Prva čekaonica - Radeumetnik, priče Umetnost

Чврсто је мученик држао у руци упут за специјалисту-дерматолога, комад хартије за који се једва изборио код лекара опште праксе, а за који је пак веровао да ће га вратити натраг међу живе и здраве. Тако чврсто, вероватно, не би држао ни упутство за реактивирање времеплова који га је бацио у саму Маричку битку. Јер и лекари су постали неповерљиви, поготово према млађима и издржљивијима – који још нису навршили педесету или нису преживели инфаркт или мождани удар и не пију више од три сорте таблета – па им тешко пишу упуте за специјалисту. Такве обично одмах с шалтера отерају медицинске сестре пошто, после кратке претраге по њиховој здравственој легитимацији, установе да није на време оверена. Онима тврдоглавијима и упорнијима, у којих су стид и незајажљивост по снази најслабији, готово изумрли осећаји, лекари препоруче неки антибиотик широког спектра, витамине, или закључе како се сметње јављају на нервној бази, па поверење посетиоца стекну неким рецептом за бромазепам, и то у комбинацији с витамином Б. Труде се да буду што уљуднији, чак – уколико се шеткају око пацијента док му изричу разлоге за неиздавање визе за даље путовање по архипелагу домаћег здравства – умеју и да спусте своју руку на његову мишицу, што на оног који седи у округлој, вртећој столици има изгледа некакав магијски утицај.
Тек, мој муж је ову сфингу од лекара опште праксе успешно прошао, мада мени није јасно како, с обзиром на његове године и прилично здрав изглед (ако се изузме велика диоптрија), и докопао се чекаонице код лекара специјалисте. Иако је био тек четрнести по реду, његови покрети и његова неспособност да у том тренутку разговара са мном о озбиљним догађајима у нашој породици, елем ћерка нам се спремала за свој први одлазак на летовање са школом, били су његови издајници: он је из свог грма претпоставки најразличитијих смртоносних обољења вребао медицинску сестру и сваког пута када се ова појави на вратима срицао у себи своје презиме. Претпостављам да је ову прозивку, у супротности са позицијом своје књижице у штосу наређаном на пулту, доживљавао као некакву лутрију или надметање: он сам против њих тринаест. Истини за вољу, мој муж је човек предан свима другима много пре него себи самом, али у тренуцима када почне да се побојава за своје тегобе, што на сву срећу и није чешће од два пута годишње, иза његових дебелих наочара не може више да се наслути нити једна гримаса која би показивала макар најмању осетљивост за било коју другу невољу сем његове личне, тренутне, коју он доживљава као ненадокнадив пропуст, као одлазак последњег аутобуса из најзабитијег дела града у тренутку када код себе нема ни приближну своту новца потребну за такси, који узгред вероватно ту ни не навраћа. Седим са њим у чекаоници, гутам његове погледе који ме оптужују за нелојалност, незаинтересованост и ко зна за шта још, гутам их као што се на слави, уз осмех, гута најгора брља чији је аутор-хемичар управо сам домаћин. Можда ме и мрзи зато што сам ја здрава, а он болестан, мада ни то још увек није потврђено. Опет, када бих сад отишла, била бих оптуживана још данима како не могу ни толику жртву за њега да поднесем. Тако, не мрдам, језиком углавном опипавам непце и шупљине где су ми некад штрчали кутњаци, сем када га употребим да му на неко питање одговорим, паштим се да се, већ према потреби, осмехнем или намрштим и осматрам ову резервну клупу пацијената: још нису потврђени као болесници, а не припадају баш ни међу лаике. Види се да су жељни доказивања, да просто кипе од материјала за анамнезу, али њихово време тек долази. Опет, све одише далеко већом озбиљношћу него што је то у чекаоници код лекара опште праксе. Ови људи као да су некако предодређени да имају неки статус у том свету телесних поремећаја, нису више само намерници у дому здравља. Онда опет погледам у свог мужа и буде ми га некако жао, јер знам да га засигурно мучи трема пред наступ. Вуче ме да се понудим да му правим друштво и уђем с њим, али готово да сам сигурна да би одмах почео да разапиње онако нарочито капке, па му све на лицу добије правилан округли облик: очи му се претворе у сијалице, уста у утикач, ноздрве у прекидаче, а само веђе некако немају среће да саставе крај с крајем, па ту стоје као неке недовршене стоне лампе. Од главе му се, заправо, у тим тренуцима избезумљености обликује нарочито струјно коло и готово да сам сигурна да би, када би му неко прикачио кабл, могао да напаја електрицитетом једну омању самопослугу. Уздржаћу се, мада знам да ће нешто заборавити да каже лекару, па ће после до куће да се секира, а кад стигнемо да зове телефоном још неког за савет, па на крају и своју снају која је гинеколог, али «врло добар лекар, од оних који се занимају за све новотарије у медицини», и која ће још више да га наплаши, сем ако је, дај боже, отпутовала на неки семинар. И знам да се сада упиње да срочи у једну лепу целину све преломне тренутке тока и напретка својих симптома, да покушава некако да их правилно распореди, баш као што и све остало правилно распоређује у свом животу: јело, спавање, рад, чулна задовољства... Понекад се зачудим како таквом човеку може уопште да се деси било шта непредвиђено, као што је болест, кад он засигурно зна одговор и на то где би и у којем тренутку било пожељно умрети. Утолико је жалосније што је ова алергија – за коју он тврди да није алергија него нешто озбиљније, «иначе не би оволико трајало» – баш њега спопала и пореметила његов здравим разумом утврђени распоред. И одмах ми на памет пада запањени израз лица када је на нози открио први печат, па онда други, и мој смех, сада већ увиђам недолични и неправични, и његово упорно мацкање уљем од кантариона, којим је његов колега из канцеларије «мазао отворену рану, два-три дана и рана зарасла, иако је изгледало као да ће морати на шивење».
Баш је био спаран тај дан. Мора да је све то од зноја. Црни, синтетички трико, не подносим синтетику, поготово лети, на голо тело. Као да су богиње, црвене тачке по грудима, стомаку, под пазухом. Фуј, и по препонама. Како ћу да се скинем пред њим, а договорили смо се да то буде вечерас. Угасићу светло. Тада је он мене чекао испред свлачионице да бисмо ишли његовој кући, која је по први пут од када смо се упознали била поштеђена породичне вечере, будући да су моји будући свекар, свекрва и заова отпутовали на сахрану коју нису успели да избегну, како због тога што је кум дошао по њих колима, тако и због тога што је под земљу одлазила маћеха моје свекрве која је на земљи оставила поприлично богатство. Моја свекрва је таквим развојем догађаја постала наследница, а како се Петар провукао и остао код куће није ми ни дан-данас јасно. Сем ако његови родитељи нису наслутили, што баш и није вероватно, будући да наслућивање захтева удубљивање у нечије проблеме или потребе, а то би у породици Мрчаш представљало ремећење природног нахођења, елем можда су ипак наслутили да свако зло мора да има неку добру последицу, односно да смрт и љубав некако увек иду заједно. А наша је љубав од те вечери почела да добија и неке опипљиве контуре: ја сам исте вечери, дакле од прве затруднела, иако ми се од одбојке сва утроба толико узмућкала да су ми се јајници подигли све до дијафрагме. Међутим, физиологија је очигледно функционисала по неким другим законима, који нису у вези са законом о инерцији, па су јајне ћелије некако ипак кренуле низ јајоводе, за које сам ја била убеђена да су се просто слепили под утицајем вакуума до којег је дошло услед њиховог енормног истезања. Мени, додуше, и сада овакво тумачење тог микрокосмоса од тела делује сасвим исправно, иако је у супротности са чињеницом да је Петрова и моја кћи управо последица некаквих друкчијих жлезданих активности.

ПРВИ СПЕЦИЈАЛИСТА

Улазим напокон код доктора. Сунце удара тачно на врата, тако да само могу да назрем да то и није доктор, већ докторка, да јој је дугачка коса уковрџана и обојена код неког фалш фризера; да има издржљиве ушне шкољке, будући да свака носи по две масивне минђуше, што преведено на пијачни језик значи: 200 грама леви и 200 грама десни тас; те да ће јој ноге вечерас када буде изула ове своје војничке чизме засигурно онако кисело смрдети, с обзиром на лето, годишње доба у које спада данашњи дан. Признајем да сам ситничав и заједљив, те да ова панк-синтеза не мора да буде у складу са њеним аналитичким способностима. Окренула се ка мени, позвала ме да седнем близу апаратуре која је на свом врху, као круну технолошког напретка домаће дерматологије, имала једну велику лупу, дебљу од мојих наочара барем три пута. Сада сам већ могао много боље да је сагледам. Није била ружна, иако сам то очекивао, ваљда под утицајем својих убеђења да жене надокнађују своју ругобу даљим унакарађивањем. Напротив, била је лепушкаста и прилично складно грађена. Брже-боље је села преко пута мене, па је и њу обасјала светлост лампе која је део исте оне апаратуре са лупом. Први звук који је пропустила кроз своје меснате усне моловане зеленим кармином, који се ваљда слагао по боји само са тегет-жутим пертлама на поменутим црним чизмама, дакле тај први звучни сигнал био је некакав заразан смех, кроз који је успела да протури једну реч и једну речцу: «Скините се». По некаквој инерцији сам и сам почео да се смејем, све док нисам приметио да је она постала озбиљна као контролор у аутобусу што вас чека да докажете да нисте вуцибатина која се шверцује у градском превозу, мада је прилично убеђен да немате карту. Прво што ми је пало у очи јесте да око гуше има везану зелену мараму која се ту појавила откада је затворила уста: значи баш и није далтониста. «Мислите сасвим», сада сам већ био потпуно препаднут. Онда је поново почела да поскакује од смеха и потом ми објаснила да она није порно-фотограф, већ дерматолог, те да је занимају само они делови тела где су се на кожи појавиле «неке промене». Неке промене сам схватио као потпуно ниподаштавање свог здравственог стања, као спрдачину са мојом муком и као знак да од лекара заиста не можете очекивати никакву емпатију, удубљивање или ма какво интересовање за пацијенте. Они су ту да би фармацеутска индустрија, која је свакако једна на мафијашким основама створена уротничка организација, имала вазда посла. «Шта треба, да ми се отворе Христове ране, или да ми при сваком додиру отпадају делићи меса као да сам од кестен-пиреа», подгревао сам већ у себи одбојност према професији ове панкерке која је вероватно с нестрпљењем чекала да погледа те промене и да скине са чивилука свој кратки црни сако украшен некаквим никлованим брошевима по реверима. Невољно сам почео да се скидам, већ вртећи по глави друга имена дерматолога за које сам чуо од своје добављачице свежих јаја, која се некако пробила у Клинички центар и сада тамо пуни све трбухе, од лекара до спремачица, те своју фарму полако претвара у некакав центар за унапређену кокошију оплодњу. Међутим, десило се нешто потпуно супротно. Када сам скинуо кошуљу и поткошуљу, ова се необична женица толико удубила у сваку флеку на мојој кожи, да сам мислио да покушава да ми уз помоћ лупе продре у коштано ткиво. Онда би загребала својим дугачким ноктом кажипрста и делиће коже стављала под микроскоп. Приметио сам да су јој и ти орловски нокти моловани у зелено, што ме напокон уверило у њен какав-такав смисао за естетику и дало ми наде да ће њен осећај за лепо бити праћен нечим добрим. Преглед је толико трајао да сам се под лампом сав презнојио и истовремено почео да се секирам за своју жену која седи сама у чекаоници, за своју ћерку која је остала код комшија цело послеподне и нестрпљење је кренуло да ме раздире. Део прегледа са пипањем и гребањем је био завршен, добио сам дозволу да се обучем, а она је кренула да записује своје утиске. Замолио сам је да се само јавим својој жени која ме чека ту испред врата, на шта је она почела опет онако нарочито да се смеје, дала ми дозволу и охрабрила ме да ћемо ускоро бити готови.
- Када сте први пут приметили промене на кожи? – опет хладан ветар. Док ми је постављала питање погледала ме само једном, на секунд.
- Па, има можда десетак дана – одговарао сам трапаво навлачећи кошуљу на којој нисам откопчао сву дугмад док сам је свлачио.
- О, ви баш водите рачуна о свом здрављу. Већина то запусти па дође када су скроз у печатима – као да ми се подсмевала док је бележила.
- Није, него сам се уплашио ако је нека алергија – правдао сам не знајући разлог за то.
- Шалим се. Добро је да сте дошли. Ово што вам се појавило на кожи је псоријаза. Може да буде опасна ако узме маха, али у овом стадијуму је само непријатна. Мазаћете ову маст и дођите на контролу за две недеље.
- А, опростите, како се то јавља. Је л` од сапуна, јер сам приметио да како се окупам почне да ме сврби, или...
- Не, не. Псоријаза је само манифестација неких унутрашњих проблема: или честих ангина, или ако сте имали неке стресове, углавном је наследна склоност ка обољевању. Може да буде и последица упаљених крвних судова. Је л` имате проблеме са венама?
- Паа, као да су ми мало проширене и често ме боле ноге – присећао сам се сада не бих ли олакшао докторки пут до постављања дијагнозе.
- Идите и до вариколога, али у сваком случају мажите ово, будите што више на сунцу. Преписала сам вам и витамин Б6. Пијте га 3 пута дневно.
- Значи није много опасно - као да сам хтео да се осигурам.
- Није, не брините. Идите код вариколога и јавите ми се за две недеље.
Није да јој нисам веровао, придобила ме је својом преданошћу, занимањем за спарушене комадиће моје коже, на крају крајева и постављањем дијагнозе, али та несигурност око порекла псоријазе, унела ми је већи немир од оног који сам оставио у чекаоници када сам ушао у њену ординацију. Почео сам да се преиспитујем чиме сам изазвао ту упалу крвних судова. Био сам сигуран да је она узрок овој мојој несрећи, иако су предосећаји били моји једини путокази, али су се пресијавали толико јасно да ми је било готово невероватно да сам на странпутици. Упаљени крвни судови. Пре брака сам живео у потпуном потчињавању нагонима, за које сада, када сам систематизовао своје особено поимање добра и зла, могу да тврдим да су ђаволског порекла, једнако као што сматрам да је човек сам слика и прилика ђавола, а да се бог труди да нас исправи. Овај сам став изградио некако у инат свим конвенционалним филозофским схватањима, али ме је опчинио толико да сада сваку ситницу просто проверавам преко ове формуле: од привлачног мириса дневне штампе, па до болног дневног светла. Елем, опијање, стајање по загушљивим ноћним клубовима, ходање, готово маратонско, током депресија и халуцинација изазваних опојним димом, није ни могло да не поремети нормалан крвоток.
-Не пуштају још унутра. Хоћемо мало да се угрејемо - извештавао је Миро цвокоћући зубима, вративши се са улаза у «Подмуклицу».
Без речи сам прихватио позив и брзо смо се нашли у биртији која је точила јефтино жестоко пиће, управо за доколичаре који су кренули пре времена у ноћни провод.
-Добро је, има места - лакнуло ми је када сам кроз замагљени излог угледао празан сто. - Хоћемо по вињак?

Autor nepoznat !

ВАРВАРИ

Стари су Грци све оне који ниси говорили грчким језиком звали варварима. Једна етимологија каже да су овом речју називани народи чији је говор наликовао на блејање оваца. Доцније су Римљани проширили значење речи: у варваре су убрајани они који нису имали ни грчког ни римског образовања. Како је нарастао свет који су надмоћне цивилизације закратко или заувек освајале, та већ с почетка прокажена реч била је примењивана на све већи део новооткривених предела. Варвари су постали сви они други којима је недостајало културе, образовања и цивилизованости.
Прошловековни песник Константин Кавафи једну од својих песама насловио је Ишчекујући варваре. Грк по пореклу, образован делом на англосаксонској традицији, Кавафи је већину свог живота провео у Египту, у Александрији, радећи као најобичнији државни чиновник. Славу је досегао тек после смрти, када је његов одмерени, прибрани стил, без уобичајене песничке реторике и украса стекао признање. Теме за властиту поезију Кавафи је махом проналазио у историјским збивањима из грчког и хеленског периода. Његови стихови оживљавају стварне и имагинарне свакодневне призоре и личности једног давног времена, а патина и величина коју оно неминовно доноси лишавале су их сваке баналности.
Најславнија Кавафијева песма Ишчекујући варваре описује хеленски град у коме живот стане на вест да су непријатељи на његовим границама. Агора, главни трг, савим је опустео, скупштина више не заседа, владар и конзули свечано су за добродошлицу обучени, а ретори ућутали у ишчекивању доласка варвара… Али они се нису појавили, и Кавафи, описавши претходно пометњу која је стога у граду настала, исписује завршне стихове: «Без варвара шта ће бити с нама? / Ти људи, на крају, беху неко решење.»
Тако је Кавафи, видевши у варварима решење, иронично изокренуо величину цивилизације чију је славу наизглед опевао. Нама, који у погледу данас најјаче и преовлађујуће цивилизације словимо за последње варваре Европе, Кавафијева иронија може доћи као охрабрење. Или, ако смо нешто зрелији, као залог невеселе прибраности и прихватања онога што покаткад јесмо.
Кавафијеви варвари брзо су, по његовој смрти, постали део књижевног наслеђа на које су се други писци позивали. Можда понајбоље дело последњег нобеловца Џона Куција јесте управо његов роман истоименог наслова као и Гркова песма: Ишчекујући варваре. Јужноафрички писац Кавафијеву песму прозно наставља тамо где је она стала: на граничној постаји неке велике Царевине живот се из основа мења када се пронесе глас да стижу варвари. Али они који ће починити очекивана зверства нису варвари већ верни војници Царевине, који су ту пристигли да би заштитили вредности цивилизације коју заступају… То је иронија коју и Куци и Кавафи уписују у своје текстове као неку врсту литерарног вентила који спасоносно пољуљава односе цивилизације и варварства. Нама, који смо ту иронију протеклих година морали да проживимо, она не доноси олакшање.
Куци као да жели да каже како су надмоћне цивилизације немоћне да постоје без властите супротности – варварства, те себе неретко претварају управо у оно против чега се боре. Стога, као у роману, варваре покаткад треба пронаћи и тамо где их нема, и тако учврстити властити идентитет. А зло почињено у то име Куцијев притворно бестрасни и објективни литерарни стил огољава још више.
Па доиста, овако сагледани, јесу ли варвари данас икоме неопходни? Присетите се постоје ли код нас самих народи који говоре језиком који, као старим Грцима, наликује на блејање оваца? Колико нас верује у туђе варварство, а сопствено и не подозрева? Како год било, можда најпре треба поверовати у кавафијевску парафразу нашег песника Јована Христића:
«Варвари су варвари, и нису никакво решење.»

