Pricam ti pricu

Ponovila je pitanje po peti put.Vec je pocela da je hvata panika.Mladic kojem je uporno pokazivala papiric sa adresom, tako se bar njoj cinilo, vise je obracao paznu na grupicu koja je divljala nedaleko od njih.

Dok je cekala odgovor razmisljala je o prethodnom danu i o Ivanu.Iako su njena osecanja prema njemu bila neopisivo jaka, neki tihi glasic je upucivao na malo opreza.

Pitala se zasto je Ivan preturao po njenim stvarima? Zasto joj nije odgovorio na neka pitanja , vec je zurno izleteo iz stana? Zasto joj se ne javlja citav dan?

Sta vam treba recite?

Prenuo je glas mladica koji je jos uvek stajao ispred nje.Primetila je rumenilo na njegovom licu i zacudila se.Pomislila je da i on pripada grupici razuzdanih mladica .

Izvinite..? Ova ulica..? zgrada..? uplaseno je zamuckivala....

Prelaskom praga uocila je sve one sitnice koje samo oci zene odmah uoce, neke navike od coveka stvore nepromenljivo bice u nacinu kako ce sebe organizovati u nekon prostoru. Nas prostor kao nasa kosulja prostor u kome se osecamo bezbedno,zasticeno, toplo i koje smo pripremali kao neko gnezdo dodajuci slamku po slamku, avaj mojeg gnezda vise nema, u plamenu je nestalo sve sto je meni pripadalo, sve one sitnici za koje smo vezani vise nego za neke glomazne stvari.

Obuci neciju kosulju, osetiti miris, znoja, i neki osobeni misris kojije kao znak, kao mosusni pecat, koji nas cini privlacnim ili nas odbija i cini odnojnim i stranim. Stan se nametnuo kao mesto u kome se vise boravi, stvari su imale svoje mesto,iznenadjuce mozda cak i previse reda u rasporedjivanju za jednog muskarca, kao da taj red ima i necije ucesce, mozda nekog ko posprema, mozda sestra ili tetka, udovica koja ga vidi kao svoje cedo i uvek navrati da pospremi jer konacno kako potrositi to vreme u penziji.

Sve sto je zamislila na prvi pogled je moglo biti deo istine ali i potpuno pogresan zakljucak, stvari nisu onakve kako na prvi pogled izgledaju, iza stvari i poajva krije se nase drugo ja, nase vezivanje za stvari kojima pridajemo ponekad znacenja koja ne zasluzuju pretvarajuci ih u idol, stvar bez koje se ne moze,stvar koja nas povezuje poput nevidljivih konaca i tako stvaramo simbioski odnos kao da stvari hranimo nasom krvlju, dahom, prenosimo deo nerava i polako stvar pocinje da lici na nas kao da je za nas pravljena kao da nas je stvar izabrala.

Ona je sebe vezala i postala zavisna i sada se osecala izdana, napustena, kao da je sve to neka kazna i gubitak je dozivela kao licnu katastrofu. Jedino sto nije izgubila, u dimu, vatra nije progutala secanja, i nada koja je trajala i dani
koje je primala kao nesto nepromenljivo su je doveli do crnog petka kada se nasla u haosu, i taj haos je u prvom trenutku prelazio u ocaj, ali smisao za prakticnost i prirodni nagon samoodrzanja i elasticnost da se neizvesne situacije ucine prihvatljivim i odrzivim.

Ono sto je cini, ono vreme koje provela oslonjena na samu sebe, njena licnost formirana prema tananim i promisljenim posmatranjem i dozivljaem sveta, pojacana intuicija cak vise od toga, kao da je u poslednje vreme slutila da neke stvari nisu u redu da ce se nesto strasno desiti ali te poruke nije mogla procitati odmah.

Nevolja ne ide sama, sa jednim problemom uvek idu jos tri i zlo se uvecava i umnozava. Samo naivne osobe prihvataju svet da im je naklonjen, da su ljudi dobronamerni, da ce ce se problemi resiti odmah kako nastaju. Koliko vremena nam treba da shvatimo da smo sami, da je to nase polaziste, nasa snaga, da se uvek vracamo sebi i snagu obnavljamo. koliko su nasa okolina stimulativni i doprinose
nasem boljitku, nasoj sreci ili nasoj zabludi to je veciti rizik da nije ovako bilo bi onako.

