Sa Mesecom u ocima - poezija - Emina Mančić

Ispod uličnih svetiljki,
škripa usamljenih koraka.
Stopa svaka,jedan trzaj bola.
Sneg pada.
Zatrpava tragove
tugom otežale.
Živim od sećanja,
tek onako,poluživa.
U snu dalekom.
Na severnoj strani sveta.

Leto je davno prošlo.
A srce ne zaboravlja,
ni jedan tren,niti jedan smešak
tvog pogleda.
Senka sećanja na tvoje lice,
po meni pada.
Večni štit oko moje sete.
I neka,nek bude tu,
mada boli.
Kad voli duša,
razum se gubi.
I ono što celo biće
neizmerno ljubi,
postaje usud tvoj !

Uploaded with ImageShack.us

Zaključana u sebe
obalom sna lutam.
Prstohvatom rasipam
prah uspomena
niz reku duboku.
Sećanja u mulju skrivena.
U virovima košmara
ključ tražim
od tvrdjave tamne,
gde zatvorih telo
što na kamen liči.
Um u paučinu utkan
rasplićem.
Niz vene život
rastače tugu.
Ona kaplje niz
oči mahovinaste.
Brišem suze pročišćenja,
Sebi i slobodu i oprost
da naslutim.
Reč po reč u grlu
kao bodež zastalu puštam
da iz mene krene kao
bistri slap.
Pesmu točim , ponovo se radjam !

Uploaded with ImageShack.us

Od toliko reči
u pesmama nanizanih
osta samo trag
na pergamentu vremena.
Nas ni u senkama sutona.
Obala opustela, stope u pesku
talas izobličio.
Nestajanje ili budjenje u sećanju ?

Osećaji otupeli
u uzaludnom traganju za dodirima.
Nesanica neumorno lomi snove
iznikle iz neizdržive gladi za tobom.
Odmiče dan za danom,
kao kazna najveća.

Noć kad spusti tamnu koprenu
na moj deo Sveta,
trgnem se i pustim
da me kida slatka bol za tobom.
Vrištim, čupam glasove iz korena.
Umesto jecaja - pevam.

A onda u strahu
da vetar ne poludi,
ne otme ono najdraže,
pevam sve tiše i tiše
sa tvojim imenom na usnama
tako sanjiva, a odveć budna.
Bojim se...ako zaspim, prestaću da sanjam.[/url]

Ne želim,
ne mogu,
neću više !
Da rasipam osećaje tanane
kao seme samoniklo.
Kad u ljubav zrelu stasa,
da je kida ko hoće
tek tako.

Nejaka ćutim , puštam.
Da kidaju,
ni ne pitaju ,
mogu li ja to ?
Komad po komad srca
umornog od deljenja
na ravne časti
i sudjenom i nesudjenom
i onom po krvi rodnom.
A samo sam žena.

Dodje vreme spoznaje,
otkrovenja,
otrežnjenja,
budjenja.
Čemu sva čudjenja ?!
Prevrelim vinom,
zrele godine nalivam.
Razum srce preliva.
Krv moja i krv krvi moje.
Duša što dušu u tami prepozna,
pronaćiće put.
Ne, nije to sudbina.
Ja hoću tako.

Pogled ispod trepavica
sramežljivo krijem od noći
osveštane zvezdama.
Kao da će mi vetar odneti
svaki tren slatke nesanice,
u dlanove stiskam sve tajne srca.
Dišem, ćutim
i budna tkam snove posute
čarolijom tame.

U zoru,
kad rosa umije pospano lice,
Sunce proviri ispod žaluzina,
radja se u meni snaga od iskona.
U Svetlost se misao pretvara.
I priznajem tad u pesmi,
kao pred oltarom.
Da dugi sati mog nesna
nisu zbog mesečevih mena,
već od tebe,
što ljubim te ćežnjom neizmernom...

Možeš se uzjoguniti
od mojih zelenookih jezera
što te nedožednela pogledom piju,
al' otići nećeš.
Nikad mi dosta tog Neba
ispod trepavica.

