Ljubav i prevara Ljubav

Maja 9393 ne pokušavaj da razumeš

Ne može se u osećanjima mnogo toga razumeti, ipak su to OSEĆANjA. Ako osećaš da je neko loš prema tebi, onda tu nema šta da se razume. Ne muči sebe traženjem krivca i analizom svoje "krivice" za jednu bezazlenu laž. Čak iako je ta laž nešto preko čega ON ne može da pređe, onda nek to jasno kaže i nek to bude kraj. Takvi ljudi, isključivi, nisu za zajednički život. Često je takav njihov stav pokriće za nesigurnost, strahove, predrasude, a često i za njihove laži i prevare. Ako ti takvu sitnicu sad "nabija na nos" i maltretira te 4 meseca pronalazeći nove povode i razloge usput, onda ti nikad u životu ne bi imala podršku takvog čoveka.

sumnja na preljubu

ja sam nov ovde hteo bi jedan savet od vas ako neko zeli da mi pomogne. Ovako, ozenjen sam za zenom zivim 21godinu imamo i decu vec odraslu ali nesto pre 1.5 godine pocela da se naglo menja i svadja samnom za najmanju sitnicu odlazila je na posao svaki dan i meni ispala sumnja da nesto nije uredu kada je pocele i u krevetu da me izbegava i ja sam resio da je pratim jer sam sumnjao da nesto ni je u redu ispala sumnja kada sam je video na biciklo da vozi u duetu sa jednim covekom i pricaju zajedno koga nisam nikada video tada je ispala svadja medju mene i nju, jer sam previse brzo reagovao skoro 3 nedelje nisam ni jeo kako treba ona mi nikako nece da prizna da je bilo nesto u vezi sa preljubom.

Od tog dana se puno promenila, sada je sve kao kada smo i bili mladi ne izbegava me ni u krevetu ni ti se svadja. Molim za savet ako neko moze da mi objasni ovo nikad nisam doziveo ni ti cuo za ovako nesto.ali mi jos nije jasno??

   zokss Bolje neispituj

Moj ti je savet bolje neisputuj kada sam krenuo da sve proverim napravio sam sebi pakao od života neznam ni sam dali sam ostao normalan to još nisam utvrdio a kako ću dalje ni sam neznam.

13.02.2013 23:21

Potrebno misljenje

Ušao sam u vezu sa udatom osobom koja je bila u braku 11 godina. Zaljubio sam se, zaljubila se. Posle godinu ipo veze prevarila je i mene (bio je to samo poljubac ali mi je rekla da joj je bilo krivo što je dobila i što nije mogla da ide dalje). Kada mi je to priznala rekao sam joj da ako hoće da joj oprostim ima rok od 5 dana da ostavi muža (smatrao sam da je to nemogući rok pošto je godinu ipo nalazila razne razloge da ne čini to). Učinila je to i rešio sam da joj pružim šansu da pređemo preko toga.

Od tog dana pokušavam da je ubedim da je ona ta koja je meni slomila srce i da je ona ta koja treba da se potrudi da pređem preko toga. Ona se ponaša kao da je ona žrtva.

Tražio sam da mi se svremena na vreme iz čista mira izvini za to što je uradila (ponavljam joj to na 10 dana) i kad joj to kažem naredna dva dana dobijem "izvini" i već trećeg dana zaboravi na to i opet ispočetka. I tražio sam da se sa dve osobe ne vidja nasamo već u prisustvu dece. Sa jednom osobom se ubrzo videla nasamo i kad sam joj prebacio ona se naljutila.

Ja sam konstantno nervozan već 4 meseca, ne mogu da izbacim to iz glave, od nje ne dobijam ništa što bi me uverilo da neće ponovo to uraditi.

Voleo bi da čujem šta bi drugi uradili na mom mestu, zato sam se i obratio preko foruma jer me je sramota da se žalim ljudima koje poznajem.

Ziveti u miru sa sobom

Kada mi je to priznala rekao sam joj da ako hoće da joj oprostim ima rok od 5 dana da ostavi muža (smatrao sam da je to nemogući rok pošto je godinu ipo nalazila razne razloge da ne čini to).

