Prva ljubav - jedina i najveca ljubav

Prva je prava ljubav, najveca ljubav od svih ljubavi. Iskustvo prve ljubavi je jedinstveno, dolazi iznenada, pamti se celoga zivota kao jedina ljubav.

To je ljubav kada klecaju kolena, i kada je vidite bez nje nemate mira.

Da li ste imali to iskustvo? Ja jesam.

mene jos uvek nekad navrate uspomene na tu jedinu prvu ljubav koju mi je zao sto sam ispustila laznom gordoscu, a u stvari tako sva iznutra razigrana, cekala sam jedva da ga vidim cujem.

zato ne ispustaj je iz ruku bori se za takvu ljubav.

ako je prava drzi je i neispustaj, ali ne zaboravi da je ljubav uzimanje i davanje, a ne da budes robinja svoje ljubavi, bez njegovih osecanja.

a mene u pedesetim drma prva ljubav, evo sam morao sesti

Pravo da vam kazem ja jos uvek nisam nasla svoju pravu ljubav i kada pogledam unazad ne znam ni dal sam nekog volela bas tako jako, cini mi se da nisam i sto sam starija nekako mislim da nade za mene nema i da to nikada necu doziveti.

Ovo iskreno mislim. Ja ne znam sta znaci iskreno nekog voleti, mozda nikada necu ni znati. Al se zato secam moje prve ljubavi i to je nesto.

Pogodiste me sa ovom temom.

Prva ljubav nije isto sto i prava ljubav, moja prva ljubav je bila stvarno ljubav, ali on mene nije voleo ni malo. necu ga nikad zaboraviti, a pogotovo samu cinjenicu koliko sam bila zaljubljena. heheh... ludilo!

Prava ljubav je nesto posebno, dragoceno, lepo - ali previse retka pojava, bas kao i ona ljubav na prvi pogled, kada upoznamo tu PRAVU OSOBU (na koju smo ceo zivot cekali), mislim da se to oseti duboko, duboko u srcu

Mi volimo ljude sa kojima smo u vezi ili nam se puno svidjaju, gajimo te emocije, ali kod prave ljubavi sve je udesetostruceno, jace i iskrenije.

Stalno citam o ljubavi i tezim joj citavim bicem ali me ona uporno mimoilazi. Bila sam sa dosta muskaraca i bas kad pomislim to je ta prava - prva ljubav ja shvatim da ipak ne osecam to.

Ali jos uvek se nadam jer zivot bez ljubavi nema smisao, a ja se cesto osetim prazno i nepotpuno. No ja uvek dignem glavu gore i u svakom novom danu se nadam bas njoj prvoj-pravoj ljubavi!

Tad još ništa nisam znao i još nisam verovao da na svetu tuge ima. Jedino mi važno bilo da postanem levo krilo ili centarfor školskog tima. Tad sam iznenada sreo najtoplijeg leta deo, to su njene oči bile. Imala je kose plave, i na njima na vrh glave - belu mašnicu od svile.

Prva je ljubav došla tiho nezvana, sama. Za sva vremena, skrila se tu negde duboko u nama.

Kad je prošlo djačko vreme, padeži i teoreme i stripovi ispod klupe, nije više bila klinka, počela je da se šminka i da želi stvari skupe. I tako mi je svakog dana bivala sve više strana, slutio sam šta nas čeka. Pa sam prestao da brinem kako da joj zvezde skinem, postala mi je daleka.

Prva je ljubav došla tiho nezvana, sama. Za sva vremena, skrila se tu negde duboko u nama.

Danas je na sedmom nebu, kažu mi da čeka bebu, našla je sigurnost, sreću, dom. Ima muža profitera, pred kojim je karijera i mesto u društvu visokom. A ja još kradem dane Bogu, ja još umem, ja još mogu da sam sebi stvorim neki mir. Još sam sretan što postojim, pišem pesme, zvezde brojim, još sam onaj isti vetropir.

Prva je ljubav došla tiho nezvana, sama. Za sva vremena, skrila se tu negde duboko u nama.

Djordje Balašević ::

Dame biraju.
(al uvek neke pogrešne tipove...)

Prva prava ljubav, eh, zastrašujuće je i pominjati je, pisati o njoj, a kamoli suočiti se sa takvim uraganom. Misliš, jak si, ustvari, nosi te kao suv list. Do nedodjije neke čak. Pa, odatle, ili se ne znaš vratiti, ili ti se ne vraća.