Вук Караџић - писмо кнезу Mилошу

Када је далеке 1832. године Вук Караџић написао своје најпознатије писмо кнезу Mилошу, знаменити српски писац оног доба није могао знати да ће оно обележити не само историју његовог времена већ и многе године које су после њега уследиле. Склоњен у Земун, Вук је писмо стварао у трену када би, како каже, најрадије "бежао из оваквог царства и народа српског", огорчен и разочаран што у Србији за њега нема правога места. Наиме, Вукови узалудни покушаји да од кнеза Mилоша начини просвећеног владара, некога попут Петра Великог, а да при том себи изгради положај какав би му – по учености, заслугама и бризи за српски народ – несумњиво припадао, неславно су пропали притиснути суморном истином о природи Mилошеве владавине. A оно што је Вук одавно разазнавао као њене најзнатније особине, преточено је у писмо које је у себи садржавало превратнички политички програм понуђен, ипак, једино самом Mилошу.

http://lh6.google.com/image/intercaffe/RfuNuA-O-9I/AAAAAAAAAG0/emnyClOrDx0/s800/vuk-karadzic.jpg

Садржина

Па шта је писало у том писму да га је, неписмени српски кнез, када су му га прочитали, у бесу поцепао. Вук је, напросто, приказао политичке прилике у Србији онаквим какве јесу, што значи да је Србију осликао као земљу у којој влада општа имовинска и лична несигурност, без добре управе и са чиновницима који не раде на општу корист. Што се тиче самог Mилоша, његово самовлашће и апсолутну моћ најбоље осликава следећа Вукова реченица:

Данас у Србији правитељства, у правоме смислу ове речи, нема никаквога, него сте цело правитељство ви сами: кад сте ви у Крагујевцу, и правитељство је у Крагујевцу; кад сте ви у Пожаревцу, и оно је у Пожаревцу; кад сте ви у Tопчидеру, и оно је у Tопчидеру; кад сте ви на путу, и оно је на путу; а да Ви сутра, сачувај Боже, умрете (које једном мора бити), умрло би и правитељство, па онда, ко би био јачи, онај и старији.

Своје замерке Вук је и даље ређао, али у тону који, како је веровао, не прелази границу после које нема повратка, њему у Србију и близу скута њеног првог човека, а Mилошу у разумну владавину засновану на закону. Jер то је оно што је Вук предлагао: доношење "конштитуције", то јест устава, укидање кулука и претешких намета, отварање школа и стипендирање најбољих ђака, једном речју – претварање Србије у земљу благостања, чиме се и власт онога који влада чини трајнијом. Кнез Mилош га, савим разумљиво, није послушао. Tек касније, притиснут невољама, присетио се Вукових речи.

Судбина

Историја овога писма брзо је измакла његовој замишљеној намери. Oд личне преписке, како је Вук хтео, писмо је постало најтраженији српски политички спис, који је своју славу дуговао пре свега љутњи с којом га је кнез Mилош примио. Да се српски владар није Аустрији и Русији тужио на Вука, због чега је по један примерак писма достављен и властима ових земаља, да није међу Србима разгласио Вукову дрскост и незахвалност, те су они хитали да прочитају шта је то кљасти писац написао, Вук би целу преписку приложио једино личном односу њих двојице. Томе у потврду говори и његова искрена жеља да се цела ствар заташка, због чега је тих година, и у крајњој немаштини, одбијао да се писмо, уз знатну новчану накнаду, коначно штампа. Доцније, у промењеним приликама, после Mилошевог пада, Вук је ово писмо ипак искористио како би се препоручио новим властима. Aли већ у том трену тај његов поступак био је мање део српске историје колико део историје једног карактера...

Oво је, укратко, судбина и садржај најславнијег писма у српској повесници. Пре неколико година једно слично али ипак јавно писмо, намењено тадашњем српском владару, потписала су двојица аутора. Jедан од њих због тога данас није жив. A дотични владар, коме су правитељства, као у Вуковом писму, путовала с њим куд год да је кренуо, спадао је у оне српске великаше који нису примили наук да свака владавина има свој век. Aко никако другачије, онда барем онако како је Вук Mилошу писао: „... а да Ви сутра, сачувај Боже, умрете (које једном мора бити)...“

То Вуково "које једном мора бити" јесте праведна, каткад закаснела иронија сваке власти.

Aли истовремено, на жалост, то је и иронија наших живота.

Prilozi za rečnik tranzicione Srbije

IDIOTI, KOMESARI I ORTACI

Komesar (nl. commissarius) - osoba kojoj je neki naredbodavac (naročito država) poverio naročitu dužnost; u NOB politički rukovodilac pojedinih jedinica

Idiotes (gr.) –1.adj. a) privatan posebni b) nevešt, neiskusan
2.subst. pojedinac, građanin ,plur.narod, opp.država
b)običan, privatan čovek, opp. dostojanstvenik, činovnik

Zamislimo sledeću situaciju: izvesni građanin, nevešt u pogledu snalaženja na domaćem terenu, poželi da se javi na nekakav konkurs. Pošalje uredno sva dokumenta, srećan što zadovoljava tražene uslove. Dok naš čovek, spokojan i pun nade da je budućnost počela, čeka rezultate, njegovi okretni konkurenti sa oskudnim sivijem i impresivnim telefonskim imenikom ne gube vreme, nego okreću sve Pere, Sneške i Žike koji bi mogli da budu povezani sa glavnim Mićom – rešavaju ljudi pitanje. Lobiraju, kako bi se reklo.

Ova banalna zgoda iz srpskog života promoviše tri grupe aktera – idiote, komesare i ortake.

Neiskusan građanin, koji nije shvatio da potrebne kvalifikacije nisu ono što se traži, već da su prioritetni prijateljsko-rođačko-stranački faktori, predstavlja idiota i u etimološkom i u srpskom smislu te reči. Privatan čovek, koji svoja prijateljstva (ili, moderno - kontakte) ne razvija po principu interesa, u Kantovo vreme zvao bi se moralan čovek. U globalizovanom delu planete, ovakvo lice možda ne bi moglo da ostvari munjevitu menadžersku karijeru ali bi svakako moglo dostojanstveno da živi obavljajući pristojan posao. U tranzicionoj Srbiji nultih godina takav čovek je gubitnik, slučaj za izbegavanje.

Termin komesar koristi se kao referenca na političkog rukovodioca u partizanskim jedinicama. Zadužen za ideologiju i moral. U Srbiji danas, to je večni partijski kadar na javnim funkcijama.Poseduje izuzetne veštine kombinatorike, predviđanja i telefoniranja. Pitanje svih pitanja za njega je - kadrovsko pitanje. Njegov prirodni neprijatelj nije stranački protivnik, već idiotes, građanin bez uticaja.Osobinu opstajanja u svim epohama, vlastima i režimima komesari definišu kao dokaz uspešnosti i bogatog iskustva u obavljanju poslova. Slobodan Jovanović piše 1964. iz dovoljno daleke Kanade:'On je dobar »laktaš« - izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualca.Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar.Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto »njegovo«. Iz te svoje tečevine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara.'
Komesari i idioti su krajnji tipovi, međusobno suprotstavljeni - ortaci su međuvrsta, inače najmasovnija. Radi se o mreži povezanih rođaka, prijatelja i naravno kumova. Ortačka logistička podrška nezamenjiva je u završavanju bilo kakvog posla. »Možeš li to da mi završiš?« i «Ja ću to da ti završim!« komunikacijske su lozinke ortačkog bratstva, jer u Srbiji svako može da počne neki posao, ali samo uz pomoć prijatelja to što ste počeli možete i da obavite. Ortački establišment otporan je na društvene i sistemske promene, transformiše se neverovatnom brzinom i uvek parazitira na aktuelnoj vlasti. Ipak, teško je aplaudirati jednom rukom – postojanje ortačke mreže ne bi imalo smisla bez postojanja korumpirane elite. »Jedan poluintelektualac, navodi S.Jovanović, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: »Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!«. Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.«
Ime pojave stare koliko i čovek - korupcija, potiče od latinske reči corruptio što znači pokvarenost, izopačenost, podmićivanje, potkupljivanje, razvrat.U jeziku srpskog života ova reč prevodi se i kao snalažljivost, uspešnost, umešnost. »Korupcionaš neće biti sasvim svestan tog fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu« -zaključuje Slobodan Jovanović u bolno aktuelnom tekstu starom najmanje četrdeset godina. Danas je korupcija, poput gostoprimstva, sastavni deo srpskog domaćeg vaspitanja: na pitanje šta će da studira, maturantkinja beogradske gimnazije i odličan učenik odgovara: »Neću na fakultet – završiću višu školu, zaposliću se u opštini, ali zato će moj papir da košta hiljadu i po evra!« Setite se ove cifre kada se za par godina budete poklonili pred mladom referentkinjom na šalteru za građevinske dozvole ili, recimo, poreska pitanja.
Komesari i ortaci su ljudi koji 'tajnu znaju' – sve se vrti oko kase ili čanka, kako kaže S. Jovanović.
Tehnologija prilaženja tom kazanu u kojem se krčkaju lova i moć je jednostavna, ali za sve u životu je potreban talenat. Za početak treba biti dobro obavešten – preporučljivo je biti na stalnoj telefonskoj liniji sa mrežom insajdera. Za trku ka kazanu neophodno je dobro poznavati udvoričke tehnike, a imati jak prezir prema podređenima i svim ljudima nekorisnim za ličnu promociju. Neformalna druženja (čitaj: kafana) sa osobama od koristi su nezamenjiva. Osim završavanja poslova i neposredne dobiti, ovako treniran 'laktaš' dugoročno napreduje na lestvici moći u ekonomiji razmene usluga… Detalji delovanja paralelnih centara moći oličenih u pašenozima, bratanicama, nameštenim mladoženjama i ambicioznim kućnim pomoćnicama mogu se naći kod Nušića, Sterije Popovića i donekle u aktuelnim tabloidima i sapunicama. Ipak, ovi maniri nisu srpski specijalitet (nikad brenda od nas!): ortaci drže celu planetu a svetska pitanja se verovatno takođe rešavaju uz neku šniclu i na dođem ti. Za Srbiju bi, inače, bio osvežavajuć i taj privid poštovanja pravila, ovde tako često pripisivan tzv. 'razvijenom' svetu.

Ima li običan gradjanin, idiotes, privatni čovek - pravo na život u Srbiji? Biti odbijen na konkursima nije naročito opasno po život. Biti redovno odbijan,tj nemati posao već je nešto opasnije. Ali, teško našem neveštom građaninu ako zaglavi u bolnici bez veze ili insajdera koji će ga voditi kroz neizvestan put lečenja –idiotes je u tom slučaju na ivici života i smrti. Jao onome koji ovde ozbiljno i doslovno shvati svoju i tuđu profesiju; professio znaci zanimanje, zanat, struka,ali i javno ispovedanje, javno priznavanje, zavetovanje.E pa to u Srbiji brate ne važi.Morate da znate čoveka ili ste načisto propali. Taj famozni čovek ujedno je i odgovor na fundamentalno pitanje domaćeg kvazi-javnog kvazi-života koje glasi:'Ko stoji iza njega/nje?' Ovo pitanje, 'odbeglo' sa partijskog sastanka ili savetovanja unutar mafijaške porodice, daje pravu dijagnozu srpskog stanja. Još je Srbija mlada, luda i nespremna za regulisano društvo, poštovanje zakona, dvadeset prvi vek i te stvari…

Privatni građanin, običan čovek, moraće u Srbiji privremeno da izumre –šta ćete, gde je tanko tu se kida…Situacija je složena i sada takvi naprosto nisu u trendu - privremeno će nestati sa scene, ali će se opet vratiti, kad se za to steknu uslovi. Na kraju, šta su pojedinačni životi prema, mereno milionima laktova, nezadrživom materijalnom napretku (komesarske) ljudske vrste!

VRT UŽIVANJA

Naslov originala

IL GIARDINO DELLE DELIZIE

VRT UŽIVANJA

Đačinta Karuzo

London, riblja pijaca. U utrobi jednog bakalara pronađena je glava mlade žene.
Slučajem se bavi Nikolas Hol, inspektor velegradske policije, ubeđen u vlastiti šarm
zavodnika.
Njegova pomoćnica Rebeka ga, međutim, mrzi.
Zbog toga se njihova istraga pretvara u prepirku koja ne isključuje i niske udarce.
Situacija se komplikuje kada njih dvoje nađu rukopis u kome se govori o dvostrukom odnosu između Alejte van de Merven, supruge flamanskog slikara Boša, i bogatog preobraćenog Jevrejina Jakoba de Almanžjana, Velikog učitelja Braće i sestara slobodnog duha.

Prateći taj trag, Nikolas i Rebeka otkrivaju nestvaran svet gde je jedan savremeni sledbenik Almanžjana spreman da ubije kako bi oživeo adamitsku jeres Velikog učitelja.

Đačinta Karuzo

VRT UŽIVANJA

S italijanskog prevela

Radmila Mandić

Ovaj roman je plod mašte. Svaka sličnost s istinitim događajima, mestima i osobama je čista slučajnost.

VRT UŽIVANJA

Od srca zahvaljujem Vitu Katalanu jer je verovao u ovaj roman od samog početka i Rafaeli Katalano na dragocenoj pomoći.

Als ich kan

Ovaj izraz na flamanskom dijalektu iz XV veka znači kako mogu. Bio je moto kojim je slikar Jan van Ajk potpisivao svoje slike.
1

Neko je napisao da čovek razmišlja o seksu na svaka dva minuta. Moj prosek mora da je veći, zato što mene seks opseda.
Ja sam onaj koga pametnjakovići određuju kao sex addicted,1 onaj ko se drogira seksom, jednom rečju onaj kome nikad nije dosta. Ujutro, kad se probudim, najpre pomislim s kim i gde ću da vodim ljubav tog dana. I, ako to ne uradim nekoliko dana, postajem nemoguć. Radio sam to svuda, po barovima Sohoa, po parkovima, u prevozu, ma gde da mi se javi želja. I na sve moguće načine.
Pa ipak, nije da nemam na šta da mislim, budući da sam londonski pajkan. Ja sam istražni inspektor velegradske policije. Kad bi kolege saznale za ovu moju opsednutost, pale bi sa stolice. Čak i ja ponekad s mukom prihvatam činjenicu da sam seksualni bolesnik ili, ako više volite, manijak. Ali privlačan manijak, jer iako sam prešao četrdesetu, još uvek sam atletske građe, imam gustu kestenjastu kosu, plave oči i rupicu na bradi koju žene smatraju neodoljivom.
U vreme događaja koje opisujem, zbog propalog braka, ponovo sam živeo sâm. Društvo mi, kao i uvek, nije nedostajalo. Istovremeno sam izlazio s tri žene a jedna od njih, Brenda, koja je bila frizerka u Ulici Rasel, isprobavala je frizure na sebi a onda ih ponavljala na mušterijama. Tada je imala jako kratku crnu kosu s nekoliko vatreno crvenih pramenova.
Tako mi je, kada sam u mrtvačnici video leš, na pamet najpre palo da mu je frizura po poslednjoj modi, ista kakvu je imala i Brenda. Ali reč leš nije odgovarajuća: to je bila samo glava. Uz to, nađena tog jutra u utrobi ribe, jednog ogromnog bakalara koji je težio četrdest četiri kilograma2 i bio dug metar i osamdeset. Pošto je bio ulovljen u Severnom moru, završio je na ribljoj tržnici u Bilingsgejtu kako bi ga isekli na filete.
Glava je izgledala netaknuta. Žena kojoj su je odsekli, nije mogla imati više od dvadeset godina.
Dok sam čekao dolazak službenog lekara, jedan veseli glas iza mojih leđa reče:
„Šta radi inspektor Nikolas Hol sam samcit?“
Okrenuh se a preda mnom je bila privlačna žena koju sam, avaj, dobro poznavao. Bila je najveća gnjavatorka zapadne hemisfere. Dženifer Logan, reporterka senzacionalističih novina, imala je samo jednu misiju u životu: da me u stopu prati. I ne samo iz profesionalnih razloga. Znalo se da je bila slaba prema meni.
Iako sam uvek napaljen, imao sam ipak jedno gvozdeno pravilo: nikad sa novinarkama, jer pripadaju soju koji izrazito mrzim, i nikad sa koleginicama, jer ne želim probleme u kancelariji. Mada, moram da priznam, ponekad bih veoma rado napravio neki izuzetak. Ali to je prilično zamršena priča i bolje ju je ostaviti za kasnije.
„Kako si uspela da uđeš?“, prasnuo sam razdraženo.
Tek u tom trenutku je ugledala glavu i kako je imala dobar ukus oseti se loše.
To sam iskoristio da je izguram iz sobe.
„Eto šta se dešava njuškalima“, rekoh.
U međuvremenu se pribrala. „Šta je ono bilo?“
„Ništa.“
Posmatrala me je i kao da sam joj odjednom postao odvratan.
„Do mojega, Nikolase! Na prljavom stolu mrtvačnice leži nečija glava a ti kažeš da nije ništa“, povika.
Osvrnuh se oko sebe zabrinuto da vidim posmatra li nas neko, zatim je uvukoh u jedan prazan ćošak hodnika.
„Dobro načulji uši, Dženifer“, zašištah. „Sad se okreni na petama, i vrati se odakle si došla. Čim se bude nešto znalo, bićeš prva obaveštena.“ Besno je pogledah i dodah: „Jesam li bio jasan?“
„Do mojega! Nisi uopšte. Ne možeš mi zabraniti da radim svoj posao. Moje pravo je da pitam sve što hoću.“
„Ne, draga moja, nije“, prekidoh je još jednim besnim pogledom. „Podsećam te da sam te upravo zatekao kako njuškaš u sobi za autopsije. Ne verujem da je tvoje, kako ga nazivaš, ’pravo’ da budeš tamo.“
„Došla sam tebe da tražim“, branila se ona.
S obzirom na osećanja koja je gajila prema meni, verovatno je govorila istinu.
„Pronašla si me. Sad, briši“, naredio sam joj.
Za to vreme se približio jedan goropadnik iz obezbeđenja.
„Problemi, gospodine?“
Pogledah Loganovu značajno. Ne bude li odmah izašla, prepustiću je goropadniku. Bila je gnjavatorka, ali ne i glupača. Shvatila je da nema potrebe da navaljuje i udalji se smrknutog pogleda.
Odahnuh s olakšanjem. Oslobodio sam je se, bar zasad. Vratih se u sobu za autopsije. Posle nekoliko trenutaka čuh vrata kako se ponovo otvaraju i neočekivano mi se ulepša dan. Žena koja me je izluđivala više od tri meseca, to jest od kada je podnarednik s kojim sam godinama radio otišao u penziju, a iz direkcije mi poslali upravo nju da ga zameni, dolazila mi je u susret.
Za mene, ona je bila posebna. Zvala se Rebeka Venston: dvadeset osam godina, visoka metar i osamdeset, duga plava kosa, oči boje lavande, sočna usta i telo koje mi je noću dolazilo u snove. Dušu bih dao da budem s njom, ali je postojao mali problem: nije me podnosila. A ja, pored toga što nisam sebi mogao da objasnim zbog čega, nikako nisam nalazio mira. Naši razgovori su bili ograničeni uvek i samo na posao.
„Dobar dan, gospodine“, reče svojim promuklim glasom, i kao uvek osetih kako mi se žmarci penju uz leđa.
Uzvratih joj pozdravom i potrudih se da je ne gledam previše upadljivo dok je prelazila salu i približavala se stolu gde se nalazila glava. Hodala je na poseban način, što je isticalo najznačajnije delove njenog tela.
Pažljivo osmotri glavu, zatim podiže pogled prema meni i osta u iščekivanju da je obavestim o činjenicama.
„Iskočila je iz utrobe jednog bakalara jutros na pijaci u Bilingsgejtu“, rekoh.
Nije reagovala, nastavi da me gleda.
Da ne pokažem ljutnju koju sam osećao videvši je tako ravnodušnu udaljih se od stola i dodadoh:
„Znamo samo da je bakalar ulovljen juče u Severnom moru. Agent Nikols pokušava da otkrije gde. Prema prvim rezultatima pregleda, deo tela ne odgovara nijednoj devojci koja je skoro nestala.“
U tom trenutku uđe doktor Ričards, patolog. Ispričah mu ono malo što sam znao i udaljih se od stola jer on nije voleo da obavlja svoj posao dok mu neko diše za vratom. I Rebeka se udalji.
Za sve vreme autopsije, salom je odjekivao samo Ričardsov glas. Beživotnim tonom objašnjavao je ono što je radio. Na kraju, evo ukratko rezultata tog celog mesarskog rada: belkinja, dvadesetih godina, sa kontaktnim sočivima, operisanog nosa, ubijena davljenjem a zatim joj je glava odrubljena električnom testerom. Smrt je nastupila pre najmanje tri dana.
„Ako je korišćena električna testera“, rekoh Rebeki, „moguće je da je i telo raskomadano i bačeno u more.“
Ona klimnu glavom bez reči.
„Da, moguće je“, upade doktor Ričards.
Ali pronaći delove tela biće isto što i tražiti iglu u plastu sena, pomislih obeshrabreno. Čak i ako uspemo da ustanovimo tačno mesto u moru gde je ulovljen bakalar, to neće značiti da je glavu baš tu i progutao. Ko zna koliki je put prešao bakalar posle svoje mrtvačke gozbe.
To rekoh doktoru Ričardsu.
On slegnu ramenima. „Jedino mogu da kažem da glava nije bila dugo u utrobi bakalara.“
„Znači da ju je mogao progutati nešto malo pre nego što je ulovljen?“
On odgovori da je to moguće. I dodade da je, pošto je bila odlično očuvana, sigurno dugo boravila u hladnim vodama.
Gore nego ikad, bio sam sve malodušniji. Glava je ostala tri dana u ledenom Severnom moru, koje ju je očuvalo, ali i odvuklo kilometrima.
Morao sam odmah da se vratim u kancelariju. Pre nego što krenuh, rekoh blagim glasom Rebeki da ostane do kraja autopsije.
To je bila moja mala osveta za njeno ledeno držanje: Rebeka nije podnosila autopsije, a ja sam po svaku cenu želeo da joj pronađem neku manu. Natčovečanski se upinjala da ne povrati. Obično sam je sklanjao dalje od mrtvačnice, ali kad sam iznerviran, a u ovom trenutku sam bio, mogu biti pravi gad. To mi je saopštio i njen pogled pre nego što sam napustio sobu.
Dobro, baš dobro, pomislio sam pucajući od zadovoljstva dok sam išao da izvučem svoj rover. Bar sam uspeo da zagrebem po njenoj ravnodušnosti.

