Knjiga nadahnuća - naše pesme, stihovi, skice

Ta osećanja, prepuni
vrčevi obojeni
ljubavlju, strašcu, cežnjom.
I šta još ljubav ima u sebi ?
U nekoj teškoj noci, bude
samo senka.

Moć da vrč ispunim ponovo,
obojim ga,
nemam…

Moje moći su nestale
tamo u nekoj buri osećaja,
otputovale prvim brodom
iznad horizonta.

Ostade mi samo vrč
pun senki i nada.
Moć se ne vraća lako.
Neće se vratiti bar za
ove moje senke.

Doći će možda iznenada
kao što dolaze letnje kiše.
Samo što onda sigurno, to više
neću biti ja.
Kasno je. Možda i sama
postanem senka.
Vrč senki i teška noc
su mi prijatelji sada.

Ostade mi da gledam taj
ples ljubavi koji je sada
samo senka u teškoj
noci pod sjajem punog meseca.

11. septembar 1986

Pred kraj dana
Sedeli smo na podu
I pili engleski čaj s mlekom,
Promešan glasom
Ruskoameričkog Jevreja,
Budističke vere i crnačkih usana,
U sobi, koja je mirisala na sutrašnji ispit,
Disali blaženu dosadu,
ispričanih priča,
osećali se.
I razgovarali o slepcu, koji je video
Ono što ne razumemo
Ali bezrezervno poštujemo
Znajući spokoj istisnutog stiha...
Ćutali bezglasno
Tuge svojih devojaka,jer
bežeći od ljubavi
pružali im voljenje.
I najzad,
Prećutno razumeli
Radost naših šetnji,
Naših ulica,prepričanih viceva,
i mirisa skoro preminulog leta,
koji mi draži nozdrve.
Ispijajući šolju
Engleskog čaja sa mlekom.

* Ruskoamerički jevrejin se odnosi na Američkog pesnika Alena Ginsberga
* slepac je H.L.Borhes

Napisat ću ti pjesmu onda kad te vidim
i kad nestane ove tjeskobe
i pričat ću ti o tome
kako postoje žene
koje padaju na dobre cipele
naročito ako su muške
neke glupe žene (morebit plavuše)
koje zbog istih
ne vide jedne divne plave oči
koje oduzimaju dah.

Napisat ću ti pjesmu onda kada me opet poljubiš
Jer si me poljubio toliko puta
Da mi je sasvim neprirodno udisati
Vazduh koji nije sa tvojih usana.

Napisat ću ti pjesmu onda kad me zagrliš
i kad iz grudi nestane ove praznine
i u njoj ću ti možda pričati nešto o ljubavi.
Nešto pročitano ko zna koliko puta
A opet svaki put
biva orginalno
i natjera srce da zatreperi
kao da je prvi put…

Sutoni nam sklapaju mozaik.
Krivinu noći razbijaš da ublažiš jauk
što ogoleo je tek procvetalu livadu.
Muzikom vetra uspavljuješ bol
u odlivku moga čela na tvom ramenu.
Uzdahe mi umotavaš u ukrasni papir tišine.
Škrgutanjem zuba melješ reči u prah šećer
suze što gutam da zasladiš.
Kroz mesečevo sito prosejavaš dane.
Snove kao čamce sidriš u potiljak
da otvaranjem kapaka ne povredim svitanje.

Ubit ću te jednom
Čisto da znaš
Način ću već da smislim
U svim onim noćima
U kojima tvoj lik otjera san
Ubit ću te
Jer si drzak
I jer voliš
Da mi nanosiš bol
Imajući samo najbolje namjere
A kad te ubijem
Još uvijek neznanim načinom
Bit’ ću sretna
Jer više se neću bojati
Da ću te možda nekad
Negdje
Vidjeti
Eto,bit ću sretna
Jer se više neću morati mučiti time
Gdje su tvoje oči
I nećeš znati
To što ni sada ne znaš
Jer ću da te ubijem
Samo sa najboljom namjerom.

