Filigranska kapija od stihova - Dejan Milenković Umetnost

In extremis veritas

Na mestu sam
sa koga se
dobro vidi
odlazak.
Vazduh
na sneg
miriše,
a zeleno
u čekanju na umiranje
nalazi mir.
Samo ptice.

Pod njima drveće
proizvodi vreme
jer nema glas.
Ostali ga troše.
Ja sam oko.

Okrugla tajna rupe
nadohvat uma.
Iza njega sam slep.
Ispred su ime i lice.

Na mestu sam
gde me je čekao znamen.
Zakasnih.
Hteo sam besom
da potrošim glas
i postanem drvo
ali mi je
ostalo oko.

Da gledam vreme
kako ga troše.
Svi.
Čak i kamen.

Prolazak proleća kroz sobu sa terasom

Dolazio bi da ti gledam misli,
u doba kada bi većina zaposlenih
prvi put u toku dana
poželela da nije tu.
One žute koje bi treperele
u neradom odlaženju,
su mirisale.
I bivale vođene željama.

O tome bi pričao
sa pričama,
dok bi rutina iščezavala
skupa sa suprotnostima.

Mogli smo
da dohvatimo dijalektiku
u tim trenucima.
Bez penjanja.

Onda su neke misli
počele da bivaju crvene
i umiruće.
Teške kao
veliki mehurovi od sapunice
sa malo vode na dnu.

Muladara je simbolizovala punoću.
I obrnuto.
Stepenice su postajale
stepenice,
dolazak mraka
dolazak.

Bez ikakvog znanja smo
prilazili zlu.

Orfej

Lampu od kamena nosim
da na trag ptice kad
budem naišao
ovim mislima bosim
ne pomislim da znam
zašto sam
i gde sišao,
i ko je stazom
sad već ovom, prvi
provukao dan.
Zašto sam pristao
da zauzvrat ništa sledim
kad već u nečekanje odbeglo je
pred čarima igre trošenja
i ostacima bledim
roda Kadmanovog
usnulog u rđavom znanju
o vremenu uzdizanja
i vremenu gašenja.

Uporno kao glad
ovu lampu od kamena nosim
ispred sebe,
jer živ je mrak
koji me prima
od disanja toliko ceo
da zablista sasvim
pod nekim pogledom kosim
unazad,
i mine,
pusti da ime nade odjekne dobom
kojem nedostaje deo,
kojem nedostaje svet
što to ime, jednom, svetlosti dade
na jeziku prašine.

Ovde nema mesta za naslov

Od prostora
poznajem samo krov.

Dišem izokrenut vazduh
na trenutke tako brzo
da mogu čuti govor ptica.
Prozračan kao
vest o rođenju.

Ili kvalitetna molitva.

Teža je bacila čini
i ja sam
stopala,
gustina i sumnja u strah.
Ptica je zov.

Dosta brzo
umem da se pretvorim
u sliku predela sa drvećem
I tako izmaknem
oku nezainteresovanih
čuvara, ali me jezik
oko grla steže
Izdajnički
I klizim tad niz stajanje
sve dok se ne uhvatim
za ožiljak od šupljeg vazduha
Plav.
I visim.

Dan je kao nikad. Nov.

Suviše tela
vuče budući prah
da bi joj lepršavost
neke potetične duše
opravdala postojanje, kažu ptice
Koje mogu da se
smeju nebu.
A da ne beže. Ja
od prostora
poznajem samo krov.