Od tog dana pokušavam da je ubedim da je ona ta koja je meni slomila srce i da je ona ta koja treba da se potrudi da pređem preko toga. Ona se ponaša kao da je ona žrtva.

Zivot je neizvestan i zahtev da se odvija na onaj nacin na koji "ja zelim" je nerealan. To je suprotno od zelje, jer nas zelja motivise i pomaze da poduzmemo sve one akcije kako bi smo dobili ono sto zelimo.

Svaki covek ima svoj referentni okvir koji grade njegov sistem vrednosti i sistem uverenja, na osnovu koga mi necem dajemo znacaj i znacenje i povodom toga osecamo i dozivljavamo odredjene emocije koje pokrecu - akciju.

Tražio sam da mi se svremena na vreme iz čista mira izvini za to što je uradila (ponavljam joj to na 10 dana) i kad joj to kažem naredna dva dana dobijem "izvini" i već trećeg dana zaboravi na to i opet ispočetka. I tražio sam da se sa dve osobe ne vidja nasamo već u prisustvu dece. Sa jednom osobom se ubrzo videla nasamo i kad sam joj prebacio ona se naljutila.

Da se nasalim, a mozda biste bili sigurniji da ste joj kupili svesku na uske i siroke linije pa da svaki dan napise sto puta "Ïzvini".

Zahtev ( "...to mora..", "...to treba..") je paralisuci, jer posledice nedobijanja onoga sto zahtevamo se dozivljava kao nepodnosljiv poraz iz koga se radja briga, ocaj.. Na svaki zahtev se nadovezuju nove iracionalne misli, koje stvaraju set negativnih, preplavljujucih emocija i tu ste kako i sami kazete u - zacaranom krugu.

Ja sam konstantno nervozan već 4 meseca, ne mogu da izbacim to iz glave, od nje ne dobijam ništa što bi me uverilo da neće ponovo to uraditi.Voleo bi da čujem šta bi drugi uradili na mom mestu...

Stanite na loptu, sedite, uzmite papir i olovku pa sa sobom napismeno rascistite sta zelite sta ne zelite, i shodno tome donesite kao zrela osoba odluku o onome sto Vas muci. Sigurno da nedostatak poverenja ne cini temelj za jedan odnos koji treba da se gradi, a jos manje "policijski nadzor". Ako nesto nije pozeljno, dovoljno je da ga se covek oslobodi.

Covek uvek ima pravo da zeli da ga druga osoba tretira sa uvazavanjem, i da sa njom komunicira na adekvatan i otvoren nacin, koji pri tome ne krsi ista ta prava drugoj osobi, koja smo sebi dozvolili. Niko ne moze obaviti Vas posao - izbor i odluka su uvek i jedno autenticni ako su Vasi. Misao da mozemo podneti neprijatne situacije omogucava da zivimo, nekada dozivimo nesto lepo, nekada ruzno, ali sve u svemu prolazimo kroz zivot sa lepim i manje lepim uspomenama. Zivimo u miru sa sobom.

majra 

Site Admin

Neupseh

Nova sama na forumu, malo gresim, ne krivi te me... Mozda pomoc kako dalje; razvedena, ostavljena i povredjena, imam cerku. On je nasao drugu,ozenio i stvorio porodicu. Dugo sam patila, vise se i ne secam koliko, onda pravim sledecu gresku, zaljubljujem se u svog komsiju ozenjenog, svalera i prevaranta... moram da prekinem, samo mi treba snage za to.

