Prva ljubav - jedina i najveca ljubav

Da li je početak tada kada više ne možeš živeti bez nekoga? I da li je kraj kada imaš jos samo jednu želju?

Sve je pokrenulo pitanje koje sam primila na mail. Jasnu je isprovocirala prerana smrt naše drugarice Suzane i poslala nam je pitanje: šta bi ste jako želele da vam se dogodi do kraja života? Na to jednostavno i iskreno pitanje sam odgovorila u par sekundi. Nisam trebala razmišljati uopšte, došlo je samo od sebe i bilo je konačno.

Kliknula sam na Replay to All i napisala:

Želim da ga sretnem i da se ponovo zaljubim u njega ma koliko to opet bolelo.

I sve je počelo ispočetka...

Ha! Nisam nikada pomislila da mogu tako lako udružiti svoje prijateljice protiv sebe.

Uzburkala sam baru u kojoj su se dugo taložile i podigla ih iz mulja.

Sada se dopisuju, šapuću moje ime na telefonu, zgražaju se kako sam to mogla i pomisliti, prekoravaju me kako sam im ćutala tu tajnu, pritome zanemarujući očigledan razlog zašto ga nisam godinama spominjala. Svakako je to sve za moje dobro. Pa one njega ustvari uopšte i nisu volele ni tada. Ni u mojim najsrećnijim danima sa njim, one njega nisu volele! Zato što su volele mene?!

Ja ga se bojim još uvek. Bojim se toliko mnogo da već dugo ne pamtim kako je sve nestalo, gde je bio kraj, ko je bio u pravu, ko je koga lagao, ko je prvi nestao, ko je ponovo pokušao, ko koga nije voleo, ko je koga tražio, ko je koga izgubio…

Moj najveći strah je upravo to, bojim se da ne doznam šta je bila istina.

I još uvek ga okrivljujem za stvari koje me polako ali sigurno ubijaju. Koliko se stvari moglo promeniti da je on bio drugačiji. Ili ja. I to ne želim znati...

25 godina tajno ubacujem rođendansku čestitku u njegovo sanduče, to je uskoro...

(slušam Plavi Orkestar i "Od rođendana do rođendana" i "Samo ponekad na tvoj rođendan")

Prva ljubav?
Ja sam je zaboravio, koja beše to?
Prva ljubav jedino ima vrednosti u pesmama, a u sećanjima ona u većini izbledi.

Prva prava ljubav... Ona zbog koje sam trpela drugu zenu... nju je i ozenio, jer sam ga ja ostavila... Sada imam drugu osobu ali ona ljubav nikad nece biti zaboravljena. Mislim da cu ga nekim delom zauvek voleti, i uvek ga se secati bez obzira na sve sto se dogodilo... A znam da ce i on mene da pamti i da voli zauvek. Jednostavno svako nosi neki krst...

Da, ja sam neizmerno volela jednog muskarca. Za njega, sve je bila igra osecanjima, susretima, pozivima, dodirima. Za mene, bilo je znatno vise...Znala sam da ga volim jer bi mi pri samoj pomisli na njega, kolena poklekla i imala bih taj neobjasnjivi osecaj u zelucu. Secam se, srela sam ga slucajno jedne veceri u gradu i jedva uspela da napravim nekoliko koraka do semafora. Kolena su mi klecala i imala sam osecaj da cu se spotaci na ''licu mesta''. On je daleka proslost sada, ali i danas, iako sam fizicki veoma udaljena od njega, u mislima svakoga jutra, svake veceri hrlim u zagrljaj uspomenama i njemu, dalekom...Pomisljala sam da ponovo stupim u vezu sa njim, ali sve je na tome i ostalo...Interesantno je da nikada nista od ovoga ne bih nikome priznala, a evo, napisala sam ovde...Ja sam udata, muza volim lepom ljubavlju, ali ne kao NJEGA...I znam da necu moci, nikada...