April je već odmicao, a vreme je bilo februarsko. Pasja hladnoća. Da, priznao sam sebi dok sam vozio, pesnik je imao pravo, april je bio najokrutniji mesec. Okrutan kao Rebeka koja je, kada se vratila iz mrtvačnice, prema meni postala dvostruko ravnodušna.
Izgubio sam spisak erotskih maštarija koje bih želeo s njom da preinačim u stvarnost. Kad god bih je video, to je bilo jače od mene, misli bi mi išle samo u jednom pravcu: zamišljao sam da joj skidam deo po deo odeće i da je uvlačim u krevet gde...
„Gospodine, slušate li me? Rekla sam da je na početku Pont strita“, prenu me hladan Rebekin glas.
Bilo je rano popodne i prolazeći Belgrejviju mojim roverom, uputili smo se ka ordinaciji plastičnog hirurga koji je možda operisao nos jadnoj devojci čija je glava počivala u jednom od zamrzivača mrtvačnice.
Rebeka je predložila da ga posetimo, pošto joj je doktor Ričards objasnio da u Londonu taj oblik nosa, nazvan francuski, radi savršeno jedino Oliver Keri. Bio je plastični hirurg na glasu. Njemu su se obraćale dame iz visokog društva, glumice, poznate manekenke. Bio je i užasno skup što me, s izvesnom strepnjom, navelo na pitanje da devojka nije ćerka nekog bogataša. Međutim, nije bilo sumnjivih nestanaka iz džet-seta. Štaviše, istinu govoreći, nijedna od žena nestalih u poslednje vreme u Ujedinjenom Kraljevstvu nije izgledala kao naš slučaj. Dakle, ili je devojka nestala negde drugde, ili njen nestanak nije bio prijavljen.
Hirurgova ordinacija, kako je rekla Rebeka, nalazila se na početku Pont strita. Višespratnica je bila veoma otmena. Primila nas je uštogljena bolničarka i uvela u manji salon koji je ličio na budoar neke kurve.
„Kakav užas!“, uzviknuh pretrnuvši od pogleda na tigraste jastuke na divanu.
Rebeka napravi grimasu, kao da je htela da kaže da nismo tu zbog nameštaja.
Šteta, baš sam hteo da uzvratim, kad uđe doktor Keri.
„Morao sam da prekinem pregled“, reče osorno. „Nadam se da je razlog koji vas je doveo ovde više nego ozbiljan.“
Odmerih ga za trenutak ćutke. Bio je sićušan i punačak. Razočarao sam se, jer doktor Keri uopšte nije izgledao onako kako sam zamišljao da mora da izgleda poznati plastični hirurg.
Gurnuh mu pod nos fotografiju odsečene glave. „Procenite sami.“
Ostao je ravnodušan.
„Prepoznajete li je?“
Dugo je proučavao fotografiju. „Nisam baš siguran, ali bi mogla biti jedna devojka kojoj sam popravio nos pre izvesnog vremena.“
„Sećate li se njenog imena?“
„Ne, ali imam njene podatke u arhivi. Idem da ih uzmem.“
Izađe iz sobe i vrati se posle nekoliko minuta držeći u ruci karton pomenute pacijentkinje. Otvori ga i pruži mi seriju fotografija mlade žene s plavim očima i pomalo orlovskim nosem.
Rebeka, koja se bila približila da je pogleda, uzviknu:
„Ali plavuša je.“
Žena je u stvari imala dugu, veoma plavu kosu.
„Kosa se farba“, reče doktor Keri dodajući mi jedan list.
To su bili lični podaci: Džuli Bonam, dvadeset godina, nastanjena u Kolčesteru.
Pade mi na pamet da grad Kolčester nije bio mnogo udaljen od istočne obale Engleske, pa stoga ni od Severnog mora.
„Zašto mislite da je ona?“, rekoh vraćajući list doktoru.
On mi pruži drugu fotografiju. Na njoj je bila devojka s prćastim nosem. Džuli Bonam posle hirurške intervencije, nije bilo sumnje. Uporedih fotografiju sa fotografijom odsečene glave i morao sam priznati da je sličnost veoma velika. Ako je to bila ista žena, Džuli Bonam je skratila i ofarbala kosu.
A to je bilo nešto što mi je iskreno zvučalo čudno.
„Zašto se jedna devojka odriče svoje divne plave kose zbog banalnije boje kakva je crna?“, upitah gledajući požudnim pogledom Rebekinu bujnu grivu.
„Ne vole svi plavuše“, odgovori suvo doktor Keri.
Pozdravismo se s njim i vratismo se u kancelariju s kliničkim kartonom Džuli Bonam. Rebeka ga odmah odnese doktoru Ričardsu, u mrtvačnicu, da se uporede podaci.
Ja ostah u kancelariji da slušam izveštaj o podvizima agenta Nikolsa, koji je čitav dan uzaludno pokušavao da otkrije mesto gde je ulovljen bakalar.

„To je najstariji grad u zemlji“, rekoh dok smo ulazili u Kolčester. „Glavni grad Kelta još pre dolaska Rimljana. Danas svoju slavu duguje ružama i ostrigama, koje se gaje na ušću reke Koln.“
Rebeka, koja je sedela pored mene u roveru, zafrkta. Činilo se da joj nije po volji moje razmetanje učenošću, a meni se, pak, svidelo da je žacnem svojom pričom, pošto je to bio način da privučem njenu pažnju, pa sam nastavio hladnokrvno:
„Još su očuvane rimske zidine i zamak koji je napravio Viljem Osvajač. Tu su i ostaci prve avgustinske crkve u Engleskoj.“
„Put je onuda, gospodine“, prekide me pokazujući poprečnu ulicu
nadesno.
Išli smo ka kući Džuli Bonam, jer sada više nije bilo sumnje da je upravo ona bila predmet naše istrage. To je, po Rebekinim rečima, potvrdio i doktor Ričards, tako da sam odmah odlučio da otputujemo za Kolčester, mada je već bilo veče.
Iako grad nije bio mnogo udaljen od Londona, meni se put učinio veoma dug, budući da nisam mogao ubediti Rebeku da otvori usta. Sve vreme je sedela što je mogla dalje od mene, očiju uprtih u put.
Veoma lako nađosmo kuću Džuli Bonam. Otvori nam majka, i odmah beše jasno da nije uopšte sumnjala u surovi kraj svoje kćerke. Uvede nas u salon i uljudno nas ponudi čajem. Pošto odbismo, sede ispred nas zbunjeno se osmehujući. Stekao sam utisak da očekuje nešto kao neplaćenu kaznu, ili slično.
Iznenadi je moje pitanje gde joj je ćerka.
„U Francuskoj“, odgovori oklevajući. „Da se nije nešto desilo?“
Izbegoh pitanje. „Je li na odmoru?“
„Ne, zaboga“, uzviknu gospođa Bonam. „Džuli radi u inostranstvu.“
„Gde?“
„U Savoji. Ne sećam se imena mesta, ali zapisala sam adresu u beležnicu koju držim u kuhinji.“
Ustade i izađe iz sobe. Vrati se u sobu i pruži mi otvorenu svesku.
„Evo je“, reče gledajući me zabrinuto.
„Zašto je tražite? Je li u neprilici?“
Pisalo je: Le Šato Vert, Eks-le-Ben, Savoja, Francuska.
„Kojim poslom se bavi vaša kćerka?“
„Konobarica je.“
Pokazah adresu: „Je li to hotel?“
Žena odmahnu glavom. „Hoćete li mi reći šta se dešava?“, reče skljokavši se u fotelju.
Nisam više mogao dalje da odlažem i pomirio sam se s tim da moram obaviti najbolniji deo svog zanata, saopštiti rođacima da je njihov najbliži ubijen.
Gospođa Bonan je veoma loše primila vest. Malo je falilo da se onesvesti i da nije bilo Rebeke, bio bih u velikoj neprilici. Očajne žene i žene u suzama nisu moja specijalnost. Okuju me. Nikad ne znam šta da uradim i na kraju neizostavno uradim ono što najmanje priliči trenutku.
Međutim, Rebekina umešnost je došla do izražaja. Uvek je uspevala da kaže i uradi pravu stvar, čak i u najtežim okolnostima, a to su rođaci umeli da cene. Ova, nazovimo je tako, osećajnost me je čudila, jer je opovrgavala moj doživljaj Rebeke kao nečovečne. Istovremeno me je veoma nervirala, jer je mogla da posluži kao dokaz da je ona bila nečovečna samo prema meni.
Ipak, kroz suze i klonuća, priča o Džuli Bonam izašla je na videlo. Devojka je bila jedinica. Otac veterinar, umro je pre nekoliko godina, ostavljajući porodicu u ozbiljnim imovinskim teškoćama. Plata gospođe Bonam, inače knjigovođe u firmi koja se bavila uvozom i izvozom, jedva je doticala da njih dve ne umru od gladi. Džuli je tako napustila studije i počela da pohađa hotelijersku školu. Na kraju, našla je posao u Londonu preko poslovnice koja je obezbeđivala stručno osoblje za važne ličnosti. Radila je po mnogim kućama, sve dok joj pre šest meseci nije stigala ponuda da radi u inostranstvu kod Lika Šarua, francuskog pisca koji je živeo u zamku iznad živopisnog jezera u Savoji.
„Kad ste se poslednji put čuli sa ćerkom?“, upitah čim se gospođa malo povratila.
„Pre nedelju dana. Ona me je zvala.“
„Je l’ imala mobilni?“
„Moja ćerka je bila ubeđeni ekologista. Smatrala je da su električna polja štetna po zdravlje, pa nije htela da kupi mobilni telefon. Obično je telefonirala s posla, ali poslednji put je zvala iz telefonske govornice, jer se nalazila u zemlji zbog neke narudžbine. Bila je dobro. Pričale smo o svemu i svačemu. Ne čini mi se da je bilo problema“, zaključi brišući oči.
Pitao sam se zašto pisac, Lik Šaru, nije prijavio Džulin nestanak. Nije uvek mogao biti u toku, očigledno, jer se moglo desiti da je devojka otišla na odmor a potom nestala.
Izložio sam svoju tezu gospođi Bonam.
„Ništa ne znam o tome. Da je imala nameru da uzme odmor, sigurna sam da bi mi to rekla. Jeste li razgovarali s Janom? Možda on nešto zna.“
Pogledah je iznenađeno. „Ko je Jan?“
„Njen mladić.“
Gospođa nam ispriča da on živi u Londonu i da je i on bio deo osoblja kod Simpsonsa, poslovnice za koju je Džuli radila.
„Od kada se viđaju?“, upitah.
„Ima skoro godinu dana. Bili su veoma zaljubljeni jedno u drugo. On radi van Londona, ali čim ima neki slobodan vikend trči kod Džuli.“
To me je navelo da se zapitam može li jedan konobar, makar služio i bogataše, da zarađuje toliko da svaki čas putuje u Francusku.
„Kako to da vam je kćerka operisala nos?“
Gospođa napravi grimasu. „To je bilo iznenađenje čak i za mene. Džuli nikad nije pokazala da ima kompleks zbog nosa. Istina je, njen je bio malo orlovski, ali nije bio ružan. Kad mi je rekla za operaciju, prošlog leta, potresla sam se, ali nisam uspela da je odvratim od toga. Posle operacije je prihvatila posao u Francuskoj.“
„Doktor Keri je jedan od najboljih hirurga u Londonu, odnosno jedan od najskupljih. Kako je Džuli uspela da plati operaciju?“
Gospođa je oklevala. „I sama sm se to pitala. Ali mi je rekla da se ne brinem. Neko joj je pozajmio novac.“
„Ko?“
„To nije htela da mi kaže.“
„Možda njen dečko“, predložih. „Ili neka prijateljica.“
Ona odmahnu glavom. „Nemam nikakvu ideju. Nikada mi nije pričala o svojim prijateljstvima.“ Zatim htede još nešto da doda, ali se zaustavi.
Rekao sam joj da nastavi.
„Džuli je bila zaljubljenik u internet. Verujem da je tako sklapala prijateljstva s mnogim osobama.“
„Koji računar je imala?“, upita Rebeka.
Rebeka se malo uplitala za vreme ispitivanja. Više je volela da ja postavljam pitanja, ali kako je istupila s pitanjem u vezi s računarom ostao sam po strani, jer ona je u istražnom timu bila stručnjak za informatiku.
„Neki leptop“, odgovori gospođa Bonam.
„Znate li marku i model?“
„Ne, žao mi je.“
„Kad ga je kupila?“
„Ne sećam se.“
„U Kolčesteru?“
„Ne, mislim da ga je kupila u Londonu.“
Rebeka se predala. Rekoh sebi da treba da potražim taj računar, zatim promenih temu.
„Vaša kćerka je nosila sočiva. Je li bila kratkovida?“
„Da, stavila je sočiva posle plastične operacije nosa. Govorila je da je naočare čine ružnom.“
„I crna kosa je doprinosila toj promeni izgleda?“
Gospođa Bonam razrogači oči. „Šta ste rekli?“
„Vaša kćerka je skratila kosu i ofarbala je u crno sa plamenocrvenim pramenovima.“
Ostala je bez daha. „Njena divna plava kosa“, promrmlja i ponovo briznu u plač.

Simpsons, poslovnica koja je džet-setu obezbeđivala uslužno osoblje nalazila se u kvartu Mejfer. Sledećeg jutra sretoh vlasnika, gospođu Blis.
Imala je oko pedeset godina. Visoka i mršava kao čačkalica, nosila je firmiranu garderobu i govorila prefinjenim naglaskom visoke klase.
Ukratko sam je obavestio o smrti Džuli Bonam.
Nekoliko trenutaka je ćutala, kao da je pokušavala da prihvati novost.
„Žao mi je“, reče zatim uzdahnuvši. „Ta jadna devojka je zaista imala užasan kraj.“
„Otkada niste imali vesti o njoj?“
„Otkako je dala otkaz.“
Bio sam iznenađen. „Hoćete da kažete da Džuli Bonam više nije radila za Simpsons?“
„Upravo tako. Dala je otkaz prošlog leta. Veoma mi je bilo žao što sam je izgubila. Bila je odličan radnik. Predstavljala se dobro, svojski je radila, i nije stvarala nevolje.“
„Kada je otišla?“
„Prvih dana jula. Ne sećam se tačno dana, ali mogu proveriti.“
Tako, računao sam, dala je otkaz pre nego što je operisala nos.
„Zašto je otišla?“
„Rekla je da je našla odličan posao u Francuskoj.“
„Gde?“
„Kod jednog pisca, ako se dobro sećam.“
„Kako ga je pronašla?“
Gospođa Blis se osmehnu. „Nisam sigurna, ali mislim da joj ga je pronašao Jan.“
„Ko je Jan?“
To sam znao, ali sam bio radoznao da čujem odgovor od gospođe Blis. Po tome kako se osmehnula očekivao sam nova iznenađenja. I zaista, eto ih.
„Jan Haselhof je mladić s kojim je Džuli izlazila.“
„Po imenu se čini da je stranac.“
„Holanđanin je. I on je radio ovde. Njihova ljubav, da se tako izrazim, buknula je kod Simpsonsa.“
„Zašto ’je radio’? Je li dao otkaz?“
Gospođa Blis uzdahnu. „Da, zajedno s Džuli.“
„Nećete valjda da mi kažete da je i on primljen u službu kod francuskog pisca?“
„Ne, Jan sada radi u Saseksu, na imanju Dejvida Torkveja.“
Dejvid Torkvej je bio poznati američki režiser, ali je godinama živeo u Engleskoj. Režirao je petnaestak filmova i primio dva Oskara. Nesumnjivo je bio odličan, ali je svoju slavu dugovao pre svega tome što je živeo zatvoreno, odbijajući svaku vezu sa spoljnim svetom. Retko se fotografisao, tako da njegovi vršnjaci, sada kada je prešao pedesetu, i ne znaju kako izgleda. Snimanje njegovih filmova bilo je zatvoreno za javnost. Oduvek je radio sa istom trupom koja se obavezala ugovorom da neće objavljivati ništa o njemu.
Pomislih kako bi ista gvozdena pravila trebalo da važe i za osoblje u njegovoj službi. Dejvid Torkvej, opsednut svojom potrebom za privatnošću, sigurno ne bi uzeo prvog koji naiđe. Možda je bilo lakše dobiti posao u Bakingamskoj palati nego u njegovoj kući.
To rekoh i gospođi Blis, koja se složila sa mnom.
„Pitala sam ga šta je uradio da dobije posao, ali nije hteo da mi objašnjava. Rekao je samo da je imao mnogo sreće.“
„Zašto smatrate da je Jan pomogao Džuli da nađe novi posao?“
„Devojka nije bila preduzimljiv tip. Da se razumemo, uvek je neko morao da je kuraži. Ne vidim je kako joj pada na pamet da traži neki drugi posao, daje otkaz i putuje za Francusku bez ičije pomoći. A ko bi joj pomogao ako ne Jan?“
„Jeste li znali da je Džuli promenila izgled?“
Gospođa Blis me upitno pogleda.
„Operisala je nos, stavila kontaktna sočiva i ofarbala kosu u crno“, objasnih.
Gospođa Blis odmahnu glavom. „Čak i u tome vidim Janovu šapu. Sama, Džuli ne bi nikad imala hrabrosti da uradi nešto slično.“