Jedino sto joj je ulilo neku nadu je bio osmeh, osmeh se ne moze namestiti, moze biti i grimasa, cerenje, podmuklost, osmeh prevare, pobede, osmeh izdaje ali osmeh kojim se jedno bice otvara i prima neko drugo bice u svoj svet se ne kopira. On je jedinstven i pogled koji deluje, pleni, cini nas nesigurnim, koji nas plasi, ali iznad svega i instikt joj je govorio da u njegovoj blizini joj ne preti opasnost.

Ni sama ne moze sebi reci kako uspeva da razlikuje ljude po osmehu i pogledu, ni reci ne slusa, reci cesto varaju, izvrcu stvarnost, ovaplocena laz u recima nekog u koga smo sto posto sigurni. Ovaj dan ako prezivim konacno sada mi treba samo sat, da se saberem, da se sklonim sa ulice da od svih losih ponudjenih izbora se opredelim za najmanje poguban i sacuvam deo svojeg dostojanstva i ponosa. Konacno niko i nista me ne moze naterati da budem ono sto necu, i smrt je lakse birati nego ponizenje i lagano odumiranje duse.

Dule, čovek slomljenog nosa, zapuštene kose, neobrijan, jednom rukom u gipsu ju je skamenjeno gledao, “to je ona, ofarbala se”, odzvanjalo je u glavi, “ona je, ali onaj njen osmeh, njene oči… gde je sve to nestalo”.

I dalje je saplitala jezik, jer misli joj bijahu kilometrima daleko, nisu htele ući u autobus sa njom, ostale su tamo, na zgarištu…

Razmišljao je da se skloni, da zbriše, dok ga nije prepoznala. Znao je, ako progovori, još samo jednu reč, gotovo je, opet će pobeći, a kakve su mu bile šanse da je ponovo vidi? Kako da je zadrži…

Mucala je ispruženih, drhtavih ruku, papirić je ispao. Dule se sagao, dohvatio ga, bacivši pogled video je adresu svoje zgrade. Da, preselio se u nadi da će ostavljanjem starog stana ostaviti i njene mirise, da neće nastaviti da ga progone. Bilo je to uzaludo bežanje.

Zgrada je bila blizu, pružio joj je ruku gledavši u svoje prašinom posute cipele, prvi put posle toliko vremena osećao je stid, prvi put osećao je da mu je bitno kako će izgledati.

Ništa joj više nije bilo važno, prepustila se da je vodi neki stranac ko zna u kom pravcu.

Ćutali su. Svako sa svojim mislima.

Osetila je olakšanje kada je videla ulicu i broj koji je tražila, htede da se zahvali. Čovek se izgubio, samo je torba stajala kraj njenih nogu.

Nije pozvala lift, pela se polako, želeći da ide… i nikada ne stigne.

*
Ivan je jurio ka stanu, sa kesom u ruci. Mobilni telefon je zazvonio, htede da se ne javi, ali osoba sa druge strane je uporna.

- Reci, Jelena, žurim.

- Da, ti uvek žuriš, a ja neću da izigravam više dadilju. Nikome.

- Dolazim, ovih dana, objasniću ti.

- Ti si meni odavno bio...

Iz kese se prosuše jaja, neka se skotrljaše, druga pokrcaše, mleko je lilo niz ulicu, telefon smrskan pod točkovima automobila. Ivan je ležao nepomično. U mraku je čuo sirene...

Sve bi bilo mnogo lakše kada Jelena ne bi bila tako naporna. Svaki put kada ona nešto izjavi, time naglasi nešto. I sve bi bilo mnogo lepše kada bi telefoni imali mogućnost da kažu ko zove. Onda ne bi morao da diže slušalicu.

Slušalica je tako teška kad ona zove. Kao da ima hiljadu tona. Ali, ima to svoje dobre strane. Kad se taj razgovor završi, uz to olakšanje dogodi se još nešto: sve druge stvari postaju mnogo lepše.

Pogledao je kroz prozor, lišće opada. Ivan to razume, ali ne ume da objasni. Recimo - sediš, čitaš novine i piješ kafu. Nedelja je, pre podne je, sam si, nemaš nikoga, nemaš gde to da radiš osim kući, i eto, sediš, piješ sam sa sobom jednu, od ko zna koliko kafa u svom životu, jednog nedeljnog jutra, koje nije ništa naročito, i nadaš se da će nekad, neke tamo nedelje ujutro biti bolje, samo treba imati strpljenja i u medjuvremenu biti odvažan, i biti ono što jesi, i ono što zaslužuješ će da se desi.

I onda zazvoni telefon, i javi se ona.