Ne, mi više nismo zajedno. Ne čujemo se i ne viđamo. Vrijeme prolazi i nadam se da će s vremenom i moja ljubav umrijeti. Ne, on nije bio onaj pravi. Nažalost. I nije bio ni blizu savršenstva. Imao je mane i znao je jako povrijediti me. Možda nije bio vrijedan mog žrtvovanja za naš odnos. Lagao me je. Razočarao. I još mnogo toga. Ali nikad neću reći da me nije i učinio sretnom, da sam poželjela drugog kad sam s njim. On me znao rasplakat i nasmijat. Ponizit i osvojit. Naljutit toliko da ga poželim otjerat do vraga, ali i zagrlit me tako da poželim da stane vrijeme. Da zauvijek ostane samo moj, da mi da svoje prezime. On je znao sve. Jednostavno je znao sa mnom. I zato nemojte pričat loše o njemu i govoriti kako je bolje što je došao kraj. Nemojte ga spominjati jer još drhtim kad mu čujem ime. On nije bio pravi, ali ja sam željela da bude. Ne dirajte ranu koja boli i zapamtite: Ako nije bio vrijedan moje ljubavi-neka nije, ali nemate pravo da kažete da je bio đubre i da ću naći boljeg jer sam ga voljela i volim ga baš takvog kakav je! Uvijek će on biti tu. Pored svih koji dođu i prođu, on će i dalje biti tu. Iako to možda ne zaslužuje, iako možda nemaš baš nikakvog razloga da ga pamtiš, i da ga voliš tako dugo i toliko puno, on je i dalje tu. Kad te neka nova ljubav razočara, kad navečer legneš u krevet, i listaš njegove stare poruke, gledaš njegove slike, i vraćaš film na to vrijeme kad ste bili zajedno.. Nebitno, da li je to bila jedna noć, jedna tjedan, jedan mjesec ili jedna godina, toliko te stvari veže za njega. Toliko uspomena se vrati pri samom spomenu njegovog imena. Pročitaš poruku i nasmiješ se, a onda u sljedećoj sekundi zaplačeš, jer znaš da je to prošlo, i da se neće više nikad vratiti...

Ne krivi te me.

Volim koga ne smijem

Znala sam da nije za mene, oduvek sam to znala. Ali srce ne slusa razum, kad ga vidi ono ludo zakuca. Znala sam da je srecan sa njom, jer sve mu je dala - ljubav, porodicu i dom. Ali srce ne slusa pamet, kad ga vidi, ono zaboravi na sve to. Oduvek sam bila svesna da nije sam i ako su me ucili da me vodi morala ja bih njemu sve da dam.

Kako je uspeo da sve u sto verujem pogazim za cas, da mi nista drugo nije bitno osim samo nas. Znam da ne smem da verujem u to znam da nikad ne moze biti moj, ali ipak uprkos svemu ovo ludo srce njega ne zaboravlja, pored svih ostalih oko mene, ono bi samo njemu da pripada.

Pitam ga kako, zasto? Kad on vec ima nekoga, kad je taka razlika u nasim godinama? Kad nas toliko toga dijeli, sta nas to onda spaja?

Zar moze bit to ljubav, ali u toj ljubavi srce moje nece naci spas..nije neko ko vec ima sve, nije on za nas..kazem sama sebi, zaboravi na njega il se barem smiri, to sto osecas, zelis i pored koga treperis, to ne sme niko da vidi.

Neka to ostane samo tvoja tajna, njegov osmeh, njegovi pogledi i tvoja osjecanja. Ne zaboravi on vec ima nekog, nije on za nas.

Pitam se, dali bi pobedio razum kad bih ga srela sa njom, njegovom suprugom.
Da li bi zaboravila na njega kad bih ga srela sa svojom djecom, dali bi tada shvatila da je sve to samo san... Ma ne, kad mi se priblizi, kad me dotakne, sve to iz sjecanja moga brise se, i mrzim samu sebe, sramim se svojih osjecanja kako iz svoje koze kad srce razum ne slusa, kako da zaboravim njega, kako da se zaljubim u drugoga?

