Sa Mesecom u ocima - poezija - Emina Mančić

Ispod uličnih svetiljki,
škripa usamljenih koraka.
Stopa svaka,jedan trzaj bola.
Sneg pada.
Zatrpava tragove
tugom otežale.
Živim od sećanja,
tek onako,poluživa.
U snu dalekom.
Na severnoj strani sveta.

Leto je davno prošlo.
A srce ne zaboravlja,
ni jedan tren,niti jedan smešak
tvog pogleda.
Senka sećanja na tvoje lice,
po meni pada.
Večni štit oko moje sete.
I neka,nek bude tu,
mada boli.
Kad voli duša,
razum se gubi.
I ono što celo biće
neizmerno ljubi,
postaje usud tvoj !

Uploaded with ImageShack.us

Zaključana u sebe
obalom sna lutam.
Prstohvatom rasipam
prah uspomena
niz reku duboku.
Sećanja u mulju skrivena.
U virovima košmara
ključ tražim
od tvrdjave tamne,
gde zatvorih telo
što na kamen liči.
Um u paučinu utkan
rasplićem.
Niz vene život
rastače tugu.
Ona kaplje niz
oči mahovinaste.
Brišem suze pročišćenja,
Sebi i slobodu i oprost
da naslutim.
Reč po reč u grlu
kao bodež zastalu puštam
da iz mene krene kao
bistri slap.
Pesmu točim , ponovo se radjam !

Uploaded with ImageShack.us

Od toliko reči
u pesmama nanizanih
osta samo trag
na pergamentu vremena.
Nas ni u senkama sutona.
Obala opustela, stope u pesku
talas izobličio.
Nestajanje ili budjenje u sećanju ?

Osećaji otupeli
u uzaludnom traganju za dodirima.
Nesanica neumorno lomi snove
iznikle iz neizdržive gladi za tobom.
Odmiče dan za danom,
kao kazna najveća.

Noć kad spusti tamnu koprenu
na moj deo Sveta,
trgnem se i pustim
da me kida slatka bol za tobom.
Vrištim, čupam glasove iz korena.
Umesto jecaja - pevam.

A onda u strahu
da vetar ne poludi,
ne otme ono najdraže,
pevam sve tiše i tiše
sa tvojim imenom na usnama
tako sanjiva, a odveć budna.
Bojim se...ako zaspim, prestaću da sanjam.[/url]

Ne želim,
ne mogu,
neću više !
Da rasipam osećaje tanane
kao seme samoniklo.
Kad u ljubav zrelu stasa,
da je kida ko hoće
tek tako.

Nejaka ćutim , puštam.
Da kidaju,
ni ne pitaju ,
mogu li ja to ?
Komad po komad srca
umornog od deljenja
na ravne časti
i sudjenom i nesudjenom
i onom po krvi rodnom.
A samo sam žena.

Dodje vreme spoznaje,
otkrovenja,
otrežnjenja,
budjenja.
Čemu sva čudjenja ?!
Prevrelim vinom,
zrele godine nalivam.
Razum srce preliva.
Krv moja i krv krvi moje.
Duša što dušu u tami prepozna,
pronaćiće put.
Ne, nije to sudbina.
Ja hoću tako.

Pogled ispod trepavica
sramežljivo krijem od noći
osveštane zvezdama.
Kao da će mi vetar odneti
svaki tren slatke nesanice,
u dlanove stiskam sve tajne srca.
Dišem, ćutim
i budna tkam snove posute
čarolijom tame.

U zoru,
kad rosa umije pospano lice,
Sunce proviri ispod žaluzina,
radja se u meni snaga od iskona.
U Svetlost se misao pretvara.
I priznajem tad u pesmi,
kao pred oltarom.
Da dugi sati mog nesna
nisu zbog mesečevih mena,
već od tebe,
što ljubim te ćežnjom neizmernom...

Možeš se uzjoguniti
od mojih zelenookih jezera
što te nedožednela pogledom piju,
al' otići nećeš.
Nikad mi dosta tog Neba
ispod trepavica.

Tvoja sam dobra Vila,
nesudjenica.
Na putevima mašte
tkam bajku o nama.
Ne moraš ništa reći,
niti prstima dah dotaći
kad nam se sudare damari
u bespuću izmedju jave i sna.

Sve znam...
A nisam vidovita.
Samo osećaje puštam
da nagrizaju strah.
On mahnito nestaje
poklekao od silne želje
da ispijemo čašu do dna.
Koktel sreće i nade rasipam
u neka nova jutra.
Nazdravimo !

Bili smo juče,
danas nam izmiče.
Sutra kao amanet stoji
na rubu vremena.
Ne boj se svetlosti
što iz mene kulja.
Možda je iluzija,
rasplamsala u vatri htenja.
Bežiš nem, nepomičan,
a stojiš uronjen u moje oči.
Kao plen.
Ostani , ja nisam zver.
Samo sam žena.
Mostove sagradismo srcima.
Puteve do našeg Sveta nestvarnog.
Pruži mi ruke, idemo...