Knjiga nadahnuća - naše pesme, stihovi, skice Umetnost

Znaj, nedostaješ…

Što od puteva i mostova iza sebe rušiš bezbrižno,
to pusto ostrvo koje ostaje, gradim i popravljam,
nemoćno poput čaše vode u more da dolivam.
Znaj,
ništa meni od moga tela ne treba,
to što ti njemu daješ, daću tebi ja,
i ne možeš me ostaviti, nikada.
Znaj,
bar tu u mojoj pesmi, u još jednom stihu,
sigurna zagrljena rečima.
Tu si u mom svetu traješ i nedostaješ,
od svega najviše nedostaješ
Sve više čini mi se i da ništa više.
Samo nedostaješ.
Sve ostaje, tu je u mojoj tajni,
i to je od toga svega što još može biti
sirot od sveta, sad sam u brigama.
Vođen tvojim brojem mladeža,
posejanih po leđima poput zvezda.
Ti i nedostajanje.
Što ustvari još imam? Šta to ustvari ipak vredi?
Ideja, misao o tebi.
Šta se moglo zbiti, pružiti, doživeti.
Kad samo znala bi? Kad znao bi?

https://alutadanoite.com

Lutajuća srca

Dok sad lupam tvrdu glavu
vidam razbijeno srce,
toliko puta si ga slomila,
još ne razumem šta si u njemu tražila,
kao da neznaš,
sve sam ti nesebično dao.
Misliš ima još nešto neostvareno?

Nekad sve mi je vredelo i sad ništa.
Zašto sa tobom tražim nove rane?
Čemu se to još nadam,
kad si hladnija, kao nikad do sad.
Sve uzeto spiskala si poput kockara,
propila ludo kao pijanac neki,
žedan otrova i nečije uskraćene ljubavi.

Sad pod nos poturaš mi neke uspomene,
trljajući so na te još tako žive rane,
kao da ti nije bilo dovoljno,
kao da bi želela,
da ponovo zavolim te,
da možeš me još jednom zgaziti.
Ali kako?
Kad nisam ni prestao,
kad nisi ni prestala.

Koliko ćutanja još,
da bi spoznao svoju istinu,
što te više od sebe krijem,
manje znam, manje razumem.
Mrtvi mi ostavljaju pitanja,
ali više ne nose odgovora.

Moja strepnja, tvoje laži,
ostavljaju teške tragove
i te rane po duši opominju,
da lutajuća srca niko ne može zadržati
i naučio sam to na teži način.
Jer dao sam ti krila.

https://alutadanoite.com

Nepotreban ambijent - Elma Selimi

Ne umem da te zagrlim kao nekad,
sva si mi tesna i nekako tuđa.
Nisam te ovaj put poljubio,
znam,
ne volim te,
al’ ne znam od kad.
Da li je to bilo onda kad si pogledala
drugog očima kojim si zaboravila
gledati mene
ili kad si se nasmešila zalizanom dripcu
koji, osim blentavog pogleda i
skupog auta, nije imao ništa.
Sećam se da si okrenula obraz
kad si rekla: «Volim te».
Lagala si, prećutao sam gnev!

Bio sam ti apartman za letovanje,
privremeno boravište za dosadu,
igralište da smiriš hormone,
objekat kojem bi dolazila kad ne bi imala kud,
da malo zagreješ hladnoću
i iskoristiš ambijent.
Nikad nisi pospremila za sobom,
svaka haljina je rasuta po meni.

Zar si zaboravila ruže
koje su te čekale svakog jutra?
Otrcano je govoriti o ružama,
svaka žena ih voli,
ali ja sam ruže voleo zbog tebe!
Brao sam ih svojim rukama,
nekad ćeš ih poželeti ponovo.

I ne plači sad,
prva si prestala da ljubiš,
a ja ti sad govorim istinu.
Maskara ti se razmazala, izvoli maramice,
tako si i ti mene tešila – ironično.
Govorila da sam nedovoljno dobar
kad bih te čekao ispred zgrade
celih sat vremena
dok se doteruješ za druge.

A ja sam došao u otrcanoj
majici – znojav, jer sam trčao
kako me ti ne bi čekala.
Sebična!
Ne umem više da te zagrlim.
Kažem ti ponovo
možda mi je i dosadilo
da celo vreme volim samo sebe kroz tebe
a ne da te volim zbog onog što jesi,
a da ono što si TI ne volim!

galeksic

Site Admin

Miris kolača

Ruke mi tvoje postaju čudne,
gube snagu, polako venu
staračke pege svuda po njima stoje.
Stisnem šaku i pogledam prste,
da to je to
tvoj palac i te male ruke.
Pa se osvrnem na tvoj pogled i oči
tamne kao i moje
obuzele su ih bore,
pokušavam da shvatim koje misli
iza njih stoje.

Koliko si uopšte volela starog
dok nas je mlatio,
kad je tebi bezbroj puta srao
i koliko si marila dok si nas šibala?
Mada jesam, zaslužio sam
ponekad i više,
mada retko i nisam
te tvrde ruke,
od posla izgarale, izmučene,
nego zagrljaje, koji sad mi fale.
Osedelom.

Ustvari nikad saznati neću,
dok svoje dece nemam,
koliko neprespavanih noći,
čekala si nas, noću lutajučih,
kidajuću samu sebe, od brige
i koliko toga nikad ustvari saznati nečeš
šta smo sve radili, šta nam se dešavalo,
sve pijane i naduvane noći
gde je stvarno bolelo,
ne od ruke, ne od reči,
nego od života
laganja, izdaja i prevara,
propalih ljubavi i njenog bola,...
Koliko puta sam kurve gospođom nazvao
koliko dobrica i časti vrednih od sebe odgurao,
gde sam sve pogrešio, a gde nažalost ne.

Kad su mi rekli da sam ću
na ovom svetu ostati
i još gore od toga
svaki put,
sad proklinjajući samog sebe,
kad sam to i poželo
od svih otići, pobeći,...
Ubiti se!

Ne može u jednu pesmu život da stane
miris kolača i te tvoje ruke...
Moja mila mati.

OPET

OPET...
(Glosa na stihove Vita Nikolića )
I opet neka pisma duga,
očajna pisma bez adrese,
a nigdje drage, nigdje druga,
samo ta jesen, opet jesen.
(I opet jesen-Vito Nikolić )

U meni opet nešto se zbilo,
na vrata srca kuca mi tuga,
baš ništa nije ko što je bilo,
I opet neka pisma duga.

Noge od olova , jedva dišem
takve se stvari naprosto dese,
ne znam ni zašto ni kome pišem,
očajna pisma bez adrese.

Htelo je srce nekome poći
al ne postoji put ili pruga,
hladan me vetar šiba u noći
nigdje drage nigdje druga.

Ko lišće gazim uspomene,
negdašnjom ljubavlju još sam zanesen,
ničega nema oko mene,
samo ta jesen opet jesen.

Autor Dragan Petković