Sa Mesecom u ocima - poezija - Emina Mančić

Dvorac ledeni na litici,
u njemu ona sama.
Medju zidinama okovana
u tami caruje.
Stenje joj štit
od podivljalog mora,
plima nadolazećih
što donose njegov lik,
dodire,
nekada davno
zapisane na telu.
Srce u kamen pretvoreno,
uobličilo se medju
litice,
vapi nemo da vrisne.
Vidi danima samo njegovo lice,
noću glas što je doziva,
šapatom zavodljivim,
da usahne u čežnji.
Sama u nedodjiji,
predala se vetru,
beskraju bola,
ponorima nedosanjanog sna.
Ništa je više
razbuditi neće
u bunilu njene vizije.
Jedno ime,
jedan lik,
jedan čovek.
Za njega diše...
U Snu.
Javu još spoznala nije...

Ne moraš mi reći
ni reč.
Davno sam
u tvom pogledu
naslutila kraj.
Ne sijaju za mene
te oči izgubljene
u daljinama plavim.
Ni šapat izustiti
ne moraš,
osetila sam tugu
koja podrhtava
u tvom dahu.
Ledenim usnama,
stavio si tačku
na moje.
Zanemeše.
Ne izgovoraju više
tvoje ime.

Idi, čeka te Ona.

Ne treba meni
zagrljaj bez duše,
iz kog me pustiš
tako lako.
Ovaj užasni muk,
para nam uši.
Ledeno je
oko nas,
Sever caruje.
Vetrovi huče
sablasni.
Molim te,idi.

Čeka te Ona.

Ni tuga mi tvoja
ništa ne znači,
kad moja je jača.
Pusti da je sama
odtugujem.
Mora jednom
i meni proleće
doći.

Samo idi...

Uživam... Veliki pozdrav, Strelici!!!

HVALA puno AknarbZ...Dobro se našle ovde...

BOŽE,
usliši moje ćutanje.
Jedino ti
duboko zalaziš
u pustoši
moje zebnje.
Samo ti osećaš
strah što me obuzeo
u neverici
nesigurnih koraka.
Isuse ti
znaš TAJNU
mog života...
Uhvati me za ruku,
povedi me.
Saplićem se
o teško kamenje,
od trnja mi stopala
iskrvariše,
svu snagu pogubih
u bezdanima.
Glas mi iskopnio
od vriska.
Duša umorna
usahla od bola.
Prosvetli me Hriste,
da prestanem gledati
samo Tamu.
Povedi me put
Sunca,
da nadjem Zvezdu
obećanu.

Davno nisam kao slamka
na vetru krha, povijena.
Biće da je to neka greška.
I to što ćutim i mudrujem,
samo je varka teška.

Snagom čelične volje
suludo sudbini prkosim.
Pod velom tajni
jurim dane bolje,
samom sobom se ponosim.

Dok drugi protiv sete jure lek
projurim ispod duge
darujem svetu osmeh,
sreću natrpam u vreću
rasteram u bezdan tuge.

U lavirintima snova
pogubljena
vešto igram role,
prkosim mudracima,
što mi pamet sole.

Kad najteža prepreka
preda mnom se nadje
slatko se iskezim,
ničija ne gori do veka,
pa prkosim još radje.

Ne mogu mene slomiti,
nikakvi mali ljudi,
neću jezik lomiti
da objasnim nemoguće
onom ko bi da mi sudi.

Neka sam vama
kao dvorska luda,
mogu da opstanem sama.
Pesnici u snovima
lako ostvaruju čuda.

Posrnula ustataću,
kad pomisliš da
snage više nemam.
Iseći ću mačem
korenje što pustio si
da nikne u meni
kao korov.
Pa mi dušu truješ
nemilice.
Proganjaš posesivno,
a ja divlja,
neukrotiva,
u lancima
ne umem sebe da
dajem.
Nisi osluškivao
vrisak
što nebo je parao.
Ni vapaje
da umem da volim,
samo kad dišem.
U sumanutoj
želji da me imaš
bez pogovora,
zaboravio si
da ljubim samo
onog ko dušu
mi dušom takne.

Varaš se,
nikad tvoja bila nisam.
Pio si rosu sa pupoljka,
što Sunca nije imao
da otvori latice.
Trnje je raslo
sve veće.
Puno otrova
iz mojih vena.
Ranjena zver
najjače grize.
Krhka žena,
u ratnika se pretvara,
bitku do kraja
bije.
Otrovna je strela
kojom gadjam,
a ne ubijam.
Toliko milostiva
nisam.
U njoj krv moja,
da te za kaznu
omami.
Malo ću prošlosti
da ti bacim u lice,
za nezaborav.
Da te u snu progonim,
onako posesivno,
do bola, kao ti mene.

Ne, nisam osvetnik,
samo sam žena
drugačija.

I znaj...

Moja stopala
ne prave korake
u nazad.

Noćas kad oči sklopiš,
pod sjajem Meseca
ušunjaću se u san.
Poljubiću te nežno,
šapnuti nevaljalo,
dotaći dušu tanano.
Kad se probudiš,
biće ti žao
što si samo sanjao.
Pozovi me,
doći ću...
Na javi ću te ljubiti strasno,
glasno reći davnu želju,
dušu ti opiti za uvek...

Vrisnuću, evo sad
tvoje ime do Beskraja,
nek odzvanja
u danu
Suncem okupanom.
Kroz svetlost
prolama sva čežnja
ustreptala
u mojim venama.
Pesmom na usnama
širim ruke,
plavetnilu Neba.
Ni oblaka nema,
zaseniše ih tvoje oči.

E.V.

Pitam se,
da li je sreća
ili teška kazna,
to što sretoh tebe
davnih dana.
U ropcu bola
samujem,
u čežnji izgaram.
U snovima živim,
na javi
samo prikaza
što se od ljudi
krije.
Bolje da me nema,
kad oblake
nebom navlačim.
Sunce kad tugom
sakrijem,
bolje da me nije.
Senka sam bila,
senka ostaću,
da nečujno
pratim tragove
onog za koga dišem.
Ako je i to mnogo
nestaću...

Bes vetra pratim.
Puštam da me zgrabi,
halapljivo,
ponese razdražljivo.
Skupa da razvejemo
bol što grize.

Osolimo suzama,
za opomenu,
ravnodušne.
Nebom rasteramo
oblake,
Mesec da punim sjajem,
osvetli staze
neprolaznosti.
Da ludujemo
u hirovitim naletima
gneva,
dušu ledimo
onima što otrov
rasipaju
na ljudskost.
Kad bes nas prodje,
stišamo u bonaci.
Pokupimo u tren
vremena
snove sadašnje,
jave buduće.
Umirimo savest,
negde na pola puta,
izmedju dva sveta,
vetrovi i ja.
U savršenstvu spoznaje
da čovek
ne može sam
u beskraju svemira
da kruži.

E.V.

Ne gledaj me tako,
očima što dah
oduzimaju.
Ne ljubi me.
Probam li,
goreću od želje
dok sam živa.
Beži od dodira.
Kad taknem,
bolim za ceo vek.
Ne reci ni reč.
U neizustu nek
ostane.
U bezglasju pesmom
opevana,
ljubav kojoj se
nije dalo...