I kad taj naporni razgovor prodje, taj razgovor u kom Ivan jedva uspe da kaže po koju reč, kad prodje taj Jelenin niz rečenica, a svaka od njih se završava uzvičnikom, kad se začuje onaj "klong" zvuk spuštanja slušalice nazad na aparat, tada stiže ono što je tokom celog razgovora čekao - tišina. Ta divna tišina.

I onda se recimo vrati svojoj nedeljnoj kafi, i... ne može da je prepozna! Kako je lepa! Ta divna samoća, ta divna tišina, moje divne novine, moje omiljene papuče, moj radio i moja muzika.

Svaki čovek u svom životu treba da ima jednu Jelenu.

Jelena ovog jutra nije zvala, ali Ivan taj izostanak lako nadoknadjuje svojim razvijenim unutrašnjim bićem. Dovoljno je da se seti da Jelena postoji i već se iznervira. Tako je i užitak ispijanja ove jutrošnje kafe na par trenutaka samo bio poremećen živim sećanjem na nju, ali... Pa ne može se ceo život provesti tako. Stalno na grbači nositi tu... tu... kako da je nazovemo...

Nebitno. Možemo je zvati kako bilo, ali neće ovo trajati celog života. Oslobodiće se on. Večeras će da obavi taj jedan radni zadatak, i ako Jelena bude zadovoljna, onda je sa njom blizu tom nekom poravnanju i može da ide svojim putem. Moći će uskoro. Treba samo da bude neodoljiv, i da pridobije poverenje, i da to poverenje izneveri.

Pogledao je kroz prozor, lišće opada. Tako mu i treba, živelo je dosta.

Uživanje može da počne: Ivan nije list koji opada, ona nije zvala, zavalio se u fotelju, pustio muziku, stavio novine na kolena i srknuo kafu.

Sunčan dan je divan dan, naravno. Ne znam kako bi smo to zapravo nazvali, malo je reći divan. Sunčan. Ono što je meni lično problem takvim danima je što svi izadju na ulice, i moram sretati razne ljude. Jedni čiste ispred radnje, ne zanima ih da li će metlom gurnuti djubre na nekoga, drugi pregledaju karte u autobusu, naplaćuju kazne, treći zalivaju cveće na terasi, voda kaplje dole, četvrti vraćaju žvake umesto kusura, petima je proradilo ono nešto u gaćama, ne vide ništa, grokću, riču, mekeću, u transu ruše pred sobom šta se ne skloni, šesti, sedmi, osmi, lista je velika. A zapravo, svi su oni peti.

Ivan tako ponekad tumba misli po glavi, slaže rečenice kao da daje intervju.

Ja zapravo ne znam šta se to dogodilo u mom životu, kad je počelo. Kako to da sam okružen spodobama. A pitam se zapravo dve stvari. Zašto baš ja, šta sam to uradio, kako sam se to postavio, hoću reći - čime sam to privukao pažnju. I drugo, nije mi jasno zar nemaju pametnija posla, zar nemaju svoje živote. Mada zapravo ja možda retko razmišljam o tome, a kad bolje pogledam, pa da. Takvi su to ljudi, kako da kažem.

Jelena se već navikla da on stalno kasni, a Bela se samo smeškala. Verovatno sede već nekih pola sata, jer su do pola popile to što piju. Jelena pije neko s****e sa penom odozgo, a Bela neko s****e na slamčicu. Konobar nosi leptir mašnu. Šta ću ja, nemam pojma, neću pivo, ja ću gusti sok od jagode. Jelena i Bela pričaju, a ja ne volim takve fine priče. Jelena ima neku debilnu strategiju, nema druge reči za to, i priča nešto što će tek kasnije zapravo da kaže, dok Bela uvek sere po sagovornicima, a jedna i druga misle da to niko ne primećuje.

Ivan tako ponekad tumba koješta po glavi, dok se tu oko njega vodi nešto što sa strane verovatno izgleda kao razgovor. Gleda u te usne dok se miču, rado bi odplovio u mislima negde, zamišljao da je na plaži i samo klimao glavom, nek one pričaju. Medjutim, Ivan nije morski tip i ne voli plaže, on bi radije na planinu. A kako će u mislima odploviti na planinu, to se valjda ne radi, bar nije čuo za tako nešto.

