Pricam ti pricu

Ponovila je pitanje po peti put.Vec je pocela da je hvata panika.Mladic kojem je uporno pokazivala papiric sa adresom, tako se bar njoj cinilo, vise je obracao paznu na grupicu koja je divljala nedaleko od njih.

Dok je cekala odgovor razmisljala je o prethodnom danu i o Ivanu.Iako su njena osecanja prema njemu bila neopisivo jaka, neki tihi glasic je upucivao na malo opreza.

Pitala se zasto je Ivan preturao po njenim stvarima? Zasto joj nije odgovorio na neka pitanja , vec je zurno izleteo iz stana? Zasto joj se ne javlja citav dan?

Sta vam treba recite?

Prenuo je glas mladica koji je jos uvek stajao ispred nje.Primetila je rumenilo na njegovom licu i zacudila se.Pomislila je da i on pripada grupici razuzdanih mladica .

Izvinite..? Ova ulica..? zgrada..? uplaseno je zamuckivala....

Ulazak u njegov svet

Prelaskom praga uocila je sve one sitnice koje samo oci zene odmah
uoce, neke navike od coveka stvore nepromenljivo bice u nacinu kako
ce sebe organizovati u nekon prostoru. Nas prostor kao nasa kosulja
prostor u kome se osecamo bezbedno,zasticeno, toplo i koje smo
pripremali kao neko gnezdo dodajuci slamku po slamku, avaj mojeg
gnezda vise nema, u plamenu je nestalo sve sto je meni pripadalo,
sve one sitnici za koje smo vezani vise nego za neke glomazne stvari.
Obuci neciju kosulju, osetiti miris, znoja, i neki osobeni misris koji
je kao znak, kao mosusni pecat, koji nas cini privlacnim ili nas odbija
i cini odnojnim i stranim. Stan se nametnuo kao mesto u kome se
vise boravi, stvari su imale svoje mesto,iznenadjuce mozda cak i
previse reda u rasporedjivanju za jednog muskarca, kao da taj
red ima i necije ucesce, mozda nekog ko posprema, mozda sestra
ili tetka, udovica koja ga vidi kao svoje cedo i uvek navrati da
pospremi jer konacno kako potrositi to vreme u penziji.
Sve sto je zamislila na prvi pogled je moglo biti deo istine ali
i potpuno pogresan zakljucak, stvari nisu onakve kako na prvi pogled
izgledaju, iza stvari i poajva krije se nase drugo ja, nase vezivanje
za stvari kojima pridajemo ponekad znacenja koja ne zasluzuju
pretvarajuci ih u idol, stvar bez koje se ne moze,stvar koja nas
povezuje poput nvidljivih konaca i tako stvaramo simbioski odnos
kao da stvari hranimo nasom krvlju, dahom, prenosimo deo nerava
i polako stvar pocinje da lici na nas kao da je za nas pravljena
kao da nas je stvar izabrala. Ona je sebe vezala i postala zavisna
i sada se osecala izdana, napustena, kao da je sve to neka kazna
i gubitak je dozivela kao licnu katastrofu. Jedino sto nije izgubila,
u dimu, vatra nije progutala secanja, i nada koja je trajala i dani
koje je primala kao nesto nepromenljivo su je doveli do crnog
petka kada se nasla u haosu, i taj haos je u prvom trenutku prelazio
u ocaj, ali smisao za prakticnost i prirodni nagon samoodrzanja i
elasticnost da se neizvesne situacije ucine prihvatljivim i odrzivim.
Ono sto je cini, ono vreme koje provela oslonjena na samu
sebe, njena licnost formirana prema tananim i promisljenim
posmatranjem i dozivljaem sveta, pojacana intuicija cak vise od
toga, kao da je u poslednje vreme slutila da neke stvari nisu u redu
da ce se nesto strasno desiti ali te poruke nije mogla procitati odmah.
Nevolja ne ide sama, sa jednim problemom uvek idu jos tri i
zlo se uvecava i umnozava. Samo naivne osobe prihvataju svet
da im je naklonjen, da su ljudi dobronamerni, da ce ce se problemi
resiti odmah kako nastaju. Koliko vremena nam treba da shvatimo
da smo sami, da je to nase polaziste, nasa snaga, da se uvek vracamo
sebi i snagu obnavljamo. koliko su nasa okolina stimulativni i doprinose
nasem boljitku, nasoj sreci ili nasoj zabludi to je veciti rizik da nije
ovako bilo bi onako. Jedino sto joj je ulilo neku nadu je bio osmeh,
osmeh se ne moze namestiti, moze biti i grimasa, cerenje, podmuklost,
osmeh prevare, pobede, osmeh izdaje ali osmeh kojim se jedno bice
otvara i prima neko drugo bice u svoj svet se ne kopira. On je jedinstven
i pogled koji deluje, pleni, cini nas nesigurnim, koji nas plasi, ali iznad
svega i instikt joj je govorio da u njegovoj blizini joj ne preti opasnost.
Ni sama ne moze sebi reci kako uspeva da razlikuje ljude po osmehu i
pogledu, ni reci ne slusa, reci cesto varaju, izvrcu stvarnost, ovaplocena
laz u recima nekog u koga smo sto posto sigurni. Ovaj dan ako prezivim
konacno sada mi treba samo sat, da se saberem, da se sklonim sa ulice
da od svih losih ponudjenih izbora se opredelim za najmanje poguban i
sacuvam deo svojeg dostojanstva i ponosa. Konacno niko i nista me
ne moze naterati da budem ono sto necu, i smrt je lakse birati nego
ponizenje i lagano odumiranje duse.