Tvoja sam dobra Vila,
nesudjenica.
Na putevima mašte
tkam bajku o nama.
Ne moraš ništa reći,
niti prstima dah dotaći
kad nam se sudare damari
u bespuću izmedju jave i sna.

Sve znam...
A nisam vidovita.
Samo osećaje puštam
da nagrizaju strah.
On mahnito nestaje
poklekao od silne želje
da ispijemo čašu do dna.
Koktel sreće i nade rasipam
u neka nova jutra.
Nazdravimo !

Bili smo juče,
danas nam izmiče.
Sutra kao amanet stoji
na rubu vremena.
Ne boj se svetlosti
što iz mene kulja.
Možda je iluzija,
rasplamsala u vatri htenja.
Bežiš nem, nepomičan,
a stojiš uronjen u moje oči.
Kao plen.
Ostani , ja nisam zver.
Samo sam žena.
Mostove sagradismo srcima.
Puteve do našeg Sveta nestvarnog.
Pruži mi ruke, idemo...

Ispratile smo tvoj odlazak tiho
jesenje kiše i ja.
Taktovi rekvijema lagano uranjaju
u uspomene tobom i samo tobom bojene.
Ostao je trag tvog osmeha,
žar nebookog pogleda negde duboko u meni.
I veseli me to.
Umrla nisam, od sećanja živim.
Ti na obali mog sna,
plava košulja
oči utopljene u beskraj Dunava.
Mirisi lipa sa našeg keja.

I sve bi bilo savršeno da...

Ruke pružene u prazno drhte
ozeble od nedodira.
Pogled mutan,
usne modrinom zakovane.
Nema te
da mi nežno okrzneš srce,
a ono da udara kao fanfare u zoru radosnu.
Dušu razgališ, pa da ceo Svet
od miline grlim.
Otpevaš pesmu o maloj beloj ptici...
Stojim i čekam.
Možda u vetrovima prepoznaš
tužni lepet mojih krila,
pa se vratiš...
jednom...

Misli utkane u tišinu
nižu se u mimohodu
kroz dušu.
Još jedan krug zavrteću,
dozvati vetar,
zapaliti vatre,
sagoreti u pepelu
uzaludnih htenja.
Sve je iluzija,
trošna i magična
u nepreglednom beskraju
tajnih hodnika
ucveljenog srca.
Na tamnoj strani mog Sveta,
hodam kao balerina,
meko i tiho
pevušeći melodiju nokturna,
željna da ti zavirim u san,
i pustim glas nežan,
najnežniji da ti pomiluje
sazveždje u očima,
takne mekoću duše ,
ugreje srce jače od kamena.
Jer znam...
Ova ćutnja izmedju nas
samo je bol koja ne progovara.
Al' ne da mi tišina,
niti ova milina
što ljubim te tajno,
da pustim krik...
Tek jedan stih
kao ućutkan vapaj se otima
i ječi kroz noć...
Čuješ li...?

Kap po kap žuči,
krv i suze.
Koktel bola
u košmaru nesanice.
Vrela noć,bez daška nade,
niti oduška duši.
Kavez magnovenja.

Nalih krčag pun gorčine,
da previre kao vino krotko.
Blagosiljam ga,
istinom osveštavam.
Pred oltarom molitvu šapućem,
da ne odzvanja u ehu.
Moja tuga nek bude samo moja.

Svevišnjem za oprost
drhtavim glasom
reči nižem.
Ni luda, ni pijana.
Gorda,
iza rešetaka okajavam
nepokoru svoju.

Ljubim neljubljenog,
grlim negrljenog,
večito žedna njegovog Neba u pogledu.
Stihovima ostavljam trag.
Možda me jednom
u lagumima mraka pronadje,
kako svetlim poput zvezde
na njegovom putu sudbine.

Grešna...
volim nesudjeno.
Sudbini prkosim.
Ni Andjeo , ni Vila.
Samotnjak u krletki sopstvene obmane.
Gradim Svet za nas.
Ni pakao , ni raj.

Svetlosnim putem
kroz tamnu stranu sna koračam.
Pevam o tebi ,
osluškujući čudesni vetar u tišini.
I znam...
Doći ćeš i ove teške vrele noći,
pre no što se probudim.

Najda M.