Prava ljubav ima rok trajanja

Dragi moji, epilog moje priče o ljubavi i prevari je da ljubav ima rok trajanja, toga sam danas postala svesna. Ljubav u svakom obliku možda treba da bude bezgranična, ali to su neke druge vrste ljubavi, ljubav prema muškarcu je samo gubljeje vremena i živaca.
Moj muž je izašao u grad da se vidi sa prijateljem, koji je slučajno brat njegove koleginice, koja vam je opet poznata iz prethodnih delova priče. Naravno, nju nije pominjao, a ja sam svojim poslom bila u gradu i videla ih u piceriji, svo troje. Ušla sam i javila se, pitala ga hoće li kući sa mnom (živimo na periferiji, došli smo mojim autom), a pošto nije hteo pozdravila sam ih i otišla. Osim auta, imam svoj život, svoj posao, svoje slobodne aktivnosti, povremeno (ali veoma retko) i ljubavnika, tako da on više ne može da me povredi. Tražila sam u sebi neko osećanje povodom pomenute situacije, ali ništa.....samo tišina i praznina, praznina koja postoji od pre. Ja njega više ne volim. Mogu da živim sa njim, da imam korektan odnos, ali da osetim nešto više ne mogu. Pokušavao je i sinoć i jutros da me uvuče u "neobavezan razgovor" da izvuče iz mene neku reakciju, ali nije uspeo jer reakcije NEMA.
Eto, samo malo sam jutros razmišljala o tome, ali neću više da gubim vreme. Mogla bih da planiram novu ljubav :)

Varala me je

Šta da kažem, mene je supruga varala više puta, dok mi jene večeri jednostavno nije pukao film i jednostavno sam se okrenuo i otišao.

Par puta sam joj predložio da pređemo preko svega - nije htela. Posle izvesnog vremena kada je ostala sama mislila je da se možemo pomiriti, ali ja više nisam bio onaj isti čovek koji je trpeo i patio, ne dosta je bilo, gotovo je.

Rekao sam sam sebi i ne verujem da sam pogrešio sada sam drugi čovek i mnogo bolje se osećam mada se poneki put zapitam zašto, gde sam ja to pogrešio, ko zna?

Sad sam u vezi sa drugom ženom ali ožiljci ostaju bez obzira na sve, jednostavno me boli duša zbog rasturene porodice i ništa drugo. Ona je sama al to nije moj problem, kad nije cenila to što smo imali valjda će u nekoj drugoj vezi al' samo što dalje od mene biću mnogo srećniji.

Samo naprijed

zdravo razmisljanje. :)