U kancelariji me je Rebeka obavestila kako je protekao njen telefonski razgovor s Likom Šaruom. Tražio sam da ga ona pronađe, pošto je govorila francuski mnogo bolje od mene.
„Ne zna ništa o Džulinom nestanku. Ili barem, tako tvrdi. Devojka je tražila nedelju dana godišnjeg odmora, jer joj se majka ozbiljno razbolela, i izgleda da se, a to je bilo pre šest dana, tj. u subotu dvadeset prvog aprila, vratila u London. Trebalo bi da nastavi sa radom prekosutra.“
Napravi pauzu. Zatim dodade:
„Proverila sam s avionskom kompanijom. Ime Džuli Bonam se pojavljuje na listi putnika Svis era na jutarnjem letu Ženeva–London 21. aprila.“
Dok je govorila, Rebeka je uperila pogled u zid iza mojih leđa, i ni zbog čega na svetu ga ne bi skrenula, a kamoli da bi srela moj. Za inat, ja sam pak netremice gledao u njene sise. Često se dešavalo da smo zapadali u slične sukobe i, nerado priznajem, ona je gotovo uvek pobeđivala, jer je bila sposobna da satima izbegava moj pogled.
Zazvonio je telefon. Ne skidajući pogled s njenih grudi, podigao sam slušalicu i agent Nikols mi je saopštio da su bakalara koji je progutao glavu Džuli Bonam ulovili kraj škotske obale.
„Gde?“, upitah začuđen. Šta je devojka radila u Škotskoj?
„U blizini Danbara“, odgovori Nikols.
Instinktivno sam pogledao geografsku kartu okačenu na zidu, da bih proverio gde je Danbar. U Severnom moru, nedaleko od Edinburga.
Naredih Nikolsu da odmah ode tamo. Džuli Bonan se u nekoliko navrata čudno ponela: nije rekla majci da je prekinula radni odnos u poslovnici Simpsons, operaciju nosa platila je novcem nepoznatog porekla, radikalno je izmenila svoj izgled, preselila se u Francusku i pre nedelju dana, pod izgovorom da joj je majka bolesna, vratila se u Englesku. Ali mora da je ubijena nekoliko dana po odlasku, jer je zvanični lekar utvrdio da je smrt nastupila tri dana pre nego što su pronašli njenu glavu, 26. aprila. Dakle, devojka je umrla 23. aprila. Veoma je bitno da Nikols otkrije kako i kada je stigla u Škotsku, šta je radila, koga je videla, a pre svega, zašto je tamo otišla.
Pogledao sam Rebeku, a ona je skrenula svoj pogled sa zida na pod.
U sobi nasta muk.
„Lik Šaru pita šta treba da radi s ličnim stvarima Džuli Bonam“, reče iznenada Rebeka.
„Daće ih meni čim stignem tamo.“
Ona naglo podiže glavu i pogleda me.
„Idete u Francusku?“, upita iznenađeno.
„Neću pre nego što razmenim dve reči s Janom Haselhofom. Vi pokušajte, u međuvremenu, da otkrijete gde je otišla Džuli Bonam pošto je avion na liniji Ženeva–London.“

2

Imanje Dejvida Torkveja je izgledalo kao da je izašlo iz knjige Džejn Ostin. Zelene livade, na kojima su pasla stada ovaca, stogodišnje javorove šume, jezerce i ogromna kuća iz XVIII veka koja se u njemu ogledala.
Naravno, mere obezbeđenja su bile ogromne, kao što se uostalom i očekivalo, imajući u vidu strahove američkog režisera. Otputovao sam za Saseks odmah posle ručka, skupa s Rebekom. Odmicali smo u tišini, ali ovoga puta nisam na to obraćao pažnju, jer sam bio obuzet svojim mislima.
Bio sam zabrinut jer je štampa otkrila slučaj odsečene glave i bacila se na njega kao čopor gladnih hijena. Pre svih, Dženifer Logan mi je bila za petama i nije me ostavljala. Morao sam da upotrebim svu svoju umešnost da joj umaknem. Nisam hteo da ime Torkvej uopšte poveže sa slučajem, pogotovo što je štampa vrebala ma kakav događaj u vezi s njim, pa sam izbegavao da hranim novim temama one lešinare od novinara.
Primio nas je šef obezbeđenja, saslušao je naš zahtev i uputio nas na domaćicu. Žena je bila sve drugo samo ne domaćica. I Rebeka je imala isti utisak kao i ja, jer mi je uputila pogled koji je sve govorio.
Visoka, duge crne kose i sa zadnjicom kao iz bajke, bila je utegnuta u tesnu kratku crvenu haljinu bez rukava.
Na takve stvari moje telo neizostavno reaguje.
Tako, trudeći se da držim pod kontrolom napetost koju sam osećao u preponama, počeh da izigravam budalu pred njom, dok se Rebeka sa izrazom gađenja udaljila od nas kao da smo dve bubašvabe.
Posle razmene blistavih osmeha i značajnih pogleda, pređosmo na stvar.
„Ne verujem da je u redu da uznemiravamo gospodina Torkveja zbog jedne takve stvari“, reče domaćica po imenu Patriša Hojl. „On se odmara. Uostalom, ne bi ni umeo da odgovori na vaša pitanja, inspektore, jer ne zna imena svog osoblja. Ja sam ta koja brine o tome“, zaključi uz još jedan blistavi osmeh.
Požurih da joj odgovorim. „Ali ja neću da razgovaram s gospodinom Torkvejem. Došao sam zbog Jana Haselhofa. On je jedan od vaših konobara.“
Patriša Hojl se opet osmehnu. „Upravo tako. Gospodin Torkvej ne zna ništa o ovome. Ja sam ta koja je prijavila nestanak.“
Rebeka se opet primače, i ja trenutno zaboravih erotske misli koje su mi se vrzmale po glavi.
„Objasnite to bolje“, rekoh ozbiljno.
„Pre nedelju dana, 21. aprila, Jan Haselhof je izašao jer je imao slobodan dan i nije se više vratio. U početku sam mislila da je reč o nepromišljenom postupku. Možda se bio napio u varoši i negde zaspao. Poslala sam nekog da ga potraži, ali bez uspeha. Niko ga nije video. Pričekala sam dva dana, a onda sam otišla u policiju, jer se Jan udaljio ne ponevši ništa sa sobom. Dokumenta, novac i lične stvari su u njegovoj sobi.“
Samo bi idiot mogao smatrati slučajnošću činjenicu da je Jan Haselhof nestao istog dana kad i Džuli Bonam. Odmah sam se uznemirio. Je li postojao još jedan leš negde u komadima? Ili je pak, a to je bila pretpostavka koja mi se činila verovatnijom, Jan Haselhof ubio Džuli Bonam i sada se krije ko zna gde?
„Jesu li počeli da ga traže?“, upitah.
Žena napravi grimasu. „Agent se ograničio na to da zabeleži moju prijavu nestanka. Rekao je da se možda ne treba brinuti. Jan je stranac. Možda se vratio kući. Objasnila sam agentu da mi je to izgledalo malo verovatno pošto su mu dokumenta ostala ovde. Srećom, sada ćete se o tome pobrinuti vi jer, da budem iskrena, nemam mnogo poverenja u lokalnu policiju. Ako dođete u njegovu sobu, pokazaću vam Janove stvari.“
Sledili smo je do poslednjeg sprata u kući, gde je bila smeštena posluga. Soba Jana Haselhofa, iako mala, bila je prijatna. Praktično nije odneo ništa, čak ni novčanik koji je ostao na komodi s novcem i dokumentima unutra.
Otvorih pasoš. Jan Haselhof je bio rođen 25. novembra 1980. u Hertogenbošu, u Holandiji. Imao je, dakle, dvadeset tri godine, dve više od Džuli Bonam.
„Jeste li upoznali njegovu devojku?“, upitah domaćicu.
„Nisam ni znala da je ima. Privatni život posluge me ne interesuje.“
„Ne znate ni ima li rođaka ili prijatelja?“
Ona odmahnu glavom.
„Od kada radi ovde?“
„Od prošlog leta.“
„Kako je primljen?“
„Jedan naš konobar je dao otkaz i da bih ga zamenila obratila sam se specijalizovanoj poslovnici.“
„Kojoj?“
Reče mi ime poslovnice u Londonu i objasni mi da je u nju Torkvej imao poverenja.
„Dali su mi listu sa imenima“, dodade. „Na kraju razgovora odabrala sam Jana, jer mi je izgledao najpogodniji za to radno mesto. Obrazovan, govorio je lepo i znao je da obavlja besprekorno svoje zadatke. Povrh svega i lepo je izgledao, što u ovom poslu ne šteti.“
To je bilo tačno. Zapazio sam na fotografiji na pasošu. Jan Haselhof je izgledao kao anđeo: imao je plave uvojke i oči boje neba.
„Šta je tačno radio?“
„Služio je za stolom. Gospodin Torkvej je mnogo zahtevan. Ne prašta greške.“
„Šta mislite da mu se desilo?“
Patriša Hojl slegnu ramenima. „Nemam ama baš nikakvu ideju. Može se reći da ga čak nisam ni poznavala. Samo smo pričali o poslu.“
„Je l’ se s nekim od posluge sprijateljio?“
„Pretpostavljam s Polom, drugim konobarom koji je služio za stolom. “
„Možemo li da razgovaramo s njim?“
„Odmah ću ga pozvati.“
Čim je domaćica izašla, dadoh znak Rebeki da se približi.
„Pretražimo sobu. Vi se pozabavite ormanom. Ja ću misliti na komodu.“
Navukli smo rukavice i radili smo u tišini, pokušavajući da što bolje iskoristimo malo vremena koje smo imali na raspolaganju.
Pronašli smo računar upravo kad su u hodniku odjeknule šiljate potpetice Patriše Hojl. Leptop firme Epl, noviji model, objasnila je Rebeka, koja ga je uzela na čuvanje.
Jan Haselhof ga je držao u jednom rancu zajedno s nekim papirima, koji nisu bili od velike važnosti. Ništa drugo nije bilo sumnjivo: odeća, toaletni pribor, nekoliko džepnih knjiga, uglavnom krimići na jeziku koji mora da je bio holandski.
Domaćica uđe zajedno sa mršavim momkom koščatog lica.
„Ovo je Pol“, predstavi ga.
On učtivo otpozdravi i stade da nas gleda podozrivo.
„Jeste li prijatelj Jana Haselhofa?“, upitah posmatrajući ga.
„Ne baš“, odgovori. „Razgovarali smo nekoliko puta, jer radimo zajedno. Ali ništa više od toga.“
„Znate li gde je otišao?“
Pol odmahnu glavom.
„Kad ste ga videli poslednji put?“
„Veče pre nego što je nestao. Pre odlaska u krevet popili smo zajedno po pivo u sali za poslugu.“
„Sećate li se o čemu ste razgovarali?“
Pol razmisli nekoliko trenutaka. „O uobiočajenim stvarima: poslu, bilijaru, sportu.“
„O bilijaru?“
„Jan je izvanredan igrač. Često se kladimo i on uvek pobeđuje.“
„Gospodin Torkvej ima nekoliko stolova za bilijar“, upade Patriša Hojl. To je njegova strast“, objasni smejući se. „Namestio je jedan za poslugu.“
Ma kako je ljubazan, pomislih iznerviran. Sve sam više mrzeo američkog režisera, nije uopšte bio u mojoj milosti. Mogao bih mirne duše odmah da priznam: Amerikanci mi se ne sviđaju, naročito oni prepuni para što su nagrnuli u Britaniju s namerom da sve pokupuju.
„Tako znači, igrali ste bilijar“, ponovih gledajući Pola. „A o čemu ste razgovarali između udaraca?“
„Nismo razgovarali.“
Namrštih se. „Niste razgovarali?“
Pol se nasmeja. „Za Jana bilijar je ritual. Ništa nije smelo da ometa partiju.“
„Pomalo dosadno, ne mislite li?“
„Navikao sam. A zatim, Jan je jedini koji voli da igra bilijar.“
„Je l’ vam ikada spomenuo Džuli Bonam?“
Malo je razmislio.„Ne“, reče zatim. „Čini mi se da nije. Ko je to?“
„Njegova devojka.“
Bio je veoma iznenađen. „Nisam znao da je imao devojku.“
„Nije vam nikad pričao o ženama?“
Na licu mu se pojavi izraz začuđenosti.
„Onda?“, navalio sam jer nisam dobio odgovor.
Duboko uzdahnu. „Zaista sam uvek mislio da je homoseksualac.“
Domaćica se uznemiri. Ona i Pol se pogledaše. Verovatno je bila zabrinuta za dobro ime kuće. Ako bude ogovaranja, ili što je gore, da neki član posluge ispadne umešan u neki seksualni skandal, Torkvej joj to neće oprostiti i okriviće je.
„Zašto ste mislili da je Jan Haselhof homoseksualac?“
Pol je sada bio zbunjen. „Možda sam pogrešio. Nema dokaza da jeste. Nikad ništa nije rekao ili učinio nešto što bi moglo...“
Prekide i zagleda se u vrh cipela.
„Ali vi ste imali utisak“, navaljivao sam.
Kratko me pogleda. „Možda me je njegov izgled zaveo.“
Otvorih pasoš i pokazah fotografiju Jana Haselhofa.
„Hoćete da kažete da ima nešto ženstveno?“
On potvrdno klimnu glavom.
Domaćica stisnu usne, iznervirana. Pol će se loše provesti kada odemo.
„Šta je radio Jan kada je imao slobodan dan?“, upitah okrećući se oboma.
Domaćica reče da to ne zna.
„A vi?“, upitah Pola.
„Nije o tome pričao, ali verujem da je išao u selo.“
„Da radi – šta?“
On slegnu ramenima. „To ne znam“, odgovori odsečno.
Možda to zaista nije znao, ali cela priča mi je izgledala sve čudnija. Pa ipak, poslao bih nekoga u selo sa fotografijom Jan Haselhofa. Ako je tamo odlazio kad nije bio na poslu, neko ga je morao primetiti.
„Haselhof je Holanđanin“, rekoh. „Gde živi njegova porodica, ovde ili u Holandiji?“
„Koliko ja o tome znam“, odgovori Pol, „održavao je vezu samo sa jednim bratom koji je u Holandiji. Često ga je zvao. Ne bih rekao da neko od njegovih rođaka živi u Engleskoj.“
„Ni meni nije nikad nešto slično pomenuo“, dodade Patriša Hojl.
„Šta je bilo s njegovim mobilnim?“
Primetio sam da ga nije bilo među njegovim ličnim stvarima.
Domaćica uzdahnu. „Prema ugovoru osoblje ne može posedovati mobilne telefone sve dok radi za gospodina Torkveja.“
Bilo je nestvarno. Pravila koja je režiser odredio bila su dostojna jednog zatvora sa najvećim obezbeđenjem.
Da uštedim vreme odlučih da odmah odnesem novčanik i leptop. Nestanak Jana Haselhofa je bio u nadležnosti policije iz Saseksa, ali s obzirom na njegovu umešanost
u zločin Bonam, namah je prešao u ruke policije iz Londona.
Pošto sam sredio stvari sa lokalnom policijom, zatražih posredovanje istražnog tima za pretres Haselhofove sobe. Nisam želeo ništa da propustim jer sam imao sve jasniji osećaj da je Holanđanin odveo negde svoju devojku.
Kad smo se vratili u London, Rebeka se zatvori u svoju kancelariju sa računarom.
Ja pak obavih neka istraživanja u vezi s momkom.
Zahvaljujući Interpolu, rekonstruisao sam veliki deo njegovog života. Bio je rođen u Hertogenbošu, zvanom još Boa-Le-Dik, u holandskoj oblasti Brabant, gradu slavnom po tome što je rodno mesto slikara Hijeronimusa Boša. Otac i majka su nastradali u jednoj drumskoj nesreći kad je on još bio odojče. Podigla ga je tetka. Imao je i brata starijeg od njega sedamnaest godina, kojemu je holandska policija pokušavala da uđe u trag.
Jan je napustio Holandiju pre pet godina i preselio se u London. Pohađao je jednu hotelijersku školu, a zatim su ga primili preko poslovnice Simpsons kao konobara u kući jednog čuvenog advokata. Napustio je to mesto da bi otišao u službu kod Torkveja. U Londonu je stanovao zajedno sa momkom, koji je takođe bio zaposlen kod Simpsonsa.
Dok sam beležio adresu, uđe Rebeka. Bio je dovoljan pogled da shvatim da je nešto već pronašla.
„Gospodine, pogledajte ovde.“
Uzbuđenje joj je čak i glas ublažilo, pa nije više imao metalan zvuk kao obično. Ili, tačnije, kad se meni obraćala.
Uzeh listove koje mi je pružila pokušavajući da ne zagledam njeno telo, tog dana manje pokriveno nego obično.
Rebeka je u kancelariji nosila široke pantalone i kardigan koji joj je dosezao do pola butina. Nikad je nisam video u suknji, niti u pripijenoj garderobi, dekolteu ili u nečem elegantnom. Oblačila se kako mislim da se oblači žena vojnik kad ima slobodan izlaz. Možda lezbijka. Eh, da, ova sumnja me je obuzimala. I ne samo zato što nije nosila suknje i što je suzbijala svoju ženstvenost. Ponekad sam u njoj zapažao neku mržnju prema muškarcima, pa bi me prožela jeza.
Naravno, ja sam to što jesam. Ako još postoje feministkinje staviće me na lomaču. Ali Rebekin prezir nije bio usmeren samo na mene. Bio je više uopšten, kao da se odnosio na celi muški rod. Zbog toga sam mislio da je lezbijka, i svaki put kad sam na to mislio maštao sam ponešto. Viđao sam je golu na krevetu zajedno s nekom drugom ženom, a onda sam video i sebe među njima.
„Onda?“, trgnu me Rebekin glas.
Opet pogledah njeno telo. Skinula je kardigan i ostala u košulji. Mogao sam videti njene okrugle kukove, uzan struk, grudi koje su bile stisnute hrapavim pamukom košulje.
„To je Haselhofova elektronska pošta“, nastavi ona. „Neke poruke su šifrovane.“
U stvari, bile su napisane na nekom jeziku koji je morao biti silom prilika ključ, jer nije imalo smisla.
„Sa vašom dozvolom htela bih da odnesem kući računar. Sigurna sam da ću uspeti da ih dešifrujem. Makar radila celu noć.“
Uzdahnuo sam dok sam s tugom razmišljao kako bi Rebeka mogla daleko prijatnije provesti noć umesto što će sedeti ispred glupavog računara.