To je bomba jedna u grudima, koja te tako raznese, da te ni rodjena majka ne pozna više. A srce ti odleti visoko, visoko, medju oblake. Onda, jedan tren miruje na vrhu, samo tren. Zatim jurne dole. Što je višlje odletelo, niže pada. I brže. Pa, kad tresne, kao meteor iz svemira, takvu pustoš napravi, čudo jedno! I tako se spljeska, uuf!

A, ako je tvrdje malo, zabije se u zemlju duboko, nikad da ga nadješ i izvadiš. Sto godina ti treba. To je guja jedna u prsima, a sam je tu staviš. Jedna opasna guja, baš. Dva puta ujeda. Prvi put nektar ubrizga. Drugi put otrov ljuti, najljući. Boli, oči iskaču! Boli.. do bola! Eto, to je kučka ta, ta ljubav prva prava, jedina i jedinstvena. Neponovljiva. Pa, ko voli, nek izvoli.

Samo, da ne bude posle da vas Vlada nije upozorio, molim lepo! Aj, sad, trk!

Svanulo je novo jutro. Sunce me probudilo, najednom oba oka otvorim sirom i vidim jasno kroz prozor predivni prizor novog dana. Predivno suncano jutro! Danas krecemo u Istru. Idemo malo da se odmorimo i uzivamo u carima slane vode i sutonima carobnim. Brzo sam ustala, istusirala se, stvari sam vec spakovala predhodne veceri. Popicemo kaficu u ruzicnjaku pre puta. Onako ustreptala pred put, istovremeno srecna i opustena, raznih misli i osecanja pa i secanja.

Moja prva ljubav. Moje secanje koje me prati, moja nostalgija. Lepa i mila nostalgija za ljubavlju koja ostavi trag u dusi. Znate vec nasu pricu. Ona se provlaci i kroz moje kise i moje reke, pesme i stihove. On je bio iz Istre. Da, onaj mladic u beloj uniformi. A ja upravo tamo idem na godisnji odmor. Boze gde li je on sada? Da li cu ga sresti? Ne verujem! Proslo je vec dvadeset i cetiri godine od naseg zadnjeg susreta. I ko zna da li je jos u Istri. Prolaze mi tako misli dok sedim u ruzicnjaku. I njega, kao i svakog, zivot povede na neki put. U pocetku nam taj put nije jasan, a zatim shvatimo zasto je tako moralo da se dogodi.

Sedeci tako ugledah jedan pupoljak ruze crvene kao vino. Upravo onakve koju mi je dao kada smo se poslednji put videli i setali Kalemegdanom po kisi. Da, to je taj isti mladic. Tako me je on zvao. Crveni ruzin pupoljak. Plakali smo jedan za drugim godinama. Daljina nas je razdvajala. U to vreme, stara dobra romanticna ljubavna pisma su mi stizala svaki dan. Sve tako niz godina, dok napokon nismo odlucili da ostanemo samo prijatelji. Pomirili se sa cinjenicama i samim sobom. Razum i sazrevanje su poceli da rade svoje. Ili je ta ljubav pocela da bledi.

Narednih godina pisali smo jedan drugome idalje. Uglavnom razmenjivali iskustva i davali jedan drugome savete. Njegov zivotni san je bio da postane kapetan broda i uspeo je u tome. Zavrsio pomorsku skolu i bavio se tim poslom. Secate se kako smo proveli onaj nas poslednji susret. Dosao je tada u uniformi beloj, cekao me i pupoljak crvene ruze.

Tada smo se zadnji put u zivotu videli. Slutili smo to, ali nismo hteli da verujemo. Slao mi je fotografije, redovno, iz svakog perioda ili dogadjaja koji bi zeleo da podeli sa mnom, a i ja njemu. Prelepi mladic. Visok, atletske gradje, krupnih plavih ociju uvek preplanuo od sunca i mora. San snova! I samo da se zna da ga nisam izmislila!

Kad god bi dobila od njega neku novu fotografiju, gledajuci je tako kao da mi kaze: „Dodji moja ljubavi prva, dodji da te odvedem na jedno daleko krstarenje, morima ljubavi i srece, samo mi dodji.“

Sada je vec bilo dosta secanja. Trebalo je da se krene na put. Virada hajde pokret, pomislila sam.

Put je dug, a ja sedim u ruzicnjaku i secam se uveliko. Otisli smo u Istru napokon, smestili se i bilo je divno.

Svakoga dana provedenog na plazi, svakog dana provedenog na ulicama malog primorskog gradica u Istri, trazila sam da sretnem ponovo posle toliko vremena onaj dobro poznati lik, onaj osmeh i oci kao more. A njega nema, nisam ga videla. Ko zna kojim morima sada plovi.