Suze i znoj kaplju niz lice iskrivljeno
u besomučnom traganju za sobom.
Ni daška vetra da krila razmahnem,
niti udahnem svežinu naziruću
u danima što slede,
iza besanih noći
učmalih u vatri čežnje.

Nesanica vergla kroz tamu,
umornim mislima talasa,
tutnji bol kroz vene.
Nada kopni ispijena
silnom žudnjom da budeš tu,
makar u snu na domaku jave.

Borba sa telom uvelim,
snaga od iskona isčupana
odjekuje kroz besanicu.
Rika u divljini,
izmedju četiri zida gde rane vida
žena ukopana u vir samotni.

Pod mesečinom upijam
poslednji trag sećanja
na plavet iz tvog pogleda.
U kavezu obmane,
kroz rešetke jurim,
putokaze medju Zvezdama.
Svetlost kao poslednji tračak nade
medju dlanove hvatam.

I ne znam da li u iluziji pevušim pesmu
ili budna u omari razum gubim ?
Možda ludim ili se budim ?!
Tek..osećam te tu negde ,
blizu mog srca, duboko u duši.
Ošamućena i puna tebe.

Ni slutila nisam
hodajući stazama izvesnosti,
koracima iskusnim
od godina zrelih,
vešto izbegavajući sve mogućnosti
iznenadjenja učmale svakodnevnice
da ću zastati baš tu.

Po navici,
hodajući ivicama bezdana,
oprezno,
prateći život tek onako,
sela na rub ponora,
da odmorim stopala umorna
od traganja za sobom.
Ni slutila nisam,šta me čeka,
tu gde se sudaraju smrt i budjenje.
Na raskršću Svetlosti i Tame,
da ću pronaći putokaz.

Oslušnula sam zov nečeg
do tada nepostojećeg,
radoznalo prepustila plimi
da me odvuče duboko, duboko
u svet u kom se radja nešto nepoznato.
Daleko od vremena,
daleko od Sveta u kom je sve tako prosto,
obično , već vidjeno.
Šetajući tišinom,
čula odjek pesme što zove,
da uronim u plavet beskraja.

Tu negde u sazveždju našeg Neba
bez mnogo reči,
uz pregršt nežnosti,
u lepoti omeha,
u dušama dodirnutim spoznajom,
izmedju jave i sna,
pogledi bljesnuše kao fenjeri.
Obasjavaju put
na kom smo se sreli ni malo slučajno.
Dodirujući jedno drugo srcima
nežno poput paperja,
vezani neraskidivo lancima
čudesne i neopipljive ljubavi.

Ostavi mene i samoću
da ćutimo u duetu.
Osluškujemo tišinu koja iz dubine duše
kulja kroz vene i peče jače
od vreline što se tromo vuče
trošeći dane.

Proći će leto,nestaće sparina.
U čaroliji sutona,
budiće se noć sveža,
a sa njom i iskra u mom oku vratiće se,
zastala negde u magličastoj kopreni
teške omare.
U kapljicama rose,pod mesečevom senkom
pretvoriće se nesanica u pesmu.
Pitku, kao vino odstajalo.

Osvanuće zora bela,
hladnjikava i mirisna.
I pevaću opet Suncu,
čekajući dašak plahog vetra,
da otvorim krila i poletim
u beskrajnu plavet tvog pogleda.
Zaplovim punim jedrima i prodišem.

Al' pusti sad mene i moju samoću
da u ovoj teškoj omari
odćutimo tuge.
Jer teško je ,
kad pritisne vrelina,
tišina nesnosna kad udara kroz bilo,
a milo moje negde tamo ,
ni ne sluti
da čekam kišu,
da suze pustim,
ne moraju svi da vide,
koliko ne volim sparinu.
I vetrove lude prizivam
da raširim jedra,
pustim glas iz nedara
sa imenom tvojim na usnama.
Kao grom , munja iznenadna.

Jer volim oluje,
kad podivljamo nebo i ja.
I znaćeš tad kad čuješ pesmu gromku
da dolazim u leto miholjsko
da ti na dlanu darujem
ovo malo duše
i srce celo,
što izdržaše hod kroz pustinju
samotne vreline avgustovske.