Nasuprot tome, moja noć je obećavala da će biti prilično uzbudljiva. Imao sam sastanak s Brendom, frizerkom. Prošle su dve noći a da nisam upražnjavao seks. Jedva sam čekao da je zagrlim.
Vratih se kući dobro raspoložen. Tuš, piće, a onda trkom do Brende.
U stanu se osećao jak miris ustajalosti. Poslednjih dana sam tu malo boravio. Žena koja čisti je bila bolesna a ja sam, da ne bih prljao, išao u restoran.
Plave Amandine oči su me gledale kad sam ušao u sobu da se presvučem. Bio sam je tu gurnuo ne misleći da je bila dobra ideja što sam je kupio. To sam uradio u ljutnji, ali sada sam se kajao. Štaviše, stideo sam se.
Amanda je moja lutka. Znam kad se tako kaže da ružno zvuči, ali ona ipak nije neka obična lutka na naduvavanje. To je skoro umetničko delo. Ručno pravljena, prema ukusu klijenta, kakav sam ja. Naime, lično sam izabrao visinu, širinu kukova, boju kože i očiju, vrstu šminke, dužinu noktiju i kose i čak mere trougla pubičnih dlaka.
Amanda ima težinu kao prava žena, ima mirišljavu kožu i kosu meku kao svila. Poseduju je umetnici i kolekcionari umetnina. U Holivudu je koriste za manje uloge. Može se naručiti samo preko interneta. Osnovna cena je 5.249 dolara, ali bolje je platiti malo više za lične potrebe jer, ako pošaljete sliku proizvođaču, jednoj kalifornijskoj firmi, dobija se zadovoljavajuća kopija sopstvene idealne žene.
To sam i ja uradio. Posle nekoliko nedelja isporučili su mi na kuću paket sa zanosnom plavušom. Naravno, plavuša od silikona, ali kad sam je postavio da sedi u salonu, imao sam utisak da je preda mnom Rebeka.
Da, bio sam poslao proizvođaču njenu sliku. Kada bi otkrila da sam je iskoristio kao model za lutku, nikada mi to ne bi oprostila. A i ja nisam bio ponosan na to što sam učinio iz inata, jednom kada je ona bila posebno hladna prema meni. Od svog prijatelja sam čuo priču o ovim lutkama i rekao sebi: a što da ne? To je način da imam Rebeku. Nestrpljivo sam čekao, ali kad sam je izvukao iz kutije, i kad je splasnulo oduševljenje zbog neobične sličnosti sa originalom, shvatio sam da sam pogrešio.
Što se tiče seksa, nije ostalo mnogo toga što još nisam probao, ali plastična kopija Rebeke me je ostavila ravnodušnim. Tako sam stavio Amandu (to je ime koje je lutki dao proizvođač) u sobicu koju koristim kao svlačionicu. Pre ili kasnije moraću da donesem odluku o njenoj sudbini, ali je svakog dana odlažem.
Te večeri, kad sam stigao kući, Brenda mi saopšti da treba da idemo na zabavu. Ta vest me iznervira. Imao sam sasvim druge planove na umu. Pa ipak, pretvarao sam se da je u redu. Bila je to zabava fetišista i kad sam to otkrio, još sam se više uzrujao.
O fetišistima nema šta da se kaže. Nekoliko puta sam bio na sličnim zabavama, ali ih ne volim, jer mi izgleda sve namešteno po unapred određenom scenariju.
Veče sa frizerkom nije se odvijalo po mome planu, ali skoro da sam u tome uživao, kad zazvoni moj mobilni.
Bila je to Rebeka. Htela je da me odmah vidi.

Kad uđoh u kancelariju, Rebeka radoznalo pogleda moju odeću. Inače sam se oblačio obično. Crna kožna jakna mora da joj se učinila čudnom.
Naime, primetih da je bacila još jedan pogled na moju malenkost, što je bio izuzetan slučaj, jer je obično gledala kroz mene.
„Onda, šta ste to tako senzacionalno otkrili?“, upitah praveći se hladnim. Nisam hteo da pomisli da mi čini zadovoljstvo što prekidam svoje veče da bih nju video.
Stavi mi list papira pod nos.
„Jesu li to šifrovane elektronske poruke Jana Haselhofa?“, upitah.
Ona klimnu glavom. Do đavola, pomislih s divljenjem. Baš je znala da radi na računaru. Nije joj trebalo mnogo da odgonetne šifru. Zaista je bila odlična. Ali pre bih hodao po užarenom uglju, nego što bih joj to priznao.
Počeh da čitam:
Ipse dixit et facta sunt. Ipse mandavit et creata sunt.
Sve je spremno u huis der liefde
Et erunt duo in carne una
Umri i vaskrsni! brate
Priznajem da nisam bio stručnjak za latinski, zato nisam ni razumeo smisao ovih čudnih rečenica. Rebeka, koja je očigledno poznavala materiju, priteče mi u pomoć.
„Prva rečenica je izvučena iz Biblije, psalam 148, stih 5: Ipse dixit e facta sunt. Ipse mandavit et creata sunt. On je rekao i beše učinjeno. Jer on zapovedi i stvoriše se. I treća: Et erunt duo in carne una. I oni postaše jedno telo. Verujem da je reč o knjizi Postanka.“
„A druga rečenica?“
Rebeka duboko uzdahnu. „Ta me je najviše namučila. Shvatila sam da je bila na holandskom, ali trebalo je pre toga otkriti njeno značenje. Huis liefde znači kuća ljubavi.“
„Sve je spremno u kući ljubavi“, rekoh zbunjeno. „Šta to, do đavola, znači?“
Rebeka raširi ruke.
„I poslednja: umri i vaskrsni! brate?“
„Ne znam, gospodine. Mislim, ipak, da se odnosi na Stvaranje.“
Zašto je Jan Haselhof, holandski konobar star dvadeset tri godine, primao šifrovane elektronske poruke na latinskom uzete iz Biblije? Pitao sam se i, po ko zna koji put, zašto je ubio i raskomadao svoju devojku.
„Ko mu je slao elektronske poruke?“
„Pošiljalac je nepoznat.“
„Zar se ne može skinuti sa servera?“
„Koristio je www.anonymizer.com.
www.anonymizer.com je bio sajt koji je dozvoljavao da se anonimno serfuje po internetu.
„Osim šifriranih poruka, šta ima drugo u računaru?“
„Mnogo skinutog materijala s interneta. Programi, muzički fajlovi, istraživanja o jednom srednjovekovnom monahu, Đoakinu da Fjore.“
„Monahu?“ Bio sam zaprepašćen.
„Iz onoga što sam čitala imao je svoju teoriju o istoriji sveta, doktrinu o tri epohe čovečanstva, ako se dobro sećam. Ali nije to jedina čudna stvar. U Haselhofovom računaru sam takođe pronašla i dosije o izvesnoj Mečild fon Magdeburg, i ona je živela u srednjem veku, mističarka sa mnogo vizija, koja je ostavila potomcima knjigu o Postanju.“
Samo mi je još trebalo i Postanje, mrmljao sam u sebi ljutito. Nisam imao ništa protiv vernika, ali nisam hteo da se nađem pred zločinom, ili pred više zločina ukoliko je i Haselhof ubio svoju devojku, pod okriljem religije. Po mom skromnom mišljenju među svim čudacima koji naseljavaju ovaj svet, religiozni fanatici su najteži za obrađivanje. Izgledalo je da sam zaista bio predodređen da sravnim račune sa mističnom stranom Jana Haselhofa, sudeći po tome koliko je bio upetljan do ovog trenutka.
„Možda je Haselhof veoma religiozan“, primeti Rebeka. „Ili je zaljubljenik u srednjovekovnu istoriju. Znam da postoje mnoge osobe koje se vikendom prave da su se vratile u vreme Robina Huda i ugovaraju dvoboje po šumama. To je zabava kao i svaka druga. Možda je to i Haselhof radio.“
„To ćete morati da otkrijete“, rekoh gledajući je pravo u oči. „Sutra se vratite u poslovnicu Simpsons i tražite od gospođe Blis da vam otkrije sve čega se seća u vezi s Holanđaninom. Zatim uradite istu stvar s poslovnicom koja mu je obezbedila posao kod Torkveja, s momkom s kojim je delio stan pre nego što se preselio u Saseks, sa Torkvejevom domaćicom i s onim konobarom, Polom. Radio je s njime mesecima. Možda je Pol tada opazio da je Jan na vrhuncu mistične krize.“
Gledao sam je očekujući njenu reakciju. Nije da je bila neka lenština, ali sam joj sada poverio pozamašan deo posla. Da ne kažem da je morala da otkrije i gde je otišla Džuli Bonam pošto je sletela u London 21. aprila ujutro.
Nije skrenula pogled. Štaviše, gledala me je pravo u oči. Uzbudio sam se, jer to nije nikad radila.
„A šta vi imate nameru da radite?“, upitala je promuklim glasom. Odmah sam osetio kako mi žmarci silaze niz leđa. Nažalost, nije ono što bih hteo, pomislih, pokušavajući da ne spustim pogled na njeno telo. Za to vreme moje misli su prešle na omiljeno sanjarenje: kako odvodim Rebeku u krevet i cepam odeću sa nje.
„Došao je trenutak da popričam sa Likom Šaruom“, odgovorio sam skrenuvši prvi pogled. „Sutra idem za Francusku.“

3

Čuo sam da se priča o Savoji kao o jednom mračnom i teskobnom mestu.A to je zaista i bilo. Možda zbog Alpa koji je nadvisuju. Ali mesto gde je živeo Lik Šaru, grad Eks-le-Ben, imalo je bar tu prednost da se uzdiže na obalama najvećeg prirodnog jezera u Francuskoj, Buržea.
Rezidencija Šaruovih, zamak pored jezera, bilo je nešto najsmešnije što sam ikada video: roza bombona sa vratima, prozorima i krovom boje graška.
To sam opazio sa čamca dok sam kružio po jezeru. Naime, pošto sam sišao sa leta London–Ženeva i iznajmio auto, budući da Eks-le-Ben nije bio daleko od Švajcarske, stigao sam u vreme ručka, i pre posete piscu hteo sam da imam predstavu o gradu u kome je živela Džuli Bonam pre nego što je umrla.
Tako sam stigao do jezera, ogromnog pravougaonika koje se pružalo na osamnaest kilometara, i ušao u čamac za turiste, prepun, jer je bila subota.
U svakom slučaju, kratko krstarenje je bilo ugodno, jer je Burže prijatno mesto, a grad Eks-le-Ben zbog svojih toplih banja ima pompeznu mondensku prošlost koja je ostavila široke tragove. Ovde su boravili pesnik Lam Umetničkain, madam de Stal, Mopasan, Verlen, Sara Bernar, Rahmanjinov, dok je stara kraljica Viktorija tu dolazila u provod inkognito koristeći titulu grofice od Balmorala.
Dvorci iz XIX veka i liberty otmenost centralnih ulica su ostali skoro netaknuti, kao prava operetska atmosfera koja se tu oseća. Ali iako je nekada bio meta pola sveta, danas je Eks-le-Ben raj za stare bogataše.
A zatim, dok sam posmatrao grad, i obale jezera, gde su se ogledali stara opatija Otkomb i zamak Šatijon, koji potiče iz XIII veka, pitao sam se zašto jedan pisac koji je u modi kao Lik Šaru, autor nekoliko svetskih bestselera, od kojih je jedan postao i filmski, prefinjeni intelektualac koga su mediji slavili, muž jedne bivše prelepe manekenke, živi na jednom ovako izolovanom i pomalo tužnom mestu.
Opazio me je upravitelj, neverovatan tip u fraku, koji je ličio na gotsku verziju Dživz Vudhauza.
Dvorac Šato Ver, iznenada sam se setio da sam to pročitao u podsetniku majke Džuli Bonam, imao je lep vrt, brižno negovan i pun tropskih biljaka. Upravo sam video jednu bananu što me veoma iznenadilo. Bili smo u Alpima. Zar je moguće da Šaru ima ambicije da gaji banane na ovim geografskim širinama?
Unutrašnjost zamka je bila raskošna. Svila na zidovima, monumentalne draperije, nameštaj iz XVIII veka. Autentični.
Nisam neki poznavalac, ali znam da prepoznam lažni nameštaj, a ovaj Lika Šarua to nije bio.
Na moj zahtev da vidim vlasnika kuće, upravitelj odmah pokuša da pruži otpor. Kad sam pak izvukao svoju službenu legitimaciju, skupio je usne i izašao sav ukočen. Da potraži svog gospodara, živo se nadam, jer nije izustio ni reč.
Sačekah dvanaest minuta, izbrojao sam ih jer mrzim da čekam, pre nego su se otvorila vrata salona gde sam sedeo. Ovoga puta uđe čovek od šezdeset dobro nošenih godina, visok i čvrst, sa prosedom veoma negovanom bradom, i naočarima sa crnim okvirom.
Išao mi je u susret osmehujući se i pruži mi ruku.
„Pjer mi je rekao da je policija tu“, reče gromkim glasom.
Pretpostavio sam da je Pjer upravitelj. Automatski sam pokazao legitimaciju Šaruu.
On je jedva okrznu pogledom i reče šaljivim tonom:
„Njegovo veličanstvo pravi britanski inspektor. Kakva čast!“
„Zašto, zar ima i lažnih?“, uzvratih isto tako šaljivo.
Poče da se smeje i dade mi znak da sednem.
Sva sreća, pomislih ohrabren, izgledao je simpatičan. I ljubazan čovek. Da budem iskren, intelektualci me čine nervoznim. Nikad ne znam kako da ih shvatim. Bogu hvala, neću imati taj problem sa gospodinom Šaruom.
„Pretpostavljam da ste ovde zbog Džuli Bonam“, i odjednom posta ozbiljan.
„Kad je otputovala?“
„Otprilike pre nedelju dana, 21. aprila. Sutra bi trebalo da se javi na posao.“
„Zašto je otišla?“
„Ne razgovaram direktno sa poslugom. Pjer je taj koji na sve misli. Tražio sam mu objašnjenje u vezi s tim. Rekao mi je da je Džuli Bonam tražila jedan deo odmora jer joj je majka bila veoma bolesna. Drugo ne znam da vam kažem. Ako hoćete, možete razgovarati sa Pjerom.“
„To ću svakako uraditi. Sada me zanimaju vaši utisci o devojci. Je l’ bila dobra konobarica?“
Pisac se zbuni kao da je pitanje bilo čudno.
„Da, rekao bih da je bila. Iako moram da priznam da joj nikada nisam pravio probleme. Kao što već rekoh Pjer se brine o tim stvarima.“
„Šta znate o devojci?“
„Praktično ništa, osim da je bila Engleskinja.“
„Kako je bila primljena?“
„Ako se dobro sećam, jedna konobarica je bila otišla i ona je zamenila. Ili nešto slično. U svakom slučaju, ako hoćete da saznate šta je bilo, morate pitati Pjera.“
Sveprisutni Pjer je počeo da mi se penje na glavu. Zapitah se je li postojalo nešto što pisac nije preneo na svoga upravitelja.
Probah s drugim pitanjem:
„Za primanje osoblja obraćate li se nekoj poslovnici?“
Šaru me zbunjeno pogleda. „Kao što sam rekao, sve što se tiče kuće je u nadležnosti mog upravitelja.“
Dodade osmehujući se: „Upravo za to ga i plaćam. Izdašno.“
„Ni vaša žena se ne bavi upravljanjem kuće?“
Pisac prestade da se smeje. „Moja žena vodi računa o vrtu“, reče osorno. „To je njena strast. Priznaćete da je divan“, zaključi zatim kao da se izvinjava zbog promene raspoloženja.
Stekoh utisak da se Šaruu nije dopadalo da priča o svojoj ženi. Kako su novine pisale, ona je bila neka vrsta mondenske kraljice. Nije bilo događaja kojem nije prisustvovala. U priču da je vreme provodila krešući ruže uopšte nisam poverovao. Možda je bila prilika da se to detaljnije prouči.
„Da, to sam primetio“, odgovorih sećajući se iznenada drveta banane. „I iznenađen sam što vidim tropske biljke ispod Alpa.“
Šaru se osmehnu zadovoljno.
„Jezero Burže, zbog svog znatnog obima i konfiguracije terena koje ga štiti od vetrova sa severa, ponaša se kao termički regulator: leti kao i zimi ublažava temperaturu obližnjeg okruženja. Ovde nikada ne ledi i Eks-le-Ben ima blaže zime od svih drugih mesta u regionu. I to je omogućilo da se bez teškoća prilagode biljke koje vole mediteransku ili orijentalnu toplotu: palme, mimoze, masline, pistaći, Judino drvo, jasmin ili banane.“
„Pravi raj“, prokomentarisah. „Pretpostavljam da je Džuli Bonam bila zadovoljna što je pobegla iz londonske hladnoće.“
Šaru ne reče ništa.
„Znate li nešto o njenoj majci?“
On odmahnu glavom.
„Ima i verenika. On je konobar i radio je za istu poslovnicu za koju je radila i Džuli Bonam pre nego što je primljena kod vas. Po onom kako sam obavešten dolazio je često ovde da je poseti.“
On slegnu ramenima. „Može biti. Ali nemam pojma šta rade moji zaposleni u svoje slobodno vreme.“
„Ali sam siguran da Pjer to zna.“
Beše to šala ali on ozbiljno odgovori:
„Pjer zna sve šta se ovde dešava. Ako je taj mladić kročio nogom u zamak, on to sigurno zna.“
„Taj mladić je Holanđanin. I izgleda da je i on nestao bez traga.“
Šaru podiže obrvu. „Ne razumem.“
„Radio je u jednoj velikoj vili, u Saseksu. Izašao je jer je imao slobodan dan i više se nije vratio. Nestao je istog dana kada je Džuli Bonam uzela odmor.“
„Mislite da su zajedno?“
Izbegao sam pitanje.
„Ostavio je sve u Saseksu“, rekoh. „Dokumenta, novac, odeću. Kad smo već kod toga, voleo bih da vidim stvari Džuli Bonam.“
„Naravno. Pjer mi je rekao da je sve još uvek u njenoj sobi.“
Ustadoh nestrpljiv da vidim konobaričine lične stvari. Šaru me doprati do vrata.
„Ako vam ne smeta“, rekoh pre nego što sam ga pozdravio, „voleo bih da odmah razgovaram i sa Pjerom.“
On se udalji nekoliko koraka i pritisnu jedno dugme na zidu do vrata.
„Ne bih želeo da vam izgledam napadan, niti ciničan“, reče zatim dok smo čekali upraviteljev dolazak. „Pišem kriminalističke romane i često tražim inspiraciju iz crnih hronika da ih iskoristim za zaplete svojih knjiga. Molim vas, nije da hoću da o tome nagađam, ali sam se pitao da li bih mogao izbliza da pratim slučaj konobarice.“
Pogledah ga u oči. „Šta podrazumevate pod tim da pratite izbliza?“
„Poneko ćaskanje sa vama s vremena na vreme, da bih bio u toku istrage. To često radim kad neki zločin privuče moju pažnju. Tako održavam formu, a i zato što sam u mladosti, pre nego što sam postao pisac, radio kao novinar. Reporter crne hronike, da budem precizniji, i ponekad osećam žal za tim vremenima.“
Trebalo je da odmah shvatim da se iza slike uspešnog pisca krio propali novinar. Kao i svi iz njegove struke, ološ koji bi za vest prodao majku, Šaru je bio čudovište bez srca. Njegova konobarica je bila zadavljena i isečena na komade, glava joj je pronađena u utrobi jednog bakalara, a on traži da prati istragu. Tako, da bi se održao u formi. Da se čovek naježi, ali odlučih da budem u igri.
Pristadoh i Šaru me zasu pitanjima. Pokušah da obelodanim što je moguće manje i razgovor skrenuh na to šta je radio od dana kad je Bonam otišla na odmor i kasnije.
Poče da se smeje. „Baš sam se čudio kako me još uvek niste pitali ništa o tome. U svakom slučaju, bio sam stalno ovde. Posluga vam to može potvrditi. U tom periodu sam pisao novi roman i živeo praktično zatočen.“
„Krimić?“
„Ne, nešto komplikovanije. Istorijski roman čija je radnja smeštena u doba Inkvizicije. Veliki trud, uveravam vas. Skoro da sam se bio pokajao što sam ga pisao, ali sam već bio na pola. Odogovaralo mi je da ga nastavim. Ne računajući da režiser već ima mogućnost da dobije kinematografska prava. Trebalo bi napraviti taj film.“
Te reči me iznenada podsetiše na pojedinost koja mi je do tog trenutka bila promakla: Torkvej je snimio film po Šaruovom romanu.
„Možda Dejvid Torkvej?“
Pisac me oprezno pogleda. „Ko vam je to rekao?“
„Onda, jesam li pogodio?“
Zatrese glavom. „Ne, nije Dejvid Torkvej. Voleo bih da znam ko vam je tako nešto mogao reći?“
„Niko. Samo sam se setio da je Torkvej snimio film po jednom vašem romanu.“
„Vidim da pratite filmsku umetnost. Taj film skoro niko ne poznaje, jer je Torkvej bio na početku karijere i prošao je neopaženo.“
Tačno je, pratim filmsku umetnost. U slobodno vreme, ako ne idem kod žena, ja sam u nekoj od bioskopskih sala.
„A onda Torkvej je“, dodade Šaru, „sada zauzet drugim radom. Hoće da snimi film o slikaru Bošu.“
„Nisam o tome ništa znao.“
„Ne čudi me. To je tajna. To ne zna gotovo niko. Kako ćete saznati, Torkvej voli da se zaodene misterijom.“
„Kako vi to znate, ako je tajna? Jeste li prijatelji?“
On prasnu u smeh.
„Prijatelji? Torkvej nema prijatelja. Nisam ga ni video ni čuo od kako je snimao taj film. A prošle su trideset četiri godine.“
„Niste odgovorili na moje pitanje.“
„I ja imam svoje tajne.“
„Dečko Džuli Bonam je radio za njega“, rekoh čekajući šta će na to da mi kaže. Čudno je, pomislih, da je rođen u istom gradu u kojem je rođen i taj slikar, Boš.
Šarua zbuni novost.
„Kako je malen svet“, uzviknu. „To je baš neobična podudarnost.“
„Da“, odgovorih dok je Pjer najzad ulazio u sobu. Ko zna zašto mu je trebalo toliko vremena da dođe?

Soba Džuli Bonam, kao u romanima u nastavcima gde se posluga uvek kinji, bila je u potkrovlju. To znači polarna hladnoća zimi i tropska vrućina leti. Bila je nameštena isuviše lepo, da bi bila soba posluge. Krevet je imao mali baldahin učvršćen na zidu, sa koga su se spuštale dve trake draperija u istoj boji prekrivača za krevet. Mali orman, komoda, toaletni sto, noćni stočić i jedna fotelja s tabureom činili su ostatak nameštaja.
Prvo sam, kad je Pjer otvorio vrata sobe, ostao zapahnut mirisom koji se širio: mešavina lavande i masti za nameštaj, koji nisam osetio još od kad sam bio dečak i išao u posetu baki u njenu seosku kuću na obalama Devona.
Baka je bila ponosna na svoju malu vilu, jer se nalazila u okolini Grinvej Hausa, u selu Briksam, džordžijanskom domu u kome je Agata Kristi živela do 1976. godine kada je i umrla. Baka mi je pričala da ju je s vremena na vreme nazirala iz daleka. Bila je njena obožavateljka. Pročitala je sve njene knjige, preko osamdeset, i znala je da su se radnje Portreta Elze Grir i Vašara zločina odvijale baš u Grinvej Hausu. Posle bakine smrti nasledio sam njenu kolekciju Agatinih krimića, jer sam bio jedini rođak s kojim je delila tu strast. Vila je, pak, pripala kćerki, mojoj majci, koja srećom živi u Španiji, tako da mogu da idem tamo svaki put kad poželim. Ne često, nažalost, jer sam zbog ovoga ili onoga uvek previše zaposlen. Osetivši ponovo taj porodični miris, obuze me čežnja. Beše kraj aprila. Glicinija koja okružuje vilu mora da je u punom cvatu. Koliko sam samo sretnih časova proveo tamo, dok je baka negovala svoje stare ruže!
Odagnah uspomene i i latih se pretraživanja sobe. Pjer ostade na pragu da me promatra, ravnodušan.
Džuli Bonam je ostavila malo odeće u ormanu. Pretresao sam stvar po stvar da se uverim da nema ključeva, cedulja, ili drugog, u džepovima. Našao sam samo malo sitnine. Čak je i toaletnih stvarčica bilo neznatno: dezodorans, krema za ruke s glicerinom, karmin plamenocrvene boje, miris poznatog francuskog stiliste, četka za kosu.
Uzeh je i opazih da je nekoliko dugih plavih dlaka ostalo upleteno između zubaca.
„Koju boju kose je imala Džuli Bonam na dan kad je otputovala?“, upitah Pjera.
Zbunjeno me pogleda jer ga pitanje iznenadi. Onda njegovo lice poprimi stalni ravnodušni izraz dok je odgovorao:
„Plavu, gospodine.“
„Je li joj sve vreme kosa bila plava?“
Drugi kratak zbunjeni pogled. „Naravno, gospodine.“
Dakle, Džuli Bonam je ofarbala kosu u crno pošto je napustila Šato Ver. Ove dlake upletene u četku bile su takođe duge, dok je u trenutku smrti imala veoma kratku kosu.
„Dokle joj je dosezala kosa?“, upitah tek toliko da bih se uverio.
„Do struka, gospodine.“
„Jeste li vi zaposlili devojku?“
„Da, gospodine.“
„Jeste li to uradili preko poslovnice?“
„Naravno, gospodine.“
Čitavo to oslovljavanje s gospodine počelo je da mi ide na živce. Mrzeo sam reč gospodine, jer me je tako Rebeka zvala, izražavajući prefinjeno svoj prezir prema meni. Nikada se nisam zavaravao da je to bila poniznost ili poštovanje. Zaboga, to je gospođica Frigidnost, kako sam je zvao u sebi kad sam bio posebno uzrujan zbog nje, radila samo zato što je bilo očito da sam u njenim očima sve samo ne gospodin.
„Koja poslovnica?“, upitah.
Pjer navede istu onu koju je i Torkvej koristio. Moram odmah obavestiti Rebeku, jer sam joj poverio zadatak da zove tu poslovnicu.
„Zašto baš tu? Ima toliko drugih.“
Ovaj put me Pjer pogleda zaprepašćeno.
„Najbolji su, gospodine.“
„Je l’ Džuli Bonam primala posete?“
„Ne, gospodine.“
„Jeste li sigurni?“
„Naravno, gospodine.“
„Zašto?“
„Niko nikada nije došao da je traži, gospodine.“
„Pretpostavljam da je imala neki slobodan dan? Kako ga je provodila?“
„Njen slobodan dan je bila sreda, gospodine. Ali ne znam kako ga je provodila.“
„Je li izlazila?“
„Uvek, gospodine.“
„Hoćete da kažete da je sredom čitav dan provodila van kuće?“
„Izlazila je ujutro u devet i vraćala se uveče pre jedanaest. Ali gde je išla i šta je radila nije bio moj posao, gospodine.“
„Je l’ moguće da je nekoga primala a da vi to niste opazili?“
Pjer lagano uzdahnu. „To bih isključio, gospodine. Zamak ima veoma dobar alarmni sistem. Ulazi se samo na kapiji i nadzor je neprekidan.“
„Je li Džuli Bonam imala prijatelje među poslugom?“
„Ne, gospodine.“
„Kako to?“
„Bila je veoma suzdržljiva, gospodine“. Oklevao je pre nego što je dodao:
„Čuo sam druge konobare da se često žale, ako mi je dozvoljeno da citiram tačne reči, da se ponašala kao miledi.“
„Jeste li je i vi smatrali nadmenom?“
Pjer ponovo uzdahnu. „Ja sam se pridržavao toga da ocenjujem samo njen rad, gospodine.“
„Šta je radila u slobodno vreme?“
„Šetala je vrtom, gospodine.“
„A osim toga?“
„Ništa drugo, gospodine. Sve svoje slobodno vreme je provodila u vrtu.“
„Kako to? Strastveno je volela baštovanstvo?“
„Ne bih znao, gospodine.“
Zahvalih Pjeru i pre nego što sam ga pozdravio upitah ga da je li Džuli Bonam imala mobilni telefon.
„Nisam nikada video da ga koristi, gospodine. Ali ne isključujem da ga je imala.“
Čim upravitelj izađe, uvukoh četku u plastičnu kesu, jednu od onih koje služe za čuvanje dokaza. Isto uradih i sa karminom.
Onda pređoh na komodu. U prvoj fioci nalazilo se podsetnik, nekoliko hemijskih, jedna grafitna olovka i jedan leptop. Prelistah podsetnik. Tu su bili zapisani samo datumi kada je Džuli imala menstruacije u poslednjih sedam meseci. Dobil

Plan spasenja

Ljude treba uništiti.
Od njih se jednostavno više nikako ne može živeti: u metrou se ne može sesti, u prodavnicu se ne može ući, semenkama su sve upljuvali.
Razgrabili su sve lepe stvari: uđeš u prodavnicu, a tamo ostale samo kartonske viršle i krivi sakoi. Čak se i prodavci snalaze: stvarima koje im se sviđaju namerno stavljaju takve cene da niko ne može da ih kupi.
Zatvoriš se u svom stanu, ali ne: zovu gadovi! Na vrata, telefonom, u pet ujutru, četrdeset osam poziva. „Da!!! ’Alo!!!“ „Šta ima?“ - pitaju. Sve uništiti!
Da bi pobegao od ljudi, moraš se najpre pola sata voziti na eskalatoru i u metrou, zatim u električnom vozu dva sata trpeti reklamu o čudo-konopcima i još sat se probijati kroz šipražje u najcrnju dubinu, da bi konačno izašao na poljanu. A kad tamo – već usrano, nasred. I bačena flaša koka-kole.
Pustinja, Džomolunma, Antarktida, Mesec – nigde nema spasa. Izađu i pitaju za flašu. Ili: šta ima?
Zbog toga – uništiti.
Za početak je svima koji to žele potrebno podeliti automate i reći im da nizašta ne odgovaraju.
Već sutradan polovina načelnika, zetova, tašti, svekrva i rođaka iz provincije završiće u šumama.
Tramvaje potopiti, metro zatrpati, ne dozvoliti da se muvaju tamo-amo, neka kod kuće sede, decu nek vaspitavaju kako priliči, a ne da po svim zidovima iscrtavaju genitalije, kao što rade.
Isključiti vodu. Kad pitaju: gde je voda? – odgovoriti: „Nema. Sami znate ko je popio“.
Banje porušiti, reći da su Čečeni. Isključiti struju, reći da su Ukrajinci.
Kroz nedelju dana skupiti preostale žive i podeliti ih u četiri grupe. Prve i druge na mestu streljati, treće proglasiti usranim govnima, četvrte nadljudima.
Usrana govna poslati u barake i hraniti crvljivim graškom. Nadljude preseliti u Kremlj i Ermitaž i hraniti ih samo ostrigama. U toalet ne puštati. Svakog petka sa njima igrati lutriju. Ko pobedi, uništiti.
Uspostaviti potpunu diktaturu. Diktatora birati ponedeljkom među usranim govnima. U nedelju uveče streljati. Od nedelje uveče do ponedeljka ujutru – potpuna anarhija. Svi j**u sve. Koga ne j**u, toga uništiti. U šest ujutru svi na posao.
Za godinu dana, sve koji su ostali staviti u barku i potopiti.
Izaći na poljanu, proveriti – ako je opet usrano, sve ponoviti.

KIŠAVELA, BATO!

Da te večeri nisam uzeo taksi ko zna kad i kako bih se vratio kući. Uđem ispred Kluba u taksi, u taksiju uživancija. Piči Ceca, zuji grejanje. Osetih se kao da sam u novom životu.
– Gde idete? – pita taksisata.
– Kući.
– A gde je to?
– Na Karaburmi.
– Gde tačno na Karaburmi?
– Vozi, reći ću ti kad stignemo.
– Dobro. Mušterija je uvek u pravu – kaže taksista malo uvređeno.
– Volim kad sam u pravu, ali mi se ne sviđa što sam mušterija. To u današnje vreme košta.
– Da isključim taksimetar – pokušava da bude ironičan taksista. Mora da je neki inženjer sa Zavoda za zapošljavanje.
– Strpi se dok nе stignemo – kažem mu ja.
A onda vidim Razvigora, Ciganina koji živi u jednoj od onih kućica ispod Pančevačkog mosta. Na leđima mu tobolac s kišobranima i svi zatvoreni. A pljušti kiša.
– Stani! – viknem ja.
– Šta je sad? – pita taksista kad je stao.
– Dobićemo prinovu!
Otvorim prozor, proturim glavu i viknem:
– Razvigore!
Eto ga Razvigor, dolete u trenu.
Otvorim mu vrata i kažem:
– Upadaj! Sedi tu napred. Мoj si gost.
Kad je ušao, taksista se izbeči:
– Ne može, bre! Napolje! Obojica!
– Mislim da neće moći. Dok imaš tu tablu iznad glave ova limuzina nije samo tvoja.
– Ma nemoj! – dreknu taksista. ’Oćete li da izađete na lep način ili da vam ja pokažem kako se to radi?
– Da izađemo, gazda? – pita Razvigor.
– Sedi tu! – brecnem se na njega. – Ovo je pravna država. Sad ću da ti zovnem inspekciju!
– U pola tri posle ponoći? – pita taksista i počinje da se smeje.
– Sa mnom nema zezanja – kažem ja. – Idemo.
– Kako ti kažeš, gazda – kaže taksista i mi krećemo.
– Vidiš li – kažem ja Razvigoru – čim je video da poznajem zakon okrenuo je ploču. Gde ćeš da te odvezem?
Ciga se sagnuo i diše u brk.
– A čime će da platimo?
– Ne znam još. Sad se vozimo. Plaća se na kraju.
Pored njega, između sedišta „Plejboj“.
– Je l’ ovo ono sa ženskama? – pita on taksistu. Taksista ćuti.
– Što mu ne odgovoriš kad te čovek lepo pita?
– Mnogo su gole, brate! I ne stidu se.
– Jeste. Nisu preterano stidljive. Bi l’ voleo? – pitam ga ja.
– Ha, ko ne bi? I deca, tamo kod mene, uznu pa čitaju slike.
– Deca su ti obrazovana?
– Samo slike, gazda, al’ gledaju ko da znaju. Pravi su intelektualci. Ne bi verov’o.
– Što ne bih verov’o? Kad već pomenu intelektualce, popravljaš li i njima kišobrane?
– Kako ne, brate slatki. Taj neće ni lebac da kupi, samo da ima za novine!
Stižemo na Karaburmu.
– Gde sad? – pita taksista.
– U redu je. Ovo je moja kuća.
– Cela Karaburma?
– Ja sam počasni građanin i sve ovo što vidiš na neki način је moje.
– A nosi li počasni građanin buđelar? – pita taksista.
– Nema potrebe.
– A ko će ovo da plati?
Razvigor se umeša.
– Evo, ja ću, gazda.
– Nemo’ da mi kvariš pos’o. Nisu u pitanju pare.
– Nego? – javlja se opet taksista.
– Koliko? – pitam.
– Dvesta.
– Evo ti sto.
– Šta je sad ovo? – dreknu taksista.
– To ti je zato što si vozio polako.
– Pa šta s tim?
– Da si vozio brže povratio bih ti za vrat. Red je da i ti nešto častiš za tu malu pažnju. Ne sreće se baš svaki dan ovakav gospodin, pogotovo noću. Hajdemo Razvigore!
– Kako ti kažeš, gazda.
Taksista me gleda i ništa ne kaže.
Pre nego što će krenuti, otvori prozor i reče:
– Da mi nikad više nisi uš’o u auto, je l’ znaš!
– To ćemo još da vidimo! – vičem ja dok me Razvigor vuče za rukav.
– Idemo kod mene – kažem mu.
– Gde ti je to?
– Pa, kod mene, kažem ti.
Kad sam našao zgradu, znao sam da su i vrata tu negde.
Ušli smo a Razvigor me upita:
– Imaš li nešto, neke stare novine, vidi mi gaće.
– Sedi – kažem mu ja.
– Nemo’, ljubim te ko brata, da ne sekiramo gospoјu. Šta ima da kaže? Ko će ovo da čisti?
– Sedi, bre, kad ti kažem!
– Dobro, аko ti kažeš. Ti si gazda. Samo nemo’ posle d’ ispadne da sam ja kriv. Mi Cigani smo stalno nešto krivi.
– Ma, sedi, bre! Ne zajebavaj!
– Evo, seo sam. A je l’ negde radi?
– Ko, bre?
– Pa, gospoja?
– Koji će ti to? ’Oćeš malo rakije?
– Ne pijem na radnom mestu.
– Nisi na radnom mestu, kod mene si kući.
– E, onda može.
Sipam rakiju prvo njemu pa meni. Volim kad mi dođu ljudi. Kucamo se. Čim je liznu, Ciga živnu.
– Dobra, a?
– Do-bra! – kaže Ciga.
– Govoriš li neki strani jezik? – pitam ga ja.
– Samo ciganski, brate! – odgovara Ciganin.
– Sad smo braća. Kod vas Cigana to ide po kratkom postupku.
Ciga ćuti i gleda u čašu, dlanove položio na kauč.
– Koliko si se puta ženio?
– Ne znam.
– Kako to?
– Znam da brojim samo do deset.
Naspem još po jednu.
– ’Oćeš da kupiš jedan primerak?
– Primerak, čega?
– Kišobrana.
– Ne nosim kišobran.
– A kiša?
– Ne intersuje me.
– Kako te, bre, ne interesuje? A što misliš, zašto kiša pada?
– A da ja tebi prodam jedan?
– Ja ne kupujem kišobrane, ja ih popravljam.
– Pa, pričaj mi kako živiš.
Onda mi se Ciga otvorio.
– E, brate slatki, mi Cigani se mlogo patimo. S mlogo muke ovi naš život. Čekaš kišu da ti svane, je l’ to u redu? A posle mi žena kaže: Nemo tol’ko da piješ, vidiš kako si prop’o. Vidim i ja, al ne popuštam. Najviše volim pivo. Sednem, zapalim i gustiram. Hladno, bato, ko veštičija sisa. N’ umem da t’ objasnim. Samo osećam kako se neka lepota razvlači svud po mene. Ne bi’ ti prod’o taj merak da si još toliki. A kad popijem – idem dalje. Niki ne mož’ da me spreči. Uvek nekom treba da s’ popravi kišobran. Je l’ tako, il’ nije tako? Mnogo brzo otidu žice. Ništa roba! Ko babin mozak, da l’ mi veruješ? A da ja sad tebe nešto pitam, ako smem.
– Pitaj. Što ne bi smeo.
– Pa, ne znam, možda je takav kućni red.
– Reci!
– A je l’ ti znaš onaj trik kad se životinje pravu mrtve.
– Nikad čuo.
– E, slušaj sad.
I ispriča mi onu bajku u kojoj zec ili neka druga bezopasna životinjka fingira pred opasnijom zverkom da je mrtvak, ono kao fol, da bi izbegla da bude marenda nekom od zverskih asova.
– A što ti to meni pričaš.
– A, nemoj tako. Lepo je da znaš. Kad imaš znanje ne mo’š da propadneš.
– E, tu si se malo zeznuo. Niko ne može da sam sebi uvali kô pametan čovek.
– Mož’ da bidne. Ti si pametan čovek, pa svašta znaš.
– Eto, vidiš. Ispašće na kraju da smo mi jedina dva Srbina koji se slažu.
– Daj još po jednu, pa da begam.
– Ajde – kažem ja i naspem po još tu jednu. Oko ponoći smo počeli da pevamo. Što Ciga peva! Al’ ga ja nisam mnogo slušao jer sam i sam pevao. Srećom po komšiluk, repertoar nam se nije poklapao.
– Mnogo, bre ovi moji Cigani nepismeni. Voleo bih da Cigani jednom postanu makar intelektualci.
– U, alа bi se usrećili. Ova kiša neće brzo da stane. Kako ćeš kući?
– Peške. Nije daleko, gazda. А i dobro je što pada. Ako je kiša dobra za lukac i salatu, ne mož’ ni za mene da bude loša.
– Zašto popravljaš kišobrane?
– Mora od nečeg da se živi, a ne znam da sviram.
– Izgleda da si vešt u tim stvarima.
– U kojim stvarima, gazda?
– Pa, u popravljanju kišobrana.
– A, to! – a lice mu se ozari. – Kad ti ja popravim kišobran, gazda, nemoj da ga menjaš za nov. Nemo’ si lud! Znaš šta kažu Cigani: „Da ti ždraknem kišobran, pa ću ti kažem kakav si ko čovek“.
Kišobran ti je ko i san, treba da ga shvatiš. Kišobran mora neki da nosi, neće sam da ide. To mu je jedina mana. Ako nema rupu.
– Kišobran je, Cigo, dosadan. A i stalno se gubi.
– Pravo kažeš, jes kišobran mlogo dosadan kad sije sunce, al’ ću da te pitam kad počne kiša. Ima da me ljubiš kad me sretneš! Nije kišobran varjača. Njega moraš d’ otvoriš i da ga čuvaš od vetar, a onda će da ti bude kô brat, razumeš? Kad voziš traktor, nemo’ d’ otvaraš kišobran. On to ne trpi, brate. Jak vetar, i tako to. Izmeša mu žice. Kišobran glavu čuva, a šubara je kvari, pogotovo ako ti je mala. Mislim, šubara. Mi, Cigani, pustamo decu na kiši, da brže porastu. Кo će to, bre, da hrani?
Ciga malo zastade, uzdahnu, pa nastavi:
– Mnogo volim kad pada kiša. Tad imam pos’o. Je l’ može još jedna?
– Sluša li te žena? – pitam ga ja.
– Kako da znam gazda kad nikad nisam kod kuće.
– A ko više voli onu stvar: žene ili muškarci?
– Pod broj jedan – ja!
– Volim što si skroman čovek.
– Šta misliš, ima li smrti? Ima li išta posle? Kako ta stvar stoji kod vas, Cigana?
– Uspravno, brate, al’ se tako ne sa’ranjujemo.
– I, šta je bolje: život ili smrt?
– Život, brate, al’ šta posle?
– Nemoj mene da pitaš. Ne bih voleo ni ovaj da traje večno. Nego, koliko imaš dece?
– Više komada.
– Pa, što niste tražili nešto za kontracepciju?
– Hteli smo al n’umemo da izgovorimo. Išla žena i kod onog lekara...
– Kod ginekologa.
– Je l’ se tako zove? Onaj što viri odozdo?
– To je taj.
– Išla da mu se obrati. Kažem ja, neka ide. Šta će tamo taj, pa i da nađe?
– O, nemoj tako, Cigo, ima tamo stanovnici...
– Nema, lepi moj, otiš’o svaki na svoj poso. Pit’o je čika doktor: „Jesi l’ trudna?“ Znaš šta mu je ona rekla? „Non-stop“.
– Pa, da krenemo, Cigo – kažem mu ja kad smo deklasirali flašu.
– Ne, samo ću ja. Ti ostani ovde. Nemaš kišobran, znaš.
Тada sam shvatio da sve u životu dođe i prođe, a da su samo Cigani večni.

KAMARA I PIĆO

Novi kamp na Mljetu, leto 1980. Delča, Vule i ja. Tu su i Vuletova devojka Nina i sestra Biljana. Biljanu bezuspešno muvam već mesec dana, nadam se najboljem – spavamo u istom šatoru, poneo sam gitaru i unjkam Dilanove pesme kad god se podnapijem. Ustvari – svaki bogovetni dan. Smaram:

Sara, Sara,
Wherever we travel we're never apart.
Sara, oh Sara,
Beautiful lady, so dear to my heart.

Novi kamp je naslednik Starog kampa koji je izgoreo pre godinu-dve. Stari je bio s leve, a novi je s desne strane puta koji vodi ka prodavnici i dalje ka jezeru usred kojeg je ostrvce i na njemu zdanje koje je naknadno postalo hotel „Melita“. Preskupo i preozbiljno mesto, bar za nas gologuziju. Ipak smo se jednom drznuli da odveslamo tamo i da blejimo u senci kamenih arkada.

Delča, Vule i ja već više od godinu dana imamo bend koji se isprva zvao Furije Furiozno Furaju, pa Prolog za veliki haos, pa UUUMHGHHGRRRGH (Krik br.1). Proletos smo ga nazvali U škripcu, imali smo već dva nastupa pod tim imenom. U Džuboksu je objavljen članak sa prikazom svirke na kojoj smo nastupili, odlučili smo da više ne menjamo ime – kada te pomenu u novinama postaješ deo istorije, a istorija je ozbiljna stvar.

Of war and peace the truth just twists
Its curfew gull, it glides
Upon four-legged forest clouds
The cowboy angel rides

Kamp u kome smo razapeli šatore je očigledno smešten na terenu koji je nekada bio obradivo zemljište – kaskade oivičene kamenim podzidama – uobičajeni način da se ono malo crvenkaste zemlje koja se tu zatekla sačuva od odronjavanja i natera da posluži uzgajanju vinove loze ili neke druge bogougodne kulture. Naša naseobina je na ivici jedne od tih kaskada, ispod nas kampuje ekipa iz benda koji se u to vreme zove El.Org. Ustvari, zovu se Električni orgazam, ali niko ne želi da ih najavi punim imenom i prezimenom, pa su rešili da privremeno spuste loptu. Sviraju svoje pesme: Hej, konobar... Ostaju fleke, fleke, flekeflekeflekefleke...

Delča, Vule i ja mislimo da su naše pesme još uvek nezrele za predstavljanje stanovnicima kampa, nisu lošije od ovih komšijskih, ali ipak se držimo proverenih vrednosti. Vule kaže: „Daj der Vaso onu Señor, ta ti baš dobro leži.“

Señor, señor, let's disconnect these cables,
Overturn these tables.
This place don't make sense to me no more.
Can you tell me what we're waiting for, señor?

Komšije iz El.Org. ekipe misle da smo budale, i u pravu su. Ali to nije bitno. Nije bitno ni to što nisam smuvao Biljanu.

Isis, oh, Isis, you mystical child,
What drives me to you is what drives me insane.
I still can remember the way that you smiled
On the fifth day of May in the drizzlin' rain.

Dvadesetak metara uzbrdo obitavaju Kamara i Pićo, rudari iz Kaknja. Kamara izgleda kao ogroman čovek, ali nije ni preširok ni previsok – jednostavno je krakat i pride ima ravnu plavu kosu koja mu pada preko celih leđa – kao basista nekog hevi metal benda iz... pa, iz Kaknja ili L.A., svejedno. Pićo je malo niži i širi od Kamare, kosa mu je znatno kraća, ali ipak predugačka za rudara.

– A kako vas puštaju u rudnik sa tolikom kosom?
– Jeb' ga, jâro, zaduž'li smo veće šljemove, upakujemo frizure pre neg' uđemo u okno, 'nako, 'naš, jeb' ga. Nego, 'naš li ti nešto od Doorsa?

Riders on the storm
Riders on the storm

– To, jâro!

Kamara i Pićo nemaju šator, ogradili su kamenčićima svoj prostor (Kamara ga zove brlogom) i tu spavaju pod vedrim nebom, pored staze koja vodi od vrha ka dnu naselja i obratno. Došli su na Mljet da gledaju u nebo i da se oslobode obaveze da pakuju kose u šlemove. I da piju. Svako jutro kupuju litar špiritusa – to im je dnevna doza. Imaju i staklenu litarsku bocu u koju sipaju vodu iz česme na vrhu kampa.

Pored toga što je izvor života, voda je važan sastojak uživanja u špiritusu kao napitku – to znaju svi koji su ga ikada probali, a nisu imali ideju da njime osvetle prostoriju ili očiste ogrebotinu na ruci. Gutljaj špiritusa i gutljaj vode su ekvivalent dugom gutljaju votke, one najbolje – Stoljičnaje ili Moskovskaje ili koje god, uostalom. Postoji i tehnika koja obezbedjuje da se čoveku ne smuči cela akcija – udahnete vazduh, zatim potegnete gutljaj špiritusa, zadržite ga u ustima, potom (zadržavajući vazduh u plućima i špiritus u ustima) potegnete malo vode, progutate sve to i tek onda izdahnete (više kroz usta nego kroz nos). Diskretno i bešumno. Doduše, špiritus je moguće pomešati sa vodom u razmeri 1:1, ali to je onda najobičnija votka koja nije u stanju da spali nepce istim žarom kao pomenuti metod.

Kamara i Pićo su se radili baš kako treba: gutljaj špiritusa, pa gutljaj vode iz staklene flaše. Nije bilo plastičnih flaša, ustvari bile su retke – živele su samo na benzinskim pumpama, a benzinska pumpa na Mljetu je bila tamo sasvim daleko.

Negde pred zoru, u polusnu, čujem CIK-KRC, zvuk stakla koje se lomi ne zbog lumpovanja nego „onako“, jer mu je došlo vreme.

– AAAAAAAAARRRRGGGGHHHHH!!!

Pićo pada preko šatora u kojem pokušavam da zaspim i krklja:

– Jâro, jesi l' tu, daj vode, matere ti, daj vode, izgore'!

Svaki šator ima vode u šteku, naravno.
– Fala jâro, razbi se flaša, jebo joj ja... (glugluglugluglu)... hjuhhh... izgore', jebo je ja.

Sutradan ujutro idemo na plažu stazom pored Kamarinog i Pićinog brloga. Leže na svom obeleženom mestu bez krova. Pićo spava, Kamara je budan:

– Vidiš jarâne, jedni ljudi idu na ovu stranu, drugi ljudi idu na onu stranu – ovi što idu na ovu stranu ne obaziru se na one koji idu na onu stranu, a oni koji idu na onu stranu ne obaziru se na ove koji idu na ovu stranu. I to ti je to. I to ti je tako. I to nam je to.

Islamizacija na južnoslovenskom prostoru

Radost uzimanja crvenih jaja
U Kičevskoj oblasti pomuslimanjenici su održali običaj da za Vaskrs boje jaja i da ih daruju između sebe kao hrišćani. Kod torbeša u Makedoniji određeni obredi prate i Mladence (Mučenici), Cveti (Cvetnice) i Lazarevdan. Među bugarskim muslimanima poštuju se i Tri kralja, koji se nazivaju i D'ska (što označava drveni krst), a češće Vodici

Uskrs, praznik za koji se, za razliku od Božića, vezivalo najmanje nasleđa iz predhrišćanskih vremena, našao je određeno mesto kod bosanskih, ali i drugih balkanskih muslimana. Glavna poenta u muslimanskom respektovanju Uskrsa bila je u prihvatanju darivanja šarenim jajima uvažavajući, tako, nehrišćansku stranu uskršnjeg kulta.

U Crnogorskom primorju i Krajini muslimani su do skora (1932) bojili jaja za Uskrs, kao i hrišćani (osim onih koji su bili u žalosti). "Svima je i danas milo kad im ko da crveno jaje".

Poštovanje Bogorodice
Muslimani u Gornjoj Papratnici (Bosna) ne rade (1932) poljske radove na Veliki petak. Praznuju ga, takođe, i muslimani oko Srebrenice. U Debarskoj oblasti, pak, praznuje se Veliki četvrtak, kao i svaki četvrtak do Spasovdana, što čine i neki među Turcima u okolini Strumice (ne oru tih dana da im led ne pobije useve). U Kičevskoj oblasti pomuslimanjenici su održali običaj da za Uskrs boje jaja i da ih daruju između sebe kao hrišćani. I stari Užičani, i Srbi iz Skopske Crne Gore, kao i oni po Bosni darivali su svoje komšije muslimane šarenim jajima. Ni Arnautaše u Staroj Srbiji ništa neće tako obradovati (kraj 19. veka) kao kada o Uskrsu dobiju od pravoslavnih Srba po koje crveno jaje.

NEUJEDNAČENO PROSLAVLJANJE SVETITELJA

Proslavljanje, među muslimanima, čitavog niza hrišćanskih svetitelja prilično je neujednačeno. Izuzetak čini svetkovanje Đurđevdana (Jurjeva) i Ilindana (Aliđuna), koje, nesumnjivo ima, kako to s pravom ističe M. Hadžijahić, određeni opšte muslimanski, ali i opštebosanski karakter (oba svetitelja su, naime, važili kao zaštitnici Bosne).

Pomaci u Rodopima obeležavali su na razne načine Uskrs (Velikden, Paskale, Červenite jeca) i Veliki petak primajući rado bojena jaja od hrišćana.

Rado su primali crvena uskršnja jaja od hrišćana (i pažljivo ih čuvali) i valahadi u Grčkoj. Konzervativnije žene čak su čistile svoje kuće kao i njihove hrišćanske sestre, a u nekim selima bilo je obavezno razmeniti uskršnju posetu sa svojim hrišćanskim susedima.
Dan Velike Gospođe bio je u Crnogorskoj Krajini dan opšte slave, a taj običaj nije prestao ni pošto su Krajinci prešli na islam. Sve do rušenja manastira Prečište Krajinske (1850) oko njega su se okupljali i pravoslavni i muslimani, te "palili voštanice i donosili zejtin", provodeći dan "u zajedničkoj gozbi", igri, veselju, pjevanju, pucanju u nišan i momačkom nadmetanju".

I ostali praznici posvećeni Bogorodici bili suu poštovani kod muslimana. Za Blagovesti (Blagovec) torbeška deca palila su surle (zurle) od vrbe (simbol napretka i podmlađivanja) i jasena (verovalo se da ima snažnu zaštitnu moć), a u Crnogorskom primorju i Krajini pobola bi se ujutru lovorika na svakoj njivi zasejanom pšenicom.
U vreme međudnevnice, takođe u Crnogorskom primorju i Krajini, ni pravoslavni ni muslimani neće otpočeti nikakav posao.

Kod torbeša u Makedoniji određeni obredi prate i Mladence (Mučenici), Cveti (Cvetnice) i Lazarevdan.
Među bugarskim muslimanima poštuju se i Tri kralja, koji se nazivaju i D'ska (što označava drveni krst), a češće Vodici.

Zajednički bugarski prolećni praznik, tzv. Martenici, kada se trakama od crvenog konca vezuju deca, jaganjci, telad, a kao zaštitno sredstvo protiv mogućeg zla koje dolazi iz probuđene prirode. Na dan Četrdeset mučenika (9. marta) teraju se, isto tako, i zmije i gušteri magijskim radnjama (uz oganj i buku). Negde se to opet dešava na Blagovec (7. aprila).

Đurđevdan je opštenarodni praznik
Đurđevdan je, u stvari, praznik oživljene prirode, kada se mnogim radnjama nastoji preneti snaga oživljene prirode, pre svega nove vegetacije, na ljude i stoku, na useve i vinograde. Osobito su brojni običaji u vezi sa stokom. Tako muslimani u Prijevoru (kod Bileće) uoči Đurđevdana pale tamjan i njime kade stoku i pčele, a radi zdravlja beru dren, jorgovan, i dr. i time kite vrata i prozore.
U Crnogorskom primorju i Krajini, pak, uz igru veselje u prirodi, čobani rano ujutru kupaju stoku u moru i "mašaju" preko nje puškom, jer se ovde veruje da je pucanje preko stoke i kupanje pre zore spasonosno i da leči od mnogih bolesti. S istom svrhom mlada čeljad u Mrkovićima leži ili sedi na zelenoj travi.

U Skopskoj kotlini Đurđevdan je bio opštenarodni praznik: slavili su ga Srbi, Arbanasi, Turci i Cigani. Arbanasi u Dervenu (Čajlanima) slavili su tri velika četvrtka, jedan pre i dva posle Đurđevdana (da grad ne ubije žito).
Đurđevdan - Đurđien - je najveći i najopštiji praznik i za Gorane i Opoljce, praćen mnogobrojnim običajima. Najveći skupovi su kod Đurđevice (crkvine) u Marin-dolu, dok Brođani proslavljaju Đurđevdan čak i po sedam dana. Po svedočenju Jastrebova, muslimani u Prizrenu nisu radili na Đurđevdan, kao ni na Bajram, dućani u čaršiji bili su zatvoreni, priređivale su se borbe pelivana i pucalo se, uz cigansku muziku i turske pesme.

U Rodopima svi Bugari najsvečanije proslavljaju Đurđevdan: uz uobičajene radnje vezane za zdravlje - opasivanje zelenim grančicama, ukrašavanje kuća i posuda za mleko lišćem, valjanje po travi, ljuljanje na drenu - do tog dana ne jedu jagnjeće meso, kao ni mlečne proizvode. A tada čak kolju jaganjce kao kurban, pri čemu ih samo hrišćani donose u crkvu.

Otkuda post i cemu on sluzi ?

Hriscanski post vodi poreklo od Gospoda Isusa Hrista. Gospod je i sam postio cetrdeset dana, pre nego a to je poceo da propoveda svoju nauku, kao a to je postio pre njega i Prorok Mojsej i drugi Proroci. Postili su i Apostoli i svi pravoslavni hriacani kroz vekove. "Post je sve Svete rukovodio u zivotu po Bogu", kaze Sv. Vasilije Veliki. Prva zapovest Bozija u Raju bila je zapovest o postu, tj.o uzdrzanju.Otuda je i prvi covekov greh bio greh protiv posta. Kao ato u grehu ucestvuje i dusa i telo, potrebno je da i u vrlini i oslobodenju od greha ucestvuju oboje. Cilj posta jeo ocsienje tela, jacanje volje, uzdizanje dusa.Posteci, hriani se secaju neprestano Hristovih stradanja za njihovo spasenje. Pravi post ima dve strane, telesnu i duhovnu. Sastoji se u uzdrzavanju od mrsne hrane i preizobilnih jela, ali prvenstveno u uzdrzavanju od rdjavih misli , zelja i dela. Post umnozava ljubav i molitvu i spremnost na vraenjesvih evandjelskih vrlina. Dusa ima dva krila kojima leti nebu: post i molitvu. On je lek za dusevne i telesne bolesti i zastita od svakog demonskog dejstva o cemu je sam Spasitelj je rekao: "Ovaj rod (tj. demoni) se izgoni samo postom i molitvom". Njime se dusa i telo pripremaju da postanu hram Duha Svetoga. Istinski duhovni zivot je nezamisliv bez posta.
Postoje visednevni postovi (Uskrsnji, Petrovski, Gospojinski - uoci Velike Gospojine i Bozicni) i jednodnevni (svake srede i petka sem razreseih sedmica, Krstovdan uoci Bogojavljenja, Usekovanje glave sv. Jovana Pretece, Vozdvizdenije Casnoga krsta 14. septembra).

PRAVILA POSTA

Crkva uci da je post vazno sredstvo za duhovni i telesni zivot i zdravlje. Telesni post ne koristi ako nije vezan sa duhovnim postom kaze sveti Jovan Zlatousti: ,,Ne govori mi: Toliko dana sam postio nisam jeo ovo ili ono, nisam pio vina, isao sam u gruboj haljini;nego kazi nam da li si od gnevnog coveka postao tih, od zestokog - blag. Ako si iznutra pun zlobe, zasto si telo mucio? Ako je u tebi zavist i ljubav prema sticanju, da li je od koristi sto si pio samo vodu? Ako je dusa, koja je gospodarica tela, zabludela, zasto kaznjavas slugu njezinog - svoje telo? Ne hvali se telesnim postom, jer on sam ne uzdize na nebo bez molitve i milostinje,,.
Na pitanje: koja je mera posta? Sv.Vasilije Veliki odgovara:,, U duhovnom postu mera je jedna i vazna za sve - potpuno udaljenje od svega sto vodi grehu. A sto se tice uzdrzavanja od hrane, tu su mera i nacin upotrebe razliciti: zavise kod svakoga od njegovog uzrasta, zanimanja i stanja tela. Zato je nemoguce podvesti pod jedno pravilo sve koji se nalaze u skoli poboznosti. No, odredivsi meru uzdrzanja za zdrave podviznike, mi prepustamo razboritosti nastojatelja da u tome vrsi pametne izmene. Hranu pak bolesniku, ili umornome od teskih radova, ili onome koji ide na tezak rad, na put ili na kakav bilo tezak posao, nastojatelji su duzni udesavati prema potrebi. Jer nije pametno, uzimajuci hranu za
odrzavanje tela i smetati mu u vrsenju zapovesti. U svakoj vrsti hrane treba pretpostavljati onu koja se lakse nabavlja, da se ne bismo, pod izgovorom posta, pastili oko spremanja omiljenih i skupih jela.

Sveta Crkva je ustanovila postove:

1) Opste postove obavezne za sve hriscane. To su: Uskrsnji post, Apostolski, Bogorodicni i Bozicni post, zatim sreda i petak preko cele godine, Vozdvizenje Casnog Krsta, Usekovanje i navecerje Bogojavljenja (Krstovdan).

2) Mesni post ustanovljen na pojedinim mestima povodom kakve nesrece, poplave,bolesti i slicno.

3) Poseban post po narocitom obicaju ili po nalogu duhovnika.

Uskrsnji post

Ovaj post se jos zove Sveta cetrdesetnica ili Casni post. Uz ovaj post Crkva vezuje i post Strasne sedmice, u spomen stradanja i smrti Gospoda naseg Isusa Hrista.
U toku ovoga posta ne jedemo meso, sir jaja, ribu ni ulje. Samo se subotom i nedeljom razresava ulje i vino. Razresenje na ulje i vino biva jos i na Obretenje glave Sv. Jovana Krstitelja i na Mladence. Ribu pak jedemo samo na Blagovesti (ukoliko ne padne u Strasnu sedmicu) i na Cveti. Ako Blagovesti padnu pre Cveti, dan pred Blagovesti razresava se na ulju i vinu ( Tipik, 32 gl ).

Prve nedelje Casnog posta u ponedeljak, utorak i sredu, do svrsetka liturgije predjeosvecenih darova, pravoslavni hriscani ne uzimaju hranu. Ko to ne moze jede hleb i tecnost (caj ili kompot) i to posle vecernje sluzbe (sve ovo po razresenju tj. blagoslovu - dozvoli duhovnika odnosno svestenika).
Veliki Cetvrtak. Jede se jedanput i to posle svrsetka Svete Liturgije koja pocinje u 14.00 casova ( Veliki tipik od Nikolajevica, gl. 16).

Veliki Petak. Ne okusa se nista (po blagoslovu razresenje na hleb i caj).

Velika Subota. Po zavrsenoj Liturgiji jede se hleb i voda (suhojedenije).

Apostolski post

Zove se jos i Petrovski post.
Tokom ovog posta u sredu i petak jedu se samo jela kuvana na vodi, bez ulja, a u ostale dane sedmice razreseno je na ulje i vino, subotom i nedeljom moze i riba.
Ako u toku ovog posta u ponedeljak, utorak i cetvrtak padne Sveti sa velikim slavoslovljem, razresava se post na ribu, a ako padne u sredu i petak razresava se samo na ulje i jedemo jedanput dnevno. Ako u sredu i petak padne praznik Svetitelja sa bdenijem ili pak Sveti ciji je hram, razreseni su ulje, vino i riba (Tipik,gl.33).

Bogorodicni post

Zove se jos i Uspenski ili Gospojinski. Po strogosti ovaj post dolazi odmah iza Uskrsnjeg. Tokom cele sedmice sprema se hrana na vodi tj. bez ulja. U subotu i nedelju hrana je sa uljem i dozvoljeno je piti vino. Razresenje na ribu u toku posta biva samo na Preobrazenje Gospodnje.

Bozicni post

Posto crkveni ustav smatra Rodjenje Hristovo kao drugu Pashu, to post pred Bozic traje takodje 40 dana.
Po strogosti ovaj post se moze uporediti s Apostolskim. U Bozicnom postu strogo se posti samo u sredu i petak. Ponedeljkom, utorkom i cetvrtkom razresava se na ulju i vinu, a subotom i nedeljom i riba. Od 20. do 24.decembra (od 2. do 6. januara po novom kalendaru) post postaje stroziji i nema razresenja na ribu.

Najstroziji post je 24.decembra (6. januara po novom kalendaru), uoci Bozica, to jest na Badnje vece (Tipik, pod 14.nov.).

Sreda i petak, preko godine, poste se bez ulja, ukoliko nije razreseno drukcije. Na praznik Usekovanja glave Sv.Jovana Krstitelja (29.avg./11.sep. po novom kalendaru), Vozdvizenija Casnog Krsta (14/27 sept. po novom kalendaru), na i na Krstovdan (5/18. jan. po novom kalendaru) najstrozi post; ko moze toga dana jede se jednom dnevno, bez ulja i razume se, bez vina. Ukoliko praznik Krstovdan padne u subotu ili nedelju post ne biva - jedemo ulje i vino (Veliki tipik, pravilo za 5.januar).

RAZRESENJE OD POSTA NA GOSPODNJE I BOGORODICINE PRAZNIKE KAD PADNU U POSTAN DAN

Blagovesti
razresava se ako padne pre Cveti: ulje, vino, riba
ako padne u toku Strasne sedmice samo ulje
ako padne na Veliki petak ulje, vino

Bogojavljenje
za monahe: sir, jaja i vino;
za mirjane: i meso makar to bili sreda i petak.

Vavedenje
Velika Gospojina
Mala Gospojina ulje, vino, riba
Preobrazenje
Sretenje

TRAPAVE SEDMICE
Post je razresen sredom i petkom :
1) Od Bozica do Krstovdana (25.dec. do 5.jan.)
za monahe: sir, jaja; za mirjane: i meso
2) Sedmica po nedelji mitara i fariseja
za monahe: sir i jaja; za mirjane : meso
3) Siropusna nedelja
za sve: samo sir i jaja
4) Svetla nedelja (prva po Uskrsu)
za monahe: sir, jaja; za mirjane: i meso

POSLEDNJIH SEDAM DANA ISUSOVOG ZEMALJSKOG ŽIVOTA I VASKRSNU

Rulja je glasala za Barabu
Surova rimska kazna razapinjanja na krstu podrazumevala je da dželati osuđenicima koji su dugo visili štapovima lome kolena. Kako je Hrist na Kalvariji preminuo posle šest sati teških muka, ovaj deo egzekucije je izostao

Hristos je stupio u propovedničku službu kad mu je bilo oko 30 leta, držeći se jevrejskih principa da učitelj ili tumač zakona mora biti tog uzrasta. Pošto ga je Jovan Krstitelj krstio u reci Jordan 26/27. Isus je 12 meseci proveo u Judeji i oko donjeg toka Jordana, a potom preko Samarije otišao na sever Palestine, gde je oko Galilejskog jezera ostao još godinu. Novembra 29. krenuo je na poslednje putovanje. Ostatak svoje službe, do raspeća u aprilu 30. godine, proveo je u Judeji i Pereji.
Nakon brojnih propovedi i čudesa kojima je, po Svetom pismu, oživljavao mrtve, isceljivao bolesne i nahranio gladne, uoči poslednje sedmice svog ovozemaljskog života Isus je, u subotu, iz mrtvih podigao i pravednog Lazara. Kao uspomena na taj događaj praznuje se Lazareva subota, pokretni praznik koji se slavi u subotu, nedelju dana pre Uskrsa. Sutradan je Hristos, jašući na magcu, praćen učenicima i mnoštvom sveta, krenuo iz Vitanije u Jerusalim, gde su put pred njim posipali cvećem, haljinama i palminim grančicama. Sve se to dešavalo pred jevrejski praznik Pashu, pa se u Jerusalimu okupilo mnogo naroda. Isus je, kažu jevanđelisti, ušao u starozavetni hram, gde su bili kljasti i sakati, “smilova se na njih i sve ih isceli. Narod i deca počeše da kliču: ’Osana sinu Davidovom, caru izrailjskom!’ Isusu se potom obratiše neki fariseji rečima: ’Čuješ li to što ovi govore?’ On im odgovori: ’Zar nikad niste čuli: iz usta male dece načinio si sebi hvalu.” Celog dana Hristos je propovedao u hramu, a uveče se sa učenicima vratio u Vitaniju. Kao uspomenu na taj događaj hrišćani proslavljaju predvaskršnji praznik Cveti.
Narednih dana, do četvrtka, Isus ponovo ulazi u Jerusalim i posećuje hram, a prvosveštenici i pisari, predvođeni Kajafom, kuju zaveru protiv njega i vrebaju priliku da ga ubiju, dogovarajući se sa Judom Iskariotskim da izda Hrista za 30 srebrnjaka. U četvrtak je održana tajna večera; jelo se pashalno jagnje u čast Pashe. Hristos je pre obeda svojim učenicima oprao noge i posavetovao ih da i oni među sobom budu solidarni, “jedan drugome usluge da čine, da se ne uzdižu i ne nadmeću, već da budu ravnopravni, jer im je svima Gospod noge oprao i izjednačio ih”. Tokom večere Isus najavljuje da će ga jedan od 12 učenika-apostola izdati. Mislio je, kako Sveto pismo govori, na Judu, kome je rekao: “Što si naumio da činiš, čini brže.” Ovaj se uvredi, napusti večeru i izađe u mrak. Na poslednjoj večeri Hrist je ustanovio svetu tajnu pričešća, nakon čega se uputio sa učenicima u Getsimanski vrt pod Maslinovom gorom, gde je uhapšen i odveden u kuću starozavetnog prvosveštenika.
U petak ujutru okupljeni glavari i prvosveštenici sa rimskim prokuratorom Judeje Pontijem Pilatom osudili su Isusa na smrt. Pilat je u nekoliko navrata govorio da ne vidi Hristovu krivicu, no jerusalimski glavari su insistirali na kazni. Budući da su Rimljani teško održavali mir i red u Judeji, oslanjajući se na lokalne starešine, Pilat je bio prinuđen da osudi Hrista. Učinio je to indirektno nudeći narodu da izabere između razbojnika Barabe i Hrista. Rimljani su, inače, za Pashu imali običaj da oslobode po nekoliko zatvorenika iz ionako prepunih zatvora, kao znak dobre volje. Po nekim istorijskim izvorima, obično su oslobađali sitne prekršioce ili nevažne političke zatvorenike. Narod, huškan od sveštenika i glavešina, izabrao je da Baraba siđe sa optuženičkog trona. Pilat simbolično pere ruke od presude kojom Hrista osuđuje na smrt pribijanjem na krst. Kad je saznao za presudu, Juda se pokajao, vratio srebrnjake i obesio se.
Pre raspeća, natovarili su mu veliki krst, na koji će ga razapeti, da ga sam nosi, i poveli na brdo Golgotu. Poboli su krst u zemlju, na njega razapeli Hrista, a na glavu mu stavili trnov venac i prikucali daščicu na kojoj je Pilat dao da se napiše: “Isus Nazarećanin, car judejski”, što je bila krivica zbog koje je osuđen. Pod krstom su stajali Bogorodica, majka Isusova, Marija Magdalena i Jovan Bogoslov, učenik kog je najviše voleo.
Isus je razapet u petak, u devet sati ujutru (u hrišćanstvu Veliki petak, dan najdublje žalosti za sve hrišćane), a poslednje reči, izgovorene na krstu, bile su mu: “Bože, oprosti im jer ne znaju šta rade.” Od podneva do večeri stalno je vladala tama, a oko tri sata popodne Hristos je zavapio: “Bože, Bože, zašto si me ostavio”. Na molbu da je žedan i da mu daju vode, mučitelji su mu ponudili sunđer nakvašen sirćetom, a kad ga je okusio, Hristos je ispustio dušu rekavši: “Oče, u tvoje ruke predajem duh svoj.”
Surova rimska kazna u ono vreme podrazumevala je i da se osuđenicima štapovima lome kolena dok vise na krstu. Kako bi kažnjenici ostajali duže na Kalvariji, lomeći im kosti egzekutori bi bili sigurni da neće moći da se spasu. Za razliku od drugih koji su bili osuđeni na razapinjanje, Hrist je umro prerano, te je ovaj običaj izostao.
Na molbu bogatog Josifa Arimetejskog, tajnog Isusovog učenika, Pilat je dozvolio da se sa krsta skine Hristovo telo. Potom ga je Josif pomazao smirnom i alojom, zavio u belo platno i položio u grob, a na vrata je navalio tešku ploču. Pošto je Isus rekao svojim mučiteljima da će posle trećeg dana vaskrsnuti, odredili su stražu da čuva grob, a ploču izlepili pečatima, da ne dođu njegovi učenici i ukradu telo, pa posle obznane narodu da je ustao iz mrtvih.
Subotu je Hristos preležao u grobu, a u nedelju ujutru, rano, osetio se, kaže predanje, snažan zemljotres, i anđeo je sleteo s neba na Isusov grob, odvalio ploču i seo na nju. U tom momentu, jevanđelisti prenose, Isusa već nije bilo u grobu - on je vaskrsao. A kad su na Isusov grob stigle žene mirosnice, anđeo im reče da je Hristos vaskrsao i da poruče njegovim učenicima da odu u Galileju, jer će ga tamo videti. One glas o vaskrsenju Sina božjeg raširiše po celom gradu. Istog dana Hristos se ukazao svojim učenicima Luki i Kleopi, a uveče i drugim okupljenim sledbenicima. I narednih 40 dana javljao se apostolima i drugim ljudima. Za to vreme boravka na zemlji nakon vaskrsenja dovršio je svoje božansko delo izbavljenja ljudi.

ZAŠTO ISTOČNI I ZAPADNI HRIŠĆANI „ŠETAJU” DATUM USK

Prva nedelja posle punog meseca

Problem određivanja datuma Uskrsa datira od samog početka hrišćanstva, kada je i ustanovljeno praznovanje vaskrsenja Gospodnjeg. Istočni i zapadni hrišćani 2001. i 2004. proslavljali su Uskrs istog datuma, dok je 2005. razlika između pravoslavnog i katoličkog Uskrsa čak 35 dana. U zemljama gde dominira jedna crkva ta razlika nije toliko uočljiva koliko u zemljama gde hrišćani čine manjinu, pa još izdeljenu na razne denominacije. Hristovi sledbenici prema drugim religijama deluju time pomalo neverodostojno, tim pre što je vaskrsenje Hristovo centralni događaj vere, na kome se ona, zapravo, zasniva.
Početkom 4. veka je datum Uskrsa, koji hrišćani nisu slavili u isto vreme, potresao crkvu koliko i razne jeresi. Da bi se prekinula razlika, car Konstantin je sazvao Prvi vaseljenski sabor, koji je održan u Nikeji 325. Iz dela svetog Atanasija saznajemo da Sabor nije raspravljao o mesecu i danu ovog velikog praznika, nego je odlučeno da se u celom hrišćanskom svetu Uskrs slavi istog dana, ali ne kad Jevreji praznuju Pashu. Kako odluka Nikejskog sinoda ne precizira datum Uskrsa, o tome govori 7. apostolsko pravilo: “Ako koji episkop, prezviter ili đakon bude svetkovao Vaskrs pre prolećne ravnodnevice, neka se svrgne.”
Pošto je u vreme Prvog vaseljenskog sabora prolećna ravnodnevica padala 21. marta, prema navedenom pravilu Uskrs može da bude najranije 22. marta, a najkasnije 25. aprila, po julijanskom kalendaru, odnosno od 4. aprila do 8. maja po kasnijem, gregorijanskom.
Da bi sve crkve slavile Uskrs zajedno, Nikejski sinod je ustanovio da aleksandrijska crkva, u čijem su gradu astronomija i matematika bile veoma razvijene, svake godine celoj hrišćanskoj crkvi unapred javi datum Uskrsa. Tako se čitav hrišćanski svet pridržava Velikog indiktiona ili Pashalnog kruga koji je u 5. veku, na osnovu dotadašnjih saznanja, ustanovio aleksandrijski episkop Kirilo.
Saglasnost Istoka i Zapada u pogledu praznovanja Uskrsa prekinuta je 1582, kad je Katolička crkva napustila julijanski i prihvatila gregorijanski kalendar. Razlog za korekciju je papa Grigorije XIII, po kome je novi kalendar dobio ime, video u njegovom odstupanju od astronomske godine, tačnije od astronomskog izračunavanja prolećne ravnodnevice.
Pošto se dužina godine po julijanskom kalendaru razlikuje od astronomske dužine godine za 11 minuta i 14 sekundi, iako ova razlika izgleda mala, ona za 128 godina iznosi jedan dan. S vremenom ta razlika se povećavala tako da je u 16. veku, u vreme gregorijanske reforme 1582, iznosila punih deset dana. Prvobitna razlika od 10 dana između dva kalendara povećavala se za po jedan dan 1700, 1800. i 1900. godine, to jest u godinama na kraju stoleća čiji se dvocifren broj koji čini prve dve cifre navedenih godina (17, 18, 19) nije mogao podeliti sa 4 bez ostatka.
Danas razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara iznosi 13 dana, a nesuglasice hrišćana oko datuma praznovanja pojedinih verskih praznika još nisu rešene. Zbog toga istočni i zapadni hrišćani praznik Hristovog vaskrsenja nekad proslavljaju istog datuma, a nekad u razmaku od jedne do četiri sedmice.
Katolici Uskrs slave prve nedelje posle prvog punog meseca nakon prolećne ravnodnevice, čak i ako je tih dana jevrejska Pasha. Desilo se to 2003, kada je Pasha trajala od 17. do 24. aprila. Pravoslavna crkva je, poštujući pravila Prvog vaseljenskog sabora, slavljenje Vaskrsa tada pomerila za nedelju dana, pa je Uskrs proslavljen 27. aprila.
Po Starom zavetu, praznik Pesah (grč. Pasha), kao sećanje na izlazak izraelskog naroda iz Misira (biblijski naziv za Egipat), traje od predvečerja 14. do 21. dana meseca nisana (ove godine, od 24. aprila do 1. maja). Ovaj praznik se u Izraelu i među reformističkim Jevrejima u drugim zemljama slavi sedam dana, dok ga Jevreji ortodoksne ili konzervativne tradicije slave osam dana.
Sve radnje iz Starog zaveta u hrišćanskoj tradiciji imaju preneseno značenje i čine prasliku jevanđeljskog Hristovog vaskresenja. Slaveći poslednju Pashu svog zemaljskog života sa apostolima u Kapernaumu (tajna večera), Hrist je ustanovio svetu evharistiju (tajna pričešća), i tako je Pashi dao konačan smisao - ona koja se “uvek jede i nikada ne nestaje”.
Gospod Hristos se sam, kao naše “pashalno jagnje”, dan uoči Pashe prineo na žrtvu (Veliki petak), a njegovo vaskrsenje dogodilo se sutradan posle Pashe (Velika nedelja). Otuda je Prvi vaseljenski sabor utvrdio da crkva slavi Vaskrs prve nedelje posle prvog punog meseca nakon prolećne ravnodnevice, ali ne istovremeno kad Jevreji slave Pashu.