Mislila sam, sta li cu postici time da ga vidim posle toliko godina? Izgubicu mozda samo jedno lepo secanje i nostalgiju ponovnim susretom. Mozda me je ovoga puta more branilo. Samo nebo i more su znali kolika je ta ljubav bila. Ah, ta ljubav… Neka je, neka plovi morima raznim, neka samo ostane kakva je nekada bila. Takva moze ostati samo u mojim secanjima, u mome srcu duboko skrivena.

Ljubav i crveni ruzin pupoljak postoje i danas. Kao sto su oduvek postojali i kao sto ce postojati. Samo jedno vreme u kome volimo tako strasno ne moze postojati uvek. Postojim i ja, postoji i on ali smo sada neki drugi ljudi. More ga je odvelo od mene. I nije mi reklo. Bila sam ljuta te godine na more, ali more je bilo upravu. Vracajuci se kuci razmisljala sam opet, gde li je sada i sta radi?

http://webstrane.info/nostalgija/

Uh, najgore iskustvo u mom zivotu.
Posto sam imala dovoljno godina, a iza sebe nikoga, odlucila sam da nadjem momka (morala sam, jer sam do tada osjecala odredjeni strah prema muskarcima i vezama i htjela sam naravno da rijesim taj svoj problem). On nikako nije bio za mene, ali htjela sam da idem do kraja (jer je to bio jedini nacin da pocnem da pronalzim sebe u musko-zenskim odnosima i da se oslobodim)

Posle prvog sexualnog iskustva s njim, ostavila sam ga...

I nikad mu se vise ne bih javila, da nije on meni... Bio mi je prvi, prvi put bliska sa nekim, jednostavno sam se zaljubila, osjetila nesto prema njemu.
Od tada je poceo pakao... odbijao me je od sebe i nije shvatao od kud to da sa se vezala za njega... Nista nije shvatao, cak se i ruzno ponasao prema meni...

Ja sam mu dosadjivla porukama (bolje reci pitanjima)...

I jednostavno me je na sve nacine odbijao od sebe...

Zavrsili smo tako sto mi je rekao da sam nesto najgore sto je upoznao u zivotu i da sam d**** (izvinite na tome sto sam prosta)...

Prva ljubav, cini mi se da sada te greske koje sam radila necu vise nikada, a mozda bih ipak trebala nazvati ovo `prvo ozbiljnije iskustvo sa muskarcem`.

Uglavnom, od njega sam se lijecila dobrih godinu dana, od toga kako sam precijenila sebe kad sam se u sve upustila nosena mislju da ga nikad necu zavoljeti... prastam sebi jer sam bila neiskusna i mlada...

Ali ipak, jos uvijek me zaboli..

Kazu da zaborava nema, i tacno je.Ali kad nakon 14 godina ti se javi ta osoba i isprica ti svoj zivot i ti njemu svoj, nakon toga nemate vise sta da kazete,osjecate se jako beposmocno i ruzno.. Jer skoro 5 godina ste se nasli ali nepokusavate nijedno krenuti putem ljubavi jer mnogo prepreka ima (kao naprimjer djeca) sta onda???? ja sama sebi kazem (Zasto mi se javio i pronasao me kad nezeli nista od mene) malo je glupo to i mislim sve prve ljubavi da trebaju ma koliko bile prave i lijepe da ostanu u svom vremenu ako nisu uspjele do danas dan biti zajedno.. a i kontakt je glup jer zbuni covjeka u sadasnjem zivotu...Cak pokvari ona lijepa sjecanja i oni ljubav sto je nekad bila iszbrise je iz srca na neki nacin..

dodajem jos, da se mi nismo rastali ljutnjom vec sreli smo se u izbjeglistvu '92 godine i njegova familija je odlucila da ode u njemacku.. Dopisivali smo se skoro godinu dana i zvao me skoro svaki dan ili svaki drugi, ali moja tetka skojom sam izbjegla i rodnog mjesta nije mi dala da se vise snjim dopisujem niti da mu se javljam na telefon.. izgubili smo kontakt, a ja sam uvijek tetku krivila.. i danas dan.. nakon sto mi je zabranila da se dopisujemo u martu '94 smo otisli u holandiju i ja sam se nakon godinu dana udala i unesrecila svoj zivot jos vise.. zivjela u braku 11 godina i reastala se, nikad nam nije islo cudime kako smo izdrzali 11 godina i kratko nakon rastanka javio mi se on ( moja prva ljubav) Bila sam presrecna, ali nazalost sad nerazumijem sto mi se javio i sta zeli.. vec pet godina se dopisujemo dvaki 3 mjesec po par rijeci i nista vise.. nekontam...