Razocarenje

Citajuci o raznim zivotnim iskustvima i ljubavnim razocarenjima, ne mogu a da sa Vama ne podijelim i svoju pricu. U braku sam 15 godina i imam dvoje dijece, jedino pravo bogastvo koje sam stekla u zivotu i na sta sam mnogo ponosna. Covjek za kojeg sam se udala je bio sve samo ne ono sto sam ikada pozeljela, nikad dovoljno dobar otac, suprug drug i sem materijalne sigurnosti koju sam imala uz njega, drugo je gubilo svaki smisao. Svoj bijeg iz loseg braka, koji sam uzgred pokusavala spasavati na razne nacine, pronalazila sam upoznavajuci druge muskarce, u njima trazeci sve ono sto sam zeljela da imam s njim. Nazalost kako je vrijeme odmicalo shvatila sam da gospodina savrsenoga nema, niko nije bio dovoljno iskren u svojim namjerama, a iskreno niti ja nisam bila sigurna sta trazim. Vrtila sam se u krug, zeljela covjeka kojeg mogu da volim i da budem voljena, ali isto tako koji bi mi mogao pruziti i materijalnu sigurnost sutra kada napustim trenutni dom. A onda jednoga dana slucajno i bez najave pojavio se ON za kojeg bi oba oka dala da je bas sve ono sto sam u zivotu zeljela, cemu sam nadala i o cemu sam sanjala. Tako smo bili podudarni, jedno drugome davali vjetar u ledja i provodili sto smo mogli slobodnih trenutaka zajedno i cak u nasu pricu uveli i nasu djecu. On se u medjuvremenu rastao sa zenom, iako sam ga zeljela samo za sebe, ali isto tako nisam zeljela da unisti svoj dom i razori porodicu, jer sam osjecala krivicu radi svega toga. Pored ljubavi i osjecaja on meni nije bio perspektiva, jer mi nije imao sta pruziti, oslonac, sigurnost. Zabavljali smo se par mjeseci koji su bili turbulentni upravo radi njegovog srljanja, uskoro je prica se provukla po gradu, dosla i do moga muza, negirala sam iste price uspjela smiriti tenzije ali to je sve doprinijelo da ja stavim prst na celo i sama sa sobom rascistim sta zelim. S jedne strane imala sam dom, djecu, slobodu, covjeka kojeg ne volim ali s kojim se moze pristojno zivjeti. S druge strane imala sam covjeka kojeg sam voljela svim srcem i dusom, za kojeg bi sve dala da je moj al s njim ne bi imala nista, jer je materijalno slabiji cak i od mene, za svoje 42 god dosta neozbiljan, a zbog svog takvog ponasanja i sam je sebe dovodio u nezgodne situacije i odluke. I lomila sam se ja tako par puta, prekidala, zbog ljubavi i svojih osjecanja prema njemu vracala a onda se desilo nesto sto je stavilo pecat na sve to, ostala sam trudna, a sta mislite i sa kim..u meni je proradio i strah i bijes zbog naseg zajendickog nesmotrenog ponasanja, krivila sam sebe vise no njega, a i njega i njegovu nepromisljenost. Odlucila sam da je kraj nase veze i da cu abortusom tek da zavrsim s nama zauvijek. Bolilo me prokleto sva ta situacija, pitala sam samu sebe sto je to trebalo meni. Trazila sam pomoc od njega vezano za abortus posto nisam imala dovoljno novaca kod sebe, kaze rijesit ce se, vidim nema tu oslonca ni pomoci, nema cime i zapitah se tad sta da sam ostavila sve ovo sto imam i zapocela novi zivo,t na sta bi se mogla osloniti po pitanju njega, kad u ovakvoj situaciji nije bio u stanju da mi pomogne. Nema veze govorila sam sebi, sama si kriva za sve to sto si sebi dopustila, sama ces to sad da rijesis i stavis tacku na sve. Tako je i bilo, za novac sam se snasla i otisla na abortus, njemu sam po dogovoru javila da zna kako je sve proslo, a onda prenocila kod kolegice da se oporavim jer takva nisam smjela ni pred muza ni pred djecu, a onda je uslijedio jos jedan sok. Imala sam njegovu sifru od fb/a ali nikad nisam ulazila jer sam sto posto bila sigurna u njega, nase vrijeme provedeno zajedno i nasa osjecanja. Na sat vremena prije nego sto cu otici na abortus dok se raspravljao sa mnom na fb i svaljivao mi osjecaj krivice radi moje odluke da ostanem u braku i nastavim zivjeti starim zivotom, on se paralelno dopisivao sa svojom bivsom ljubavnicom, pricao je o veceri prije kako su bili, kako je ona trebala u njegovim ocima da vidi pokajanje i kako ce ona biti njegova.Onda sam ga nazvala i rekla sta sam uradila i sta sam vidjela i procitala, a on na to sve covjek za kojeg bi se zaklela da je najbolji u mojem zivotu, rekao da je bio povrijedjen mojom odlukom i da je samo trazio relax s njom, al eto ona je bila iskrena i nije htjela s njim, kaze nije mi bilo sudjeno, koji gad. Ne mogu da vjerujem da se tako nesto moze desiti. U redu nismo zajedno odlucila sam tako i njegova volja kako i sa kim dalje, ali bar sam ocekivala da zajedno sa mnom da rijesi moj problem, da bude uz mene pa onda svako svojim putem, hvala Bogu dragome pa se sve to tako odigralo kako treba da shvatim da ipak najbolja opcija je moj zivot u ovoj kuci , sa ovim covjekom s kojim nema emocija ali bar znam na cemu sam, odlucila sam da se posvetim njemu i djeci jos vise i nadoknadim sve propusteno i sumnjam da cu vise ikad ikome vjerovati a i samu sebe dovesti u ovakvu situaciju..

Ako me razumete, razumećete

Opet si rekao da je kraj...
pogledala sam tvoje lice..
odlučan, smiren, nespreman da svoj put menjaš,
zbog neke tamo sitnice
kao što je ljubav.
Možda i nije ljubav, ali bi sigurno bila,
da su drugačije okolnosti,da smo imali krila
koja bi nas odnela daleko,
daleko od obzira i kajanja
daleko od svakodnevnog postojanja.
Jer kad me ljubiš, kao da život udišem
i srećom budem opijena još dugo....
tvoji su poljupci ambasadori onoga što srce oseća,
meni liči na ljubav...
ja ne znam ime drugo....