
misli
U njima se dohvatamo
Licima
nekad i padanjem
prostim imenima trenja.
Zvuk probijanja
krckanje i ples
Obitavaju i dalje
pošto smo sišli
mesa načetog nadanjem
tumači negovorenja.
Raspored klicanja ptica
dok ismevaju ravnotežu
elektricitet i
velika dostignuća
u plavom
predočen mi je
izostankom praska
pri susretu sa Suncem, no
brišem lice rukavom
I brojim
Sve okviri sami
gluvi kao maska

Obično ne škripi
Zemlja na zaokretu
al` zapade mi tišina
velika
k`o u rudarskoj jami
pa malo nakrivo
stojim
Kao
da ne pripadam
svetu.

Leto

Marija ulazi u more.
Govor je postojao
sve do traga koji sad misli
na mene,
dajući znanju običan smer
Na dole.
Probao sam telo
Čekao znak
Nagnuo se sasvim
i ništa nije imalo koru

Buka se otela satu,
prolaznost kalendaru

Na putu kojim sam išao
čekalo je belo.
Marija je prilazila moru.

Season of the witch

Pogledam preko ramena
i vidim u mnoštvu ljudi
nekolicinu
kako gledaju preko ramena
tražeći po tlu
mesto gde nešto se,
možda desilo

A možda
mesto u nekom
od svih onih
koji ne znaju
zašto bi gledali preko ramena
tražeći mesto
za nešto
U nekom.

U ime okvira

(početak)

Jednim sam potezom nacrtao glavu,
a stajao sam
Nečeg od tela beše ostalo
na stolici, slika levo
u ćošku prostora.
Vreme je zalutalo
i prvi čovek koji se pojavio
bio je star.
Imao je haiku oči
i štap kojim se meri ćutanje.
U ruci.
Premeštao se sluhom
sa jednog na drugi kraj mene
i tako odlazio,
poznati deo njega
bar.
Ostadoh.

Čekanje na nekog novog stvora
ispunjavao sam religijom
koja je u nekim momentima
bivala gusta kao
grad.
Kao sumnja

ma kao sam đavo,
ali sam morao nešto da izbrišem
ili docrtam, kako bi neko takav
uopšte stao.
Vremenu sam predložio detinjstvo
ne bi li dobio na vremenu, kad

eto ti čovek. Isto nacrtan.
Imao je jako dobre senke,
tako dobre
da ne znaš odakle pada svetlost. Ma čudo.
Dar.
I jurišao je. Reč,
rečenica, govor, bog
skraćenica, sve,
a može i da se briše.
Oživeo smrt,
pustio je umesto smejanja,
presavio prostor
rekoh – hm,
ludo,
još kad bi o ovom moglo da se piše.

A iz pravca potopa
stizala je lađa.
Ili je odlazila. Tamo.
Ne znam. Vreme je
uzelo slobodan dan
što se odrazilo na saznanje,
te mi je ostalo samo
da gledam. Mada je to sa lađom
mirisalo na već viđeno
Mirisalo je i na kišu,
ali na već viđeno više. I sve to
što sa vodama stiže
miriše na nešto iz vremena
ili mesta odakle te vode I stižu.
Svašta.

Tek

Pređoh u širinu,
što se dimenzija tiče.
Da se sklonim.
Od dolazaka.
Recimo.
I oko sebe sam pustio travu,
jer ona ima Zaista Boju
imena koje je
upravo to. Ako razumete.
Eto zašto.
Pre nje
tu beše sivo,
i malo desno

Kao onda,
kad sebi
jednim potezom
nacrtah glavu.