Prsti sudbine

Dule, čovek slomljenog nosa, zapuštene kose, neobrijan, jednom rukom u gipsu ju je skamenjeno gledao, “to je ona, ofarbala se”, odzvanjalo je u glavi, “ona je, ali onaj njen osmeh, njene oči… gde je sve to nestalo”.

I dalje je saplitala jezik, jer misli joj bijahu kilometrima daleko, nisu htele ući u autobus sa njom, ostale su tamo, na zgarištu…

Razmišljao je da se skloni, da zbriše, dok ga nije prepoznala. Znao je, ako progovori, još samo jednu reč, gotovo je, opet će pobeći, a kakve su mu bile šanse da je ponovo vidi? Kako da je zadrži…

Mucala je ispruženih, drhtavih ruku, papirić je ispao. Dule se sagao, dohvatio ga, bacivši pogled video je adresu svoje zgrade. Da, preselio se u nadi da će ostavljanjem starog stana ostaviti i njene mirise, da neće nastaviti da ga progone. Bilo je to uzaludo bežanje.

Zgrada je bila blizu, pružio joj je ruku gledavši u svoje prašinom posute cipele, prvi put posle toliko vremena osećao je stid, prvi put osećao je da mu je bitno kako će izgledati.

Ništa joj više nije bilo važno, prepustila se da je vodi neki stranac ko zna u kom pravcu.

Ćutali su. Svako sa svojim mislima.

Osetila je olakšanje kada je videla ulicu i broj koji je tražila, htede da se zahvali. Čovek se izgubio, samo je torba stajala kraj njenih nogu.

Nije pozvala lift, pela se polako, želeći da ide… i nikada ne stigne.

*
Ivan je jurio ka stanu, sa kesom u ruci. Mobilni telefon je zazvonio, htede da se ne javi, ali osoba sa druge strane je uporna.

- Reci, Jelena, žurim.

- Da, ti uvek žuriš, a ja neću da izigravam više dadilju. Nikome.

- Dolazim, ovih dana, objasniću ti.

- Ti si meni odavno bio...

Iz kese se prosuše jaja, neka se skotrljaše, druga pokrcaše, mleko je lilo niz ulicu, telefon smrskan pod točkovima automobila. Ivan je ležao nepomično. U mraku je čuo sirene...

Svaki čovek u svom životu treba da ima jednu Jelenu

Sve bi bilo mnogo lakše kada Jelena ne bi bila tako naporna. Svaki put kada ona nešto izjavi, time naglasi nešto. I sve bi bilo mnogo lepše kada bi telefoni imali mogućnost da kažu ko zove. Onda ne bi morao da diže slušalicu.

Slušalica je tako teška kad ona zove. Kao da ima hiljadu tona. Ali, ima to svoje dobre strane. Kad se taj razgovor završi, uz to olakšanje dogodi se još nešto: sve druge stvari postaju mnogo lepše.

Pogledao je kroz prozor, lišće opada. Ivan to razume, ali ne ume da objasni. Recimo - sediš, čitaš novine i piješ kafu. Nedelja je, pre podne je, sam si, nemaš nikoga, nemaš gde to da radiš osim kući, i eto, sediš, piješ sam sa sobom jednu, od ko zna koliko kafa u svom životu, jednog nedeljnog jutra, koje nije ništa naročito, i nadaš se da će nekad, neke tamo nedelje ujutro biti bolje, samo treba imati strpljenja i u medjuvremenu biti odvažan, i biti ono što jesi, i ono što zaslužuješ će da se desi.

I onda zazvoni telefon, i javi se ona.

I kad taj naporni razgovor prodje, taj razgovor u kom Ivan jedva uspe da kaže po koju reč, kad prodje taj Jelenin niz rečenica, a svaka od njih se završava uzvičnikom, kad se začuje onaj "klong" zvuk spuštanja slušalice nazad na aparat, tada stiže ono što je tokom celog razgovora čekao - tišina. Ta divna tišina.

I onda se recimo vrati svojoj nedeljnoj kafi, i... ne može da je prepozna! Kako je lepa! Ta divna samoća, ta divna tišina, moje divne novine, moje omiljene papuče, moj radio i moja muzika.

Svaki čovek u svom životu treba da ima jednu Jelenu.

Jelena ovog jutra nije zvala, ali Ivan taj izostanak lako nadoknadjuje svojim razvijenim unutrašnjim bićem. Dovoljno je da se seti da Jelena postoji i već se iznervira. Tako je i užitak ispijanja ove jutrošnje kafe na par trenutaka samo bio poremećen živim sećanjem na nju, ali... Pa ne može se ceo život provesti tako. Stalno na grbači nositi tu... tu... kako da je nazovemo...

Nebitno. Možemo je zvati kako bilo, ali neće ovo trajati celog života. Oslobodiće se on. Večeras će da obavi taj jedan radni zadatak, i ako Jelena bude zadovoljna, onda je sa njom blizu tom nekom poravnanju i može da ide svojim putem. Moći će uskoro. Treba samo da bude neodoljiv, i da pridobije poverenje, i da to poverenje izneveri.

Pogledao je kroz prozor, lišće opada. Tako mu i treba, živelo je dosta.

Uživanje može da počne: Ivan nije list koji opada, ona nije zvala, zavalio se u fotelju, pustio muziku, stavio novine na kolena i srknuo kafu.