***

Ne uzdiši mi tako
I ne inspiriši me više
Jer ko zna koliko u ovu plastičnu kutiiju
Stihova može stati
Ja izgleda
Dok ih sve ne potrošim
Neću prestati
I vremena je tako malo
A ja bih da pišem I pišem
Dok god mogu da dišem

Kažem ti,
ne inspiriši me više
Možda me
Pronađe kakav lovac na talente
Pa me zarobi
Sve tvojom krivicom
I onda nećeš moći vidjeti šta pišem
Niti kad ćuti kako dišem
Mada,u tvom prisustvu
Da li ću se sjetiti
Te radnje sporedne vrijednosti?!

Sad prestani,
I ne inspiriši me više!
Mjesta je tako malo
A ljubavi sve više i više…

Iako sklepana na brzaka, samo tvoja

Ma samo kad ti napišem pjesmu
Vidjet ćeš
Kako romantična ja umem da budem
Mada će to biti jedna brzo sklepana pjesma
U trenucima kad strahujem da ne odeš
Da te ne otjeram
Svojom nenamjernom grubošću
Ili svojom prevelikom ljubavlju
Bit će to jedna sasvim obična pjesma
Ali ipak lijepa
I neće pisati ništa banalno u njoj
Ništa od ranije pročitano
Vidjet ćeš
Da je moguće
I da I ja umijem
Da volim tebe
Dok pada kiša
Nad grobom moje mačke
Udavljene ležaljkom za plažu
I reći ćeš
Pa to je pjesma za mene

Kao bliski susret vremena
i istine
koje ipak osećam,
zaustavljena nepomično
kao dodir u svom tvom vremenu,
samo jedan tvoj treptaj
je dovoljan da dišem.
U sopstvenom
vremenu oživi me…
Jer pred tobom stojim
nema dok me u mislima pitaš
da li da se uzajamno stvaramo…
Potpuno nestajući jedan u drugom
iz vremena u vreme
kroz jedan otkucaj srca,
momenat sopstva, možeš
da me oživiš …
Kako ne bi postojali samo
u večnom raskoraku
dolaska i odlaska,
kao oni što su prokleti,
nevidljivi i čija se imena ne čuju
ni u najtišim šaptajima duša.
Oživi me uzdahom, da se
u svom vremenu prepreke
raspuknu po vazduhu,
zajedno da se hranimo
preprekama, dovoljnim za susret
kojeg će oblikovati
jedno jutro, za samo
jedan naš zagrljeni uzdah,
sasvim tvoj i sasvim moj
dovoljan da me oživiš .

Radmila Stanković

Вечерас ћу звездама
поверити своје тајне,
да неби носио рањено срце,
заједно са
војничким данима .

Када би имао глас виолине,
свакој би девојци,
што прође
крај војничке капије,
подарио једну песму.

Када би имао смелост ветра,
свакој би девојци,
што прође
крај војничке капије,
уплео
црвену ружу у косу.

Ипак, вечерас,
само са звездама
другујем
и у кундак своје пушке,
твоје дивно име
урезујем.

Срем

У сремској равници букнула лепота,
као на слици.
Уз песму шеве,бундају бундеве,
крај њих, весели, сунцокрети зрели.

Излистала репа, златних пера,
пуна шећера,
а бостан, као бебе живе,
прекрио њиве.

А даље, према Фрушкој и
сланкаменачкој греди, бисери Срема;
виноградски непрегледи.

И кућа свака, сред Срема,
уснула, као да чељади нема.
Ипак, путниче, не буди у заблуди,
чим зора заруди,
у пољу су сремски људи.

Људе ове, сремске,вредне паоре,
зове, још за зоре, њихово зелено, море.

А Сремци радити знају
и раде много,
срећно вам било Сремци
и Бог вам помог’о.

После задњег рата,
Сви паметују,
Политичари, војници,
Генерали,ратници...

Као “да смо знали
Никад неби ратовали”,
Јер ето сви смо – најебали.

Кажу, зајебала нас
Чизма национализма
И патриотизма.
Лепе приче,
Али танке,
За историјске читанке.

Нико признао није,
Да истину праву – крије.

“Знам ја нас”, што рече Ћопић,
Нама , на Балкану,
Увек памет касни,
Да идемо сви у к.. луб - красни.

СМРТ НА РОДНОМ ПРАГУ

У камени праг,
У стену.
Куршум је закуцао
Главу њену.

Коров скрива,
Необичан знамен,
Мрљу крви,
Попут руже,
Положене на - камен.

Остао је вечни,
Неизбрисив траг,
Крвљу њеном
Обележен – родни праг.

Зашто, Тито не дођеш

Поноћ већ је прошла,
Ал' ми се не спије,
Срце још је будно,
Давну жељу крије.
Зашто, Тито не дођеш,
Кућу да нам пометеш,
Да нам с срца скинеш тугу,
Да нам вратиш стару Југу,
Тито, Тито бекријооо...
Титооо, Титооо бекријооо!!!

Dok u mračnom kutu
bjesomučno cvili
krvava misao
suzom pokapana.
Skrivena i trošna
u saderanom kaputu
neće nikad ugledati
ni svjetlosti
ni dana.
Ostaće samo kao dokaz slova
i žuta hartija
patnjom ispisana.
Ti ne želiš staru,
tebi treba nova.
Obasjana suncem
i ljubavlju protkana.
Ja ne mogu dati
ni ljubav ni sreću,
nit pjesmu punu zvjezdica i cvijeća.
Moje su riječi tugom okupane.
Zaboravila sam voljeti,
ne znam šta je sreća.
I dok tako osjećaji umiru i venu,
riječi postaju trule i suhe.
Ja ubijam ovu ljubav neizmjernu
i utapam jecaje u ove sate gluhe.

Zar ne postoji korak između duše
i uma, zar je taj nepostojeći korak
suština misli?
Tako se sudaram sa mislima prolaze mi
tišinom šapata,
da mi kažu kako je došao kraj onome,
što kraja nema i da dolazi ono
što neznam smem li početkom nazvati.
Poznat mi je taj glas koji govori tišinom
i kaže kako si tkivo moje
i da mi te ni vreme ne može uzeti,
jer neprekidno iz mene izlivaš
tugu puneći me srećom i tako kalemimo
jedno drugo u sopstvenom biću.
Slušam iz svog tog prostora i čekam
da me oblikuje još jedan novi dolazeći osmeh.
I sve znam, a mislim kako ništa neznam,
kao da sam došljak i putnik u
sopstvenim mislima
ništa i sve ovde ima smisla,
a plodove istine kuša ono što
se ne vidi i ne čuje u pauzama
prolazećih misli
koje se oblikuju svim novim osmesima
koje mi stvaraš na licu glasom
govoreći tišinom.

NALIV PERO

Kada bi mi neko poklonio pero
mislila bih da je moj život poseban
i da ništa što se dogodilo nije izmišljeno
sva ljubav i ceo svet
sve viđeno samo jednom
Kada bi neko bio toliko drag
da mogu da verujem
kao voljen ili pre kao čovek koji voli
koji govori poeziju
kao Bog koji otvara Crveno more
I još kada bi ista ta osoba
ponovo mi donela poklon
ovoga puta drveni sat sa pticom koja odleće
ili kompas
tek da sve potvrdi
Već bi imali priču koja nas uči
da je čovekov dom
između dve neuhvatljive prilike
od kojih nijedna ne ostavlja onu drugu
sve dok ima slobodu

ŠEĆER I PAPAR

Nameštaću polako svoju kuću
do smrti prikupiću sve što mi treba
Prvo ću kupiti stolicu
sešću za sto i posmatrati kako se spušta
noć sa zvezda
Opremaću svoj dom
vremenom biće u njemu svega
Stajaće tu šoljice za kafu i poslužaonik
peškiri u kupatilu i spužve
imaću zavese i tepih
Jedne ću se godine probuditi u krevetu
čiji se pogled probija
do polica kuhinjskih i zadržava na rečima
šećer i papar
Polako ću doći do frižidera i dok on sasvim ne zarđa
pribaviću šporet
Imaću pedeset godina i moći ću da primim goste
pozvaću tad nekog da kod mene dođe

i pitati ga kako sada stvari stoje
Da li je i dalje tako