Bela kaže da je pored našeg stola upravo prošla kurva, i moli da pogledamo kako nepotpuno obučena šeta gradom. Ja mislim da je glupo što pred Belom ne treba da pominjem Dragu, njih dve se navodno ne znaju, tako kažu. Ne zna se koja je gluplja od koje, ali je očigledno da obe imaju jako velike probleme sa moralom. Mislim šta bre mene briga što se neko šeta golišav pored našeg stola.

Nisam zato došao, mada kad razmislim i ono zašto jesam je slično, vrlo. Došli smo tu da pričamo ono što nije, mučemo, grokćemo, podrazumevamo šta je kome volja, i svi srećni, jer niko nema dokaz neki. O da, draga moja, ceo svet je glup, uživaj samo.

Ivan tako ponekad tumba misli po glavi, ne prati, pristaje na svaki dogovor, samo da prestanu priče. Bela i Draga smatraju da je on glup, zato što im veruje.

Svidja mi se što u ovom gradu ima puno golubova, mada ne znam kako je u drugim gradovima. To bi bilo dobro, recimo, kada bi gradske vlasti oformile neku jedinicu, neko odeljenje da se brine o njima. Nekako mi deluju prepušteni sebi. Mislim da bi to bilo jako dobro.

Ne znam šta bi bilo kada bi golubovi upravljali gradom.

A i kakve to veze ima, sa bilo čime.

Nije preterano smatrati da je najveća nesreća katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da budu pristojni. Vrlo je verovatno da sada proveravate sami sebe... umete verovatno, da; zar niste pružili sebi toliko puta dokaz do sada u odnosu sa roditeljima, decom, prijateljima...

Ne bih ja o vama, samo se pitam odakle onda ovoliko nesreće oko nas a većina uverena u ispravnost i čestitost svojih postupaka, namera; u svoju iskrenost?

Muva bez glave – prva klapa, deveti put/16.08."11

Avgustovsko jutro, mirno ali sa težinom jučerašnje žege. Mimolilaze se polubunovni ljudi svako obuzet nekom svojom unutrašnjom pričom, malo ko glavu podiže a i oni malobrojni kojima sretenem pogled gledaju kroz mene kao da ne postojim. Ustvari kada bolje razmislim možda bi ovo kao i "pilo vodu", da me neomlati kesom pošteno i... i ništa, prodje.

Ništa se nije desilo. Mislim, tako je trebalo biti, ovaj, deveti put od jutros, ali nije. Otkotrlja se paradajz, pade hleb u prašinu.

Gro plan:

"Kud’ gledaš!" - zaori se. U neverici gledam iskrivljeno lice, ne progovaram. Iz očiju teče reka mržnje ko zna za koga sakupljana godinama.

Kadar broj dva:

"O, to ste "vi", jaoo, pazi mene, ne gledam." Razvukoše se usne u neku iskrivljenu liniju, grimasa na licu se promeni kao nebo u prolećnom danu. Maskirana sebičnost.

Šta ćemo sad?

Znojiti se ispod jezika. Prevrtljiva ljudska priroda. Trenutak kao večnost.

I šta sad?

Ja bih trebala da izgovorim neku nebuloznu rečinicu koja će okrenuti crno na belo? Ćutim. Sebična sam. Ne volim nadrndane ljude. Odmahnuh rukom da oteram muvu bez glave. Iš! Iš! Iš!

Retoričko pitanje

Šta je ovo od jutros muva na svakom koraku. Mora da se budim na pogrešnoj adresi ili sam opet kupila neku lošu kopiju parfema, pa hodam kao smrad - ili ne vredi ni original parfem kad zaudara iznutra? (dole je lajk batončić).

Jesam li smrad ili se raspadam iznutra?

Čuje se muzika iz nekog kafea, peva Balaš... "ta teška, strana reč... izviniii". Nije Balaš, ni teška, ni strana, ali zahteva izvesnu zrelost i ljubav da bi se ponudila. Znam da nisam najdivnija osoba koju si sreo, ali eto izvini danas u moju butigu svira onaj beogradski momak što su ga sve mame želele za zeta.

Yul Brynner

Dule, čovek slomljenog nosa, zapuštene kose, neobrijan, jednom rukom u gipsu ju je skamenjeno gledao, "to je ona, ofarbala se", odzvanjalo je u glavi, "ona je, ali onaj njen osmeh, njene oči… gde je sve to nestalo"

Marija je trebala da slavi rodjendan, ali eto promenula je frizuru, da se više ne prepozna u ogledalu. Možda će jednom uspeti.

Ona Jelena miriše i noć i dan, a i dobra joj je nova frizura, jel' to plaća